Poslednji film Martina Skorsezea Dvostruka igra provukao se skoro neopažen, prvo kroz Sinemaniju, pa zatim i kroz regularnu bioskopsku ponudu. Ne samo da je reč o jednom od najvećih živih reditelja i nekolicini najpoznatijih glumačkih zvezda već i o odličnom ostvarenju koje je dobilo skoro jednoglasne hvalospeve kritike i veliku gledanost svuda u svetu.

Skorseze je jedan od ključnih reditelja u Holivudu od sedamdesetih pa naovamo, upravo zbog toga što mu nikada nije u potpunosti pripadao. To govori i čenjenica da (bar do sada) nije osvojio Oskara za svoje rediteljsko umeće. Ipak, zabeležio je svojim filmovima duh epohe iznutra, istražujući, one presudne, ali nedodirljive, nekorektne ili nevidljive pojave tekuće istorije. Zato snima Taksistu, a ne DŽFK; ili dokumentarac o Bobu Dilanu, a ne igrani film o Džimu Morisonu; ili, recimo, snima Poslednje Hristovo iskušenje, a ne Stradanje Isusovo; ili snima Kasino, a ne Krimi priče; ili Njujork, Njujork, a ne Sav taj džez; snima Dobre momke, a ne Sopranose; ili snima biografiju Hauarda Hjuza, a ne Sesila B. Demila. Skorseze ne samo što opisuje već i oblikuje ikonografiju anksioznosti. U Taksisti iz 1976. godine, jedan od njegovih omiljenih glumaca Robert Deniro, glumi vijetnamskog veterana sa dve opsesije: jedna je da izvrši atentat na predsedičkog kandidata, a druga je da spasi mladu prostitutku koju je tumačila Džodi Foster. Pet godina nakon toga otkriveno je da je Džon Hinkli, koji je pokušao atentat na tadašnjeg predsednika Ronalda Regana, bio opsednut filmom, ali i Fosterovom, koju je uhodio i pisao joj na stotine pisama.

Dvostruka igra je zapravo neka vrsta rimejka hongkonškog filma Infernal Affairs iz 2002. godine, s tim što je radnja ne samo fizički prebačena u Boston već i kulturološki i istorijski lokalizovana na irsko-američku populaciju koja tradicionalno obitava u tom gradu. Priča prati paralelne sudbine dva mlada policajca. Jedan od njih je zaposlen u Miliciji, ali špijunira za mafijaškog bosa, a drugi obrnuto, javno radi za istog tog mafijaša, a zapravo prosleđuje informacije dobrim momcima. Na ovoj dvojici, postavljenih pred veliku odgovornost u sivoj zoni između dobra i zla, zasniva se ceo film. Kao u svakom pravom gangsterskom filmu, ne postoji lik van glume. Ne postoji nikakav dramaturški posao iza uspešnog lika gangstera, nikakva karakterizacija, specifičan jezik ili navike, neobični gestovi ili distinktivna obeležja, ništa što se može unapred napisati ili osmisliti – sve je u glumi. Slično je i sa policajcima. Da glumci nisu bili odlični, film bi bio bezvredan. Ali jesu, te je dobar. I to je to.

I pored toga što je rimejk dalekoistočnog filma, Dvostruka igra je punokrvno skorsezeovsko ostvarenje. Ipak, uticaj predloška i njegove civilizacijske različitosti oseća se u dva ključna momenta. Prvi aspekt ovog uticaja je tumačenje dva glavna junaka koje sadrži elementarne postavke budizma. Iako su potpuno suprotni, oni su komplementarni, oni su, takoreći, pripadajuća suprotnost. Kao jing i jang, uklapaju se kao dve strane jedne iste osobe. To se najbolje vidi po tome što dele istu ženu. Jedan od njih je impotentan, ali socijalno podobniji, drugi, je li, živahniji u tom pogledu, ali iz neprimerenog sveta podzemlja; jedan je ekspresivan, drugi zatvoren itd. Zapravo, čini se da je reč o istom liku koji je u unutrašnjem konfliktu. Različite strane zakona su samo spoljašnja scenografija unutrašnjeg razdora. Drugi aspekt je kraj. Naime, nema ga. Barem ne kao završetak na koji vas je zapadna kinematografija navikla. To film čini otvorenim i neočekivanim, ali i neurotičnim i zbunjujućim. Dvostruka igra je modernije ostvarenje nego što se čini na prvi pogled, iako modernost nije možda ono što Skorsezeu pristaje, niti što biste od njega očekivali.

Skorseze više ne pravi filmove, on pravi opus. Iako je pod stare dane oslobođen potrebe da se dokazuje, prethodna dva ostvarenja bila su jako ambiciozna – Bande Njujorka i Avijatičar – koja kao da nisu izdržala pod teretom prevelikih očekivanja. Sa Dvostrukom igrom veteran se vraća onome što najbolje zna da radi. S tim što u njegovom slučaju tradicija ne isključuje iznenađenja.