Odlukom flamanskog parlamenta, belgijska federalna jedinica Flandrija otcepila se od ostatka zemlje. Posle burnih protesta pristalica flandrijske nezavisnosti, belgijski kralj napustio je zemlju privatnim avionom. Ispred dvora razvijene su flamanske zastave. Sudeći po izveštavanju nacionalne televizije RTBF, putevi oko Brisela bili su zakrčeni automobilima, na ulicama Antverpena uveliko se slavilo, a političari raznih profila komentarisali su trenutnu situaciju i njene posledice. Spiker je ozbiljnim glasom podsetio na nedavno mirno odvajanje Crne Gore, a političari saopštili da je otcepljenje Flandrije izazvalo proslave u Kataloniji, Baskiji i Škotskoj… Bila je sreda, 13. decembar 2006, a na ekranima je pisalo "Ovo možda nije fikcija".

Da se ovako nešto dogodilo u Srbiji – da je umesto Flandrije glavni "junak" priče bila, recimo, Vojvodina; da je RTS prikazao rumene Lale kako slave na novosadskim ulicama i unezverene političare i analitičare kako se trude da objasne stvar – malo je verovatno da bi vestima iko poverovao. Ovde, kao što se dobro zna, svakom otcepljenju i proglašenju nezavisnosti obavezno mora da prethodi bar nekoliko galona uzalud prolivene krvi, bar nekoliko masovnih grobnica, bar nekoliko ratova.

Nenaviknuti na takvu dramaturgiju, Belgijanci su ipak poverovali. Ankete pokazuju da je 13. decembra čak 89 odsto gledalaca nacionalne televizije poverovalo televizijskom izveštaju da Belgija više ne postoji. TV RTBF je tokom dvočasovnog "prenosa" proglašenja flandrijske nezavisnosti primio četiri hiljade telefonskih poziva i 21.000 SMS-ova, a veb sajt te medijske kuće "pao" je od silnih poseta već na samom početku emitovanja. Poverovali su čak i diplomatski predstavnici u Briselu: ne znajući šta da jave u svoje "centrale", do iznemoglosti su telefonirali i pokušavali da saznaju šta se zapravo događa.

Ono što se zaista događalo jeste TV produkcija s političkim ciljem. "Sve do sada, debata o budućnosti Belgije bila je rezervisana za akademske i političke krugove. Mi želimo javnu debatu. Ova emisija jasno je pokazala potrebu za tim", objasnio je Iv Tiran, jedan od urednika RTBF-a. Sličan stav izneo je i Bruno de Blander, portparol te televizije: "Ovaj program pripremali smo dve godine, jer mislimo da je pitanje budućnosti Belgije tema o kojoj naši gledaoci stalno razmišljaju." Pored predstavnika RTBF-a, prikazivanje fiktivnog proglašenja nezavisnosti pozdravili su jedino političari koji su učestvovali u tom projektu i predstavnici separatističkog pokreta u Flandriji – dok su argumenti političara bili uglavnom u skladu s idejom o neophodnosti javne debate, separatisti su istakli kako sada konačno mogu otvoreno da pričaju o svojim ciljevima.

Svi ostali politički i drugi subjekti uglavnom su složni u osudi postupka RTBF-a i isticanju teza po kojima je emisija emitovana 13. decembra bruka za čitavu zemlju. Najglasnija i najbrža u osudama bila je Fadila Lanan, ministarka za medije u francuskom delu Belgije – zbog brojnih poziva gledalaca, upravo je na njenu inicijativu natpis u uglu ekrana "Ovo možda nije fikcija", nakon samo pola sata emitovanja, promenjen u "Ovo je fikcija". Ipak, čak ni ta akcija nije urodila plodom: prema nekim medijskim izveštajima, čak šest odsto gledalaca ni posle te intervencije nije poverovalo da je u pitanju medijska manipulacija. Pošto su se strasti malo smirile, Lanan je, uvažavajući potrebu za javnom debatom o belgijskoj budućnosti, ipak istakla da ovaj način provociranja javnosti nije korektan: "Problematična je taktika koja može ovako da isprepada ljude", ocenila je u zvaničnom saopštenju. Osim Lanan, ljutito su reagovali svi koji nešto znače u belgijskom političkom životu: od ministra finansija, preko članova Senata do premijera, potpredsednika Vlade i premijera Luksemburga.

SEVER I JUG: Ovako burne reakcije svakako ne bi bile zabeležene da je u pitanju benigna medijska manipulacija, televizijska igra koja nikog lično i politički ne dotiče. Imajući u vidu da se uredništvo RTBF-a poigralo s jednom od osetljivijih belgijskih tema, reakcije su donekle bile i očekivane. Naime, separatistički pokret u Flandriji svake je godine sve jači, a rast popularnosti te političke platforme postao je očigledan 1991, kada je krajnje desničarska partija Vlaams Belang broj svojih predstavnika u Parlamentu povećala s dva na 12. Ista partija je 2003. imala već 18 poslanika, dok je "na lokalu" njen uticaj bio još veći. Od 1981, kada je registrovana, do izbora 2005, Vlaams Belang je sa siromašnih jedan odsto, dospela do 24 odsto udela u ukupnom biračkom telu.

Pored istorijskih okolnosti (vidi okvir "Stari separatizam"), razlozi za ovakvu situaciju pre svega su ekonomski. Tokom poslednjih 40 godina, nekada nerazvijeni severni deo lagano je postajao glavni oslonac belgijske privrede: dok je francuski jug (Valonija) gubio u ekonomskoj trci zahvaljujući zatvaranju rudnika i žestokoj svetskoj konkurenciji u proizvodnji tekstila, holandski sever (Flandrija) ubrzano je napredovao zahvaljujući širenju poslova antverpenske luke i proizvodnji haj tek uređaja. Prema podacima iz 2004, bruto nacionalni dohodak po stanovniku bio je 27.356 evra u Flandriji, a 19.858 evra u Valoniji; istovremeno, stopa nezaposlenosti u Valoniji bila je za deset odsto veća nego u Flandriji. Sličan trend zabeležen je i tokom 2005. Bruto nacionalni dohodak po stanovniku u Valoniji bio je za 28 odsto manji nego na nivou čitave Belgije i niži od evropskog proseka. Takođe, nezaposlenost je u Valoniji dostigla čitavih 18 odsto – znatno više od prosečnih belgijskih 7,3 odsto.

Zbog svega toga ne čudi što se bogati sever već godinama trudi da poveća svoju autonomiju u odnosu na jug koji postaje sve siromašniji. Tokom poslednjih nekoliko decenija, nezavisnost je zapravo ostvarena u mnogim oblastima: "Federalizovani su samo ‘važniji’ segmenti države – pitanje socijalne sigurnosti, armija, kraljevska porodica i fudbalska reprezentacija. Sve ostalo – građevinska regulativa, vlasništvo nad objektima, obrazovanje, institucije kulture, čistoća ulica, čak i antipušačka politika – prepušteno je federalnim jedinicama ili lokalnim upravama. Većina Flamanaca relativno je zadovoljna ovakvim uređenjem. Ponosni su na svoju autonomiju i ne bi se protivili ukoliko bi ona bila proširena", objašnjava za "Vreme" Džon Miler, američki novinar koji živi i radi u Briselu.

Imajući u vidu te okolnosti, analitičari su bili znatno blaži u osudi postupka nacionalne televizije i znatno slobodniji u iznošenju optimističnih političkih zaključaka. "Reakcije publike pokazale su da u ovoj zemlji i dalje postoji strah od flamanskog nacionalizma. Iako su ljudi mogli zaključiti da je u pitanju medijska igrarija, osuda ovog programa upućuje na zaključak da je Belgija više ujedinjena nego razjedinjena", istakao je Martin Buksan, komentator "Libre Belžika".

Posle svega, jedino je izvesno da će debata o budućnosti Belgije dobiti nove forme i da će, baš kao što su urednici RTBF-a i želeli, postati javna. Sve ostalo i dalje je podložno različitim komentarima i tumačenjima – tu su, pre svega, pitanja profesionalne etike nacionalne televizije, lakovernosti publike i večito misteriozna procena medijske moći. Iako su za sada izostala saopštenja vodećih svetskih novinarskih udruženja i medijskih eksperata, vrlo je verovatno da će se belgijski slučaj uskoro pojaviti u stručnim i manje stručnim debatama. U međuvremenu, građani Srbije mogu da se do mile volje zabavljaju varijacijama na zadatu temu i da razmišljaju o tome "šta bi bilo da je bilo".

Komentarišući vest iz Belgije, jedan posetilac veb sajta RTV B92 napisao je: "Od sad gledam samo RTS 1 i čekam da neko od voditelja kaže: Dragi gledaoci, sve ovo što vam se dešavalo proteklih 15 godina je simulacija. A sada sledi prenos derbi utakmice 17. kola prvenstva SFRJ između splitskog Hajduka i Radničkog iz Niša. Hvala na pažnji." Na stranu Belgijanci i njihove priče. Ovo s RTS-om zaista dobro zvuči.