Okončavši štrajk glađu Vojislav Šešelj je uspeo da ujedini svoje neprijatelje sa najvatrenijim poklonicima, što sigurno nije bilo lako, jer među prvima nisu retki oni koji su priželjkivali njegovu smrt kao jedini način zadovoljenja pravde, ali je sigurno bilo i Šešeljevih pristalica koje su očekivale da će vojvoda ići do kraja. Lider radikala se na korak do ivice ipak setio sebe samoga, razočaravši oba tabora. Na taj način je jedino obradovao zvaničnike Haškog tribunala, jer će suđenje konačno moći da počne.

Za dvadeset osam dana štrajka Vojislav Šešelj je izgubio dvadeset pet kilograma, njegov organizam se, prema oceni tročlanog lekarskog tima, našao u stanju "metaboličkog haosa", nakon čega je Sudsko veće Haškog tribunala naložilo holandskim vlastima da primene sve medicinske mere za zaštitu života, uključujući i priključivanje na infuziju. Sam Šešelj je već uveliko spremio politički i lični testament. Borbu za veliku Srbiju ostavio je u nasledstvo svojim pristalicama, knjige nekom od sinova koji bude pokazao interesovanje za društvene nauke, opelo bi zapalo lokalnim sveštenicima iz Batajnice, a vladika Filaret već je pritezao opanke, spremajući se da istrpi tri pesme koje su planirane za kraj pogreba, s obzirom na to da to nije na liniji kanonske smernosti: bosansku sevdalinku Poljem idu babo sejmeni (koja se zapravo zove Niz polje idu babo sejmeni), vojvođansku himnu Ima jedan kućerak u Sremu i četničku budnicu Spremte se, spremte. O veličini greha Šešeljevog samoubistva, koje je u Srpskoj radikalnoj stranci jeretički nazivano "postom do smrti", preosvećeni nije previše razmišljao.

TESTAMENT: I dok su se ubrzano odvijale pripreme za sprovođenje testamenta, Žalbeno veće je poništilo odluku o imenovanju Šešeljevog branioca u pripravnosti, sekretarijat suda se obavezao da će prihvatiti mnoge od njegovih zahteva u vezi sa pripremom odbrane, tako da je lider radikala obustavio štrajk glađu i obavestio Tribunal da će početi da uzima hranu i lekove. Uvežbavanje pogrebnih pesama je obustavljeno, vladika Filaret raspakova bisage, dok se vrhu Srpske radikalne stranke oteo uzdah olakšanja, jer će ujedinjenje srpskih zemalja morati da pričeka neka bolja vremena. Tako je okončan jedan od najtransparentijih štrajkova u srpskoj političkoj istoriji.

Ovo naravno nije prvi put da Vojislav Šešelj, inače stari robijaš, štrajkuje glađu. Pre nego što je 1984. godine osuđen na godinu i devet meseci zatvora zbog kontrarevolucionarnog ugrožavanja društvenog uređenja, Šešelj je tokom istražnog postupka u Centralnom zatvoru u Sarajevu odbijao da uzima hranu, želeći da na taj način, kako je sam govorio, dobije veći publicitet. Upravnik zatvora mu je na početku nudio pastrmke iz obližnjeg restorana i svakojake đakonije, ali je naučni saradnik Univerziteta u Sarajevu ostao nepokolebljiv. No socijalistička Jugoslavije nije liberalna Holandija, pa su najmlađeg doktoranta posle dvadeset dana molbi, natezanja i nagovaranja odvukli u ambulantu, vezali za krevet, ugurali mu levak u usta i natočili toplu zatvorsku juhu. Šešelj je uz nasilna hranjenja istrajavao u štrajku glađu skoro pedeset dana, izgubio šesnaest kilograma, i dobio tuberkulozu bubrega. "Svojim ukupnim dosadašnjim radom i djelovanjem višestruko sam pokazao i dokazao vlastito marksističko-lenjinističko teorijsko ubjeđenje i komunističku ideološku orijentaciju, i u tom smislu me nijedna nepravda prema meni do sada učinjena, ili ona koja tek slijedi, do sada nije pokolebala", nagoveštavao je Šešelj još mnogo pre toga, na jednoj od sednica Opštinskog komiteta SK Centar Sarajevo, čvrstoću kojom je spreman da brani svoja komunistička uverenja. No "leva" skretanja su drugima pre partijskog pregaoca Vojislava Šešelja bezmalo došla glave, tako da su štrajkovi glađu u to vreme bili jedini način borbe protiv državne represije.

Stoga su u posleratnom razdoblju štrajkovali na taj način mnogi, ali je jedan od najupornijih štrajkača bio Ivan Zvonimir Čičak, koji je za tom vrstom otpora posezao čak tri puta, izdržavši svaki put po četrnaest dana. Pre nego što je Čičak 1987. poslednji put pušten iz zatvora zbog odbijanja hrane, u Zagrebu je objavljena knjiga Drage Plečka Joga energija zdravlje, u kojoj se ovaj zagrebački alternativac bavio, između ostalog, i tehnikom gladovanja koje se, navodno, pridržavao i sam Čičak.

KULTURA GLADOVANJA: Osuđenici su, naravno, imali krajnje pragmatične motive zbog kojih su gladovali, pokušavajući da iznude bolje uslove u zatvoru ili smanjenje kazne, ali su se štrajkovi glađu organizovali i izvan zatvorskih zidina. Prvi ozbiljniji protest te vrste počeo je 22. juna 1970. godine na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Predsednik fakultetskog odbora Saveza studenata Filozofskog fakulteta Vladimir Mijanović, koga su nakon šezdesetosmaških protesta prozvali od milošte Vlada Revolucija, organizovao je u znak solidarnosti sa rudarima Kaknja, koji danima nisu videli meso u svojim tanjirima, štrajk glađu. Štrajkovalo se u staroj zgradi Filozofskog fakulteta na Odeljenju za filozofiju i sociologiju koje se nalazilo u prizemlju Kapetan Mišinog zdanja. "Bilo je negde između dvadeset i trideset štrajkača. Ustanovili smo pravilo da niko ne sme da izlazi iz zgrade, ležali smo na poljskim krevetima, mada teško da je neko i spavao za ta četiri i po dana. Mogla se piti voda, a bilo je dozvoljeno i uzimanje soli", prisećao se tih dana Dušan Bošković, naučni saradnik Instituta za filozofiju i društvenu teoriju, u jednom napisu koji je svojevremeno objavio u "Republici".

"Da stvar bude gora", opisuje dalje on, "niko nije spavao i razumljivo da je nervoza rasla, zbog gladovanja i nespavanja. Stvar se završila tako što su se sami kakanjski rudari zvanično ogradili od štrajka. A nama je to – ako ćemo pošteno – dobrodošlo da časno završimo štrajk… Inače, štrajk glađu je gadna stvar: čovek se menja ne samo fiziološki, tako što gubi u kilaži, nego i psihički, u značajnoj meri se menja identitet. Da smo štrajkovali još koji dan, našli bismo se u pravom zverinjaku, bez obzira na činjenicu što je u igru ušla mladež vredna poštovanja." Neuspeli štrajk studenata ostao je zabeležen u kratkometražnom filmu Socijalni eksperiment Dejana Đurkovića, ali je to što se dešavalo na Filozofskom fakultetu mnogo više poslužilo Okružnom javnom tužilaštvu da svali teret na nejaka pleća Vlade Revolucije, za delo neprijateljske propagande.

Beogradski štrajkovi podsećali su u to vreme na daleki eho protesta pripadnika IRA. Njihovi štrajkovi dosegli su vrhunac 1974. godine, kada su preminula dvojica zatvorenika. Naredni talas protesta okončao se smrću desetorice zatvorenika IRA u zatvoru Mejz. Prvi je, nakon šezdeset šest dana štrajka, od gladi umro proslavljeni Bobi Sends, posle čega je preminulo još devet zatvorenika. Time je u svetu samo nastavljen neprekinuti lanac štrajkova čije su najčvršće karike bili Nelson Mandela i Mahatma Gandi, koji je još četrdesetih godina prošlog veka demonstrirao građansku neposlušnost protiv Britanaca u Indiji.

LJUDI S KIČMOM: Od mladalačke pobune na Filozofskom fakultetu, koja govori o tome kako je ulicama ovog grada nekoć hodalo mnogo više ljudi koji nisu bili povijeni do zemlje, prošlo je skoro petanest godina do sledećeg štrajka glađu. Nakon što su Lazar i Vojislav Stojanović organizovali ranih osamdesetih okupljanja mladih disidenata u Beogradu, Udba je iskoristila jedno predavanje Milovana Đilasa da se obračuna sa nestomišljenicima. Iz toga je potekao proces "beogradskoj šestorici" na koji podseća sociolog Milan Nikolić, direktor Centra za proučavanje alternativa: "Ja sam tri puta štrajkovao glađu iz političkih i samodbrambenih razloga, ali je samo jedan od ovih štrajkova bio uspešan, kada smo štrajkovali nas nekoliko – Miodrag Milić, Vladimir Mijanović, Pavluško Imširović i Dragomir Olujić 1984. godine. Nikada nisam štrajkovao duže od deset dana jer bi to za mene, koji sam uvek imao višak kilograma, bilo dospevanje u predinfarktno stanje (pritisak bi porastao enormno, srce bi počelo da radi aritmično itd.), jer se moje telo tokom štrajka glađu hranilo telesnim mastima. Zbog toga bi moja krv postala veoma gusta, pa bi srce teško pumpalo, a infarkt je postajao sve izvesniji. Ispadalo je, bar na početku, da su moji mršavi drugari, koji su trošili svoju mišićnu masu, bili u prednosti ali, siguran sam da bi se to na duži rok takođe tragično završilo", zaključuje Nikolić.

Nikolić objašnjava da je najteže prvih nekoliko dana dok se ne izgubi osećaj gladi. "U jednom periodu, negde posle pet dana, javlja se osećanje lakoće, pa čak i neka vrsta lake euforije, jer se čini da je štrajk postao gotovo ugodan. Tek posle desetak dana ili ranije, zavisno od zdravlja štrajkača, počinju da se javljaju slabost i prve zdravstvene tegobe koje mogu da budu sasvim individualne. Na kraju, štrajkači glađu zaslužuju poštovanje onoliko koliko i njihovi motivi, tj. da li se bore za nešto plemenito ili za opšteprihvatljive društvene ciljeve. Kriminalac ili terorista koji štrajkuje glađu, makar pokazivao veliku ličnu hrabrost i samopožrtvovanje, ipak, u krajnjem, ne zaslužuju simpatije ili podršku", dodaje naš sagovornik.

"Oni koji nisu štajkovali glađu obično ne znaju", objašnjava Nikolić, "da se osećanje gladi gubi posle nekoliko dana, a kada telo počne da troši sebe, negde posle petog dana, javlja se jak miris sličan acetonu. U svakom slučaju, kada posedujete samodisciplinu i štrajk glađu koristite racionalno kao političko oruđe, a ne kao način za samoubistvo, onda vodite računa da pijete mnogo vode i da, nekako, održite redovnu stolicu, da bi te izbacivali metabolički otpad i toksine iz tela. Korisno je, ali teško ostvarljivo u zatvoru, kupati se svaki dan i što više boraviti na svežem vazduhu. Svaki štrajk glađu duži od deset dana trajno oštećuje zdravlje. U mom slučaju to su hronično visok krvni pritisak i gastritis." Gladovanje u svakom slučaju predstavlja stres za organizam, jer u nedostatku hrane umiru ćelije, telo pokušava da se tome prilagodi promenom metabolizma, pa traži energiju topeći masno tkivo. Kad se te rezerve potroše, nastaje ketoza, intoksikacija organizma koja brzo dovodi do smrti.

POBEDA: Vojislav Šešelj je izbegao to stanje. Posle višednevnog natezanja oko onoga šta zapravo hoće, jer su se njegove želje stalno menjale, on je formulisao sedam zahteva kojima je uslovio nastavak učešća u procesu. Žalbeno sudsko veće izašlo je u susret traženjima koja su omogućavala nastavak suđenja, zatvarajući oči pred brojnim uvredama koje je Šešelj izrekao, zbog čega bi, u svakoj drugoj zemlji, bio trajno udaljen sa suđenja.

Kada je Šešelj na kraju, suprotno najavama partijskih saputnika koji su polako formirali pogrebnu povorku, prekinuo štrajk glađu, valjalo je nekako proglasiti pobedu. Stoga je sutradan centar Beograda osvanuo oblepljen plakatima – "Šešelj pobednik". Da je, ne daj bože, presvetli otac Filaret morao da potegne do Batajnice, mislite da bi pisalo "Šešelj pokojnik"? Naravno da ne bi, jer bi to bilo očigledno čak i za one koji veruju u radikalske tlapnje. S obzirom na to da se to nije dogodilo, njima je pre svega trebalo pomoći da shvate veličinu trijumfa Vojislava Šešelja. Ostalima ta vrsta edukacije sigurno ne bi bila od prevelike pomoći.