Dve demokratske stranke i dva političara na čelu države, predsednik Srbije Boris Tadić i premijer Vojislav Koštunica, slanjem jakih pozitivnih poruka na stranačkim konvencijama počinju aktivnu pozitivnu izbornu kampanju u kojoj se vide zdrava konkurentska borba za budući primat i pokušaj da se odredi proevropska izborna agenda.

Dve partije bivšeg režima u Srbiji, socijalisti i radikali, proteklih dana su bile u ofanzivi koja otkriva i sličnosti i razlike među njima. Radikali povodom štrajka glađu svog lidera Vojislava Šešelja učvršćuju jak antiglobalistički, antievropski i antihaški stav, a socijalisti smeštaju Slobodana Miloševića u muzej, dok uz ponavljanje nekih starih floskula daju levi žmigavac.

Dva najljuća protivnika 1990–1999, SPS i SPO, bore se za opstanak.

NARODNJACI: Narodnjačka koalicija igra na Koštunicu, koji je na konvenciji DSS–NS u utorak 4. decembra zapravo tražio podršku za nastavak mandata. Uz naglašene poruke tipa da Srbija ne može biti jedina zemlja na kugli zemaljskoj na čijem se delu teritorije mimo njene volje stvara druga država, on najviše prostora posvećuje nabrajanju onoga što je njegova vlada napravila i usvojila. Opširno govori o 19 programskih strategija od kojih neke dosežu do 2015. godine: o nacionalnoj strategiji privrednog razvoja do 2012. godine, zapošljavanju do 2010, borbi protiv korupcije, pristupanju Evropskoj uniji, reformi pravosuđa, podsticanju stranih ulaganja, razvoju poljoprivrede, reformi državne uprave, razvoju energetike do 2015. godine, razvoju telekomunikacija do 2010. godine, socijalnoj zaštiti, stabilizaciji i pridruživanju Evropskoj uniji, integrisanom upravljanju granicom, razvoju zdravlja mladih, nacionalnoj strategiji o starenju, borbi protiv hiv/side do 2010, razvoju informacionog društva, razvoju šumarstva, turizma…

Koštunica izbornu argumentaciju narodnjačke grupacije (DSS–NS i njoj priključivšsja SDPO i JS) traži u onome što vidi kao uspeh sadašnje vlade: rast društvenog proizvoda, rast izvoza i postepeno uravnoteženje spoljnotrgovinskog bilansa, priliv stranih investicija, smanjenje inflacije, uspešan proces privatizacije, pozitivne ocene relevantnih međunarodnih institucija. Podseća da Srbija dobija priznanja za nivo zaštite ljudskih i manjinskih prava u Srbiji.

Naglašava da je kriminalu zadat najjači udarac do sada i da razne mafije – "stečajna", "drumska", "carinska" – jedna za drugom odlaze u zatvor; da se korumpirani državni službenici, od sudija do svoje struke nedostojnih lekara ili profesora, hapse i izvode pred sud.

DS KONVENCIJA: Demokratska stranka je na konvenciji u nedelju 3. decembra glavnu poruku fokusirala na to da Srbija mora u Evropsku uniju, da je prvi zadatak buduće vlade da ostvari zvaničnu kandidaturu Srbije i njenih građana za članstvo u EU-u, te da parlamentarni izbori u Srbiji, 21. januara, predstavljaju izbor između dve opcije – demokratske, proevropske i nazadne radikalske. Poziva građane da glasaju za DS, ukazujući da ta stranka želi da zajedno sa njima i svim demokratskim snagama ostvari svoj ideal – bolji život, evropsku Srbiju u kojoj se brine o budućnosti, a ne o prošlosti.

Predsednik Demokratske stranke Boris Tadić izrazio je uverenje na izbornoj konvenciji DS-a da će ta stranka pobediti na parlamentarnim izborima 21. januara.

Poručuju da će predstojeći izbori imati presudnu ulogu u privrednom oporavku Srbije (Božidar Đelić); da je ta vizija moguća jer smo ubeđeni da ogromna većina građana želi da se tako desi (Tadić).

Tadić naglašava da buduća vlada sebe ne sme da iscrpljuje u diskusijama s prošlom vladom jer mora da rešava probleme građana, a to moraju da ostvare svi zajedno.

DS najavljuje da će posebno voditi računa o mladim generacijama, ljudima sa hendikepom, dati šansu svakom da realizuje svoj talenat. Tadić pledira za drugačiji patriotizam… patriotizam mira, a ne ratni patriotizam. DS promoviše viziju Srbije kao otvorene zemlje bez viza i ograničenja, kao prospiretetne države koja brine o svojoj budućnosti. Tadić obećava da će buduća vlada Srbije biti reprezentacija najboljih.

DS nastoji da pokaže da je prihvatljiva za nacionalne manjine. Narodna demokratska stranka Vojvodine koja zastupa interese Bunjevaca objavljuje da će na predstojećim parlamentarnim izborima nastupiti u okviru Liste za toleranciju Rasima Ljajića koja je na izbornoj listi Demokratska stranka – Boris Tadić.

LISTE: Proteklih dana izborne kampanje jasno se videlo kako izborni štabovi ciljaju jednu po jednu biračku grupu – žene, mlade, hendikepirane.

Ekologija je postala izborna tema, što pokazuje slučaj Pančeva, koji je najviše eksploatisala Demokratska stranka.

Nastojanja velikih stranaka da ciljanom kampanjom obuhvate što veći broj najrazličitijih grupa ne smanjuje broj individualnih pokušaja. Mnogi još skupljaju potpise. Prošli put (2003) bilo je devetnaest lista, i postoji mogućnost da ih opet bude toliko.

Nekoliko većih stranaka nacionalnih manjina koje su najavile izlazak na izbore još skupljaju potpise.

Promoviše se Unija Roma Srbije dr Rajka Đurića.

Albanci iz Preševa dogovaraju se o samostalnoj listi.

Najavljuje se da će izaći na izbore sa posebnom listom i grupa stranaka koje se zalažu za zaštitu životne sredine: Koaliciju zelenih čine Vojvođanska zelena stranka iz Novog Sada, Šumadijska zelena stranka iz Kraljeva, Braničevska zelena stranka iz Kostolca, Timočka zelena stranka iz Bora, Nišavska zelena stranka iz Niša, Jablanička zelena stranka iz Leskovca, Beogradska zelena stranka. U koaliciji su i Socijaldemokratska stranka Vojvodine, MI SDP Reformisti i Romska demokratska stranka. Zelena formula je slabo prolazile na dosadašnjim izborima (Dragan Jovanović, Zelena stranka, na predsedničkim izborima 1990. godine 22.458 glasova), a i kad su se pojavljivale, pitanje je šta su zapravo htele.

Srpski pokret obnove, predvođen liderom stranke Vukom Draškovićem, na svoju listu uključuje Liberale Srbije, Srpsku seljačku stranke, Srpsku ligu za povraćaj imovine i Pokret za Timočku Krajinu. SPO je vodio pet velikih opozicionih koalicija protiv SPS-a: Udružena opozicija Srbije 1990, Depos I 1992, Depos II 1993, "Zajedno" 1996. Sada SPO pravi koaliciju da preskoči cezus i izbegne peh iz 2000, kada je na republičkom nivou bio vanparlamentarna stranka. Ova stranka se 2003. vratila na scenu, ali je brzo usledio njen razlaz sa NS-om a potom i otcepljenje SDPO-a koji je sada kod narodnjaka. Tokom predaje lista video se još jedan gubitak SPO-a – poslanik Blagica Kostić otišla je na Karićevu listu.

Sada dva oštra suparnika, SPO i SPS, koji su se od 1990 do 1999. najoštrije sudarali na izborima i demonstracijama, prolaze kroz borbu za opstanak na političkoj sceni.

REZOLUCIJA I RASCEPI: Socijalistička partija Srbije je na svom Sedmom kongresu u nedelju 3. decembra usvojila rezoluciju o istorijskoj ulozi Slobodana Miloševića u kojoj se naglašava da je on imao podršku nacije i zahvalnost naroda, ali oni faktički time više zatvaraju nego što otvaraju tu knjigu. Za partijskog predsednika izabran je Ivica Dačić. On je u drugom krugu glasanja glatko pobedio Milorada Vučelića, koji je nastupao kao izvršilac poslednje volje Slobodana Miloševića tokom njegove sahrane u proleće 2003. godine.

Još na prethodnom, Šestom kongresu socijalista videlo se da ta karta kod socijalista više nije presudna. Milomir Minić (sada odustao od kandidature) tada je pozivao Slobodana Miloševića da više ne angažuje drugove koji ga "brane" jer će da ga potroše, uz poruku da mu se ne podmeću pisma koja socijaliste vode ka JUL-u i Šešelju. (Nisu podmetana, Slobodan Milošević je prethodno podržao radikalskog predsedničkog kandidata, mada je SPS imao svog, Batu Živojinovića.)

Tadašnja kriza u SPS-u eskalirala je kada je većinom glasova na glavnom odboru odbijen zahtev Slobodana Miloševića da se iz partije isključe Ivica Dačić i Milomir Minić. Lider stranke tada se usprotivio održavanju Šestog kongresa SPS-a, a članovi Organizaciono-političkog odbora koje je on imenovao napustili su kongres. Miloševićevu frakciju SPS-a predvodio je tada Bogoljub Bjelica, kojeg je Milošević postavio za svog zamenika umesto Mirka Marjanovića. Sa Bjelicom su bili Živorad Igić, Zoran Bingulac, Ratko Zečević i Vladimir Kršljanin, koji je bio zapažen tokom sahrane Slobodana Miloševića. Na tom, Šestom kongresu Socijalističkoj partiji Srbije priključene su partija Demokratske levice Aleksandra Vulina i Demokratska socijalistička partija Milorada Vučelića, koji je sada pokušavao da osvoji mesto predsednika SPS-a.

Taj Vučelićev DSP je, inače, bio izašao iz SPS-a posle 5. oktobra, kada je prva veća duboka kriza potresala SPS. Najpre je, neposredno posle izbora 2000, Gorica Gajević na lični zahtev oslobođena dužnosti generalnog sekretara, a na to mesto izabran Zoran Anđelković. Na vanrednom kongresu SPS-a 25. novembra 2000. pojedini članovi su tražili raskid koalicije sa JUL-om. Grupa osnivača i nekada istaknutih članova SPS-a (Milorad Vučelić, Borisav Jović, Mihailo Marković, Zoran Lilić i Radovan Raka Radović) zatražila je, 17. oktobra 2000, čak smenu predsednika SPS-a Slobodana Miloševića i njegovih najbližih saradnika, zato što se SPS nalazi "u najdubljoj krizi od osnivanja". Bilo je predloga i da SPS-om rukovodi kolektivni organ, ali je na predlog više odbora Slobodan Milošević, tada bez vlasti, kao jedini kandidat ponovo izabran za predsednika SPS-a, što je formalno ostao do svoje smrti 11. marta u haškom zatvoru.

Dvojica bivših visokih funkcionera SPS-a potom su osnovali nove stranke: Milorad Vučelić – Demokratsku socijalističku partiju (0,85 odsto glasova na izborima u decembru 2000), a Zoran Lilić – Srpsku socijaldemokratsku partiju (0,38 odsto). U pokušaje te vrste spada i onaj Margit Savović s Partijom uspešnih žena, itd.

JUL potom nije imao nikakav izborni uspeh (2003. godine 0,1 odsto glasova).

Značajan raskol nastupio je kada je Branislav Ivković sa grupom istomišljenika istupio iz SPS-a i oformio Socijalističku narodnu stranku, koja je 2002/03. preko poslanika koje je kontrolisala povremeno priskakala u pomoć "ostatku DOS-a" i koja je juna 2002. pokušavala da organizuje svoj kongres SPS-a. Na izborima 2003. Socijalistička narodna stranka – Narodni blok – general Nebojša Pavković – Dobrivoje Budimirović Bidža sakupila je 0,6 odsto glasova, ali je Budimirović jedan od socijalista koji su se vratili (vratio se na funkciju predsednika Opštine Svilajnac).

Budimirović je sada na listi Pokret snaga Srbije – Bogoljub Karić, na čijem čelu je Bogoljubova supruga Milanka, pošto Bogoljub, za kojim je raspisana poternica, nije od policije dobio potvrdu o prebivalištu.

ALTERNATIVE: Kao nekad DS, ili u skorije vreme SPO, i SPS je ispao rasadnik stranaka. Dok je ova partija bila na vlasti, u leto 1992. grupa buntovnika je najpre pokušala da u Skupštini Srbije osnuje poseban poslanički klub u okviru SPS-a, a potom Socijaldemokratsku partiju koja nije imala uspeha i u političkoj orbiti je ostao samo Momčilo Trajković kao predstavnik kosovskih Srba.

U zanimljive otpadnike spada Radovan Raka Radović u Trsteniku, koji je pokušavao sa sopstvenom strankom putinovskog naziva "Naš dom Srbija", a pre toga Radnički pokret Jugoslavije. I on je uspeo da se vrati na vlast – u Trsteniku je kao kandidat grupe građana izabran za predsednika Opštine. Sam je pominjao da bi se pridružio narodnjačkom bloku, ali ga u završnici nije bilo.

Možda je najveći uspeh od SPS disidenata imao Nebojša Čović. On je izbačen iz SPS-a januara 1997, uz obrazloženje da je odgovoran što su socijalisti izgubili lokalne izbore u Beogradu i Nišu, i potom je osnovao Demokratsku alternativu, a kao njen predsednik igrao važnu ulogu u prevratu 5. oktobra i politici DOS-a sledećih godina. Demokratska alternativa je kasnije fuzijom sa jednom frakcijom Socijaldemokratije postala Socijaldemokratska partija. Socijaldemokratija je pak zanimljiva po tome što je njen potpredsednik bio brat predsednika stranke Vuka Obradovića, Pavić Obradović, potpredsednik Skupštine Srbije i nekadašnji istaknuti socijalista. U vreme sukoba Milošević–Jović poručio mu da je ovaj drugi "izgubio kompas".

Čovićeva partija je ušla u vladajuću koaliciju preko jednog ogranka Socijaldemokratije nastalog posle tzv. seksualne afere, a čiji su poslanici izabrani na listi G17 plus, ali je zbog paktiranja sa Bogoljubom Karićem 2005. isključena iz vladajuće koalicije uz osipanje funkcionera koji su ostali u vladi.

Socijaldemokratska partija sada nastupa u koaliciji s Partijom ujedinjenih penzionera Srbije, predala je listu, ali ju je ubrzo povukla zato što je preko 6000 potpisa bilo podneto na starim obrascima koji više ne važe.

OSIPANJE: SPS zapravo nije zapao u krizu zbog raskola, već su glavni raskoli u njemu došli zbog naglog osipanja glasača posle gubitka vlasti 2000. godine. Najveći izborni trijumf SPS je ostvario 1990 – na osnovu 2.320.587 glasova. Slobodan Milošević 2000. protiv Koštunice sakuplja – 1.826.799 glasova, a u decembru 2003. pada na 291.341.

Svi partijski predsednički kandidati zaklinju se da neće napuštati SPS, a po priloženom se vidi da SPS i nema baš mnogo prostora za deljenje. U ovoj partiji nije dopušteno delovanje frakcija.

Dok istraživači javnog mnjenja socijaliste lociraju u zoni borbe za cenzus, njihov izborni rezultat iz 2003, kada im se lista zvala Socijalistička partija Srbije – Slobodan Milošević govori (291.341) da možda kotiraju nešto iznad. Tu pretpostavku može podupreti i činjenica da je SPS 2004. osvojio lokalnu vlast u tridesetak opština (neke je posle, na vanrednim lokalnim izborima izgubio): Vranje, Apatin, Požarevac, Ljubovija, Petrovac na Mlavi, Veliko Gradište, Kovin, Gadžin Han, Raška, Žabari, Bela Palanka, Nova Varoš, Žitište, Bajina Bašta, Bogatić, Lučani (nastupili kao grupa građana), Ivanjica (GG), Aleksandrovac (GG), Gornji Milanovac (GG), Vrnjačka Banja (GG), Vršac (GG)…

Radikali su profitirali od krize SPS-a od 2000. do 2003. Na postrevolucionarnim decembarskim izborima 2000. oni su imali 516.326, a radikali 322.615 glasova. Tada je zbirni rezultat SPS-a i SRS-a bio spušten na nešto preko 800.000, da bi na izborima 2003. SPS i SRS zajedno imali nešto više od 1.300.000 glasova, ali to povećanje je išlo u korist radikala (1.056.256), a na štetu socijalista (291.341).

LECI, PROGLAS, DESNA IZJAVA: U izbornom proglasu SPS se uglavnom izjašnjava o aktuelnim problemima, pokušavajući da naglasi da je to jedina partija levice koja se zalaže za socijalnu pravdu, za bolji položaj radnika, za poštovanje i pomaganje selu, smanjenje siromaštva u Srbiji, za pravo na besplatno obrazovanje, besplatnu osnovnu zdravstvenu zaštitu, kao i za ravnopravnost polova. To je nešto različito od obećanja švedskog standarda iz 1990, to je kritika tranzicije, ali oni su još ranjivi za prigovor da je stanje proizvod njihove politike. Tu oni već imaju patentiran odgovor – njihova vlast je trajala deset godina, a vlast ovih posle njih traje već šest.

SPS saopštava da pregovara s nekim manjim partijama i udruženjima čiji se predstavnici mogu naći na listi SPS-a, a kao ciljne grupe pominju penzionere, sindikate, pa i studente koji štrajkuju zbog visokih školarina. Lista njihovih otpadnika nije, kao što smo videli, baš kratka, ali nema nagoveštaja o povratku. Iz JUL-a (koji kaže da pretenduje da predstavlja nacionalno opredeljene Jugoslovene) došao je poziv SPS-u da se stavi na čelo levičarske liste, ali nije bilo odgovora.

Socijalisti, međutim, nisu izbegli da tražeći i čvrstu nacionalnu politiku izazovu i podsećanja na njihovu raniju ratnu politiku.

Oni pokušavaju i s porukama o čvrstoj nacionalnoj politici. Njihov novi predsednik Dačić u partijskom izbornom govoru izjavljuje da niko nema pravo da kaže da nikad više neće ratovati za Kosovo. Dačić je tu zapravo ponovio svoj nedavni skupštinski govor tokom rasprave u parlamentu o Kosovu. Iako je tako govorio, socijalisti su ipak glasali da se u rezoluciju unese blaža formulacija (sva pravna i politička sredstva). Dačić je još rekao da ako i Crna Gora i Kosovo imaju pravo na referendum, onda to pravo ima i Republika Srpska, koju će takođe braniti svim sredstvima.

Od Dačićeve izjave ogradio se i Andreja Mladenović, portparol DSS-a, čiju je manjinsku vladu podržavao SPS: "Devedesetih smo se dovoljno opekli sa raznim avanturama, ratovima i sankcijama, a to se ovom narodu, nadam se, više nikad neće ponoviti. Što je do nas, mi to nećemo dozvoliti…"

Oštrije je kritikovan iz redova DS-a ("Simptomatično je da ista grupa ljudi udara u ratničke bubnjeve, dok istovremeno imamo svaki put sve veći broj izbeglica i poginulih i ubijenih ljudi" – Šutanovac) i od strane SDU-a (traži od nadležnih organa da onemoguće dalje učešće u predizbornoj kampanji političkim strankama koje pozivaju na rat i prekrajanje državnih granica – SPS-u i SRS-u).

Socijalisti se, međutim, u izbornoj rezoluciji ipak zalažu i za to da Srbija, uz očuvanje nacionalnih i državnih interesa, bude deo evropskih i svetskih integracionih procesa. To nije novo: na Šestom kongresu u svom referatu Zoran Anđelković takođe je konstatovao da će prioriteti te stranke u budućnosti biti zalaganje za tržišnu ekonomiju i socijalnu pravdu, privatizaciju sa radničkim akcionarstvom, demokratizaciju i – ulazak u Evropsku uniju.

ŠEŠELJEV TESTAMENT: Promovišući politički testament Vojislava Šešelja, radikali se pak naglašeno suprotstavljaju globalizmu, američkoj hegemoniji i svim pokušajima da se Srbija uključi u NATO i u Evropsku uniju, promovišući ocenu svog lidera da su tamo koncentrisani svi tradicionalni srpski neprijatelji.

Šešelj od radikala traži da budu uporni u rusofilstvu i zalaganju za što veću integraciju Srbije sa Rusijom i istočnoslovenskim i pravoslavnim zemljama. On traži da vode politiku iskrenog prijateljstva sa Kinom, Indijom, arapskim, afričkim i latinoameričkim državama koje se suprotstavljaju američkoj hegemoniji i dominaciji.

Dok se socijalisti ipak zalažu za odbranu Dejtonskog ugovora, radikali govore o Velikoj Srbiji i ujedinjenju svih srpskih zemalja ponavljajući Šešeljeve reči: "da nikada ne odustanete od čvrste nacionalne ideologije i koncepta velike Srbije, da se uporno borite za oslobađanje Republike Srpske Krajine i Republike Srpske i ujedinjenje svih srpskih zemalja; da potpomažete srpske političke partije u Crnoj Gori, okupljene oko srpske liste, kako bi uspela da prevlada srpska opcija u Crnoj Gori i Crna Gora se u dogledno vreme vratila srpstvu".

Traže trajni prekid (automatski za sva vremena) diplomatskih odnosa sa svim zemljama koje budu priznale nezavisnost Kosova.

Vladajuća struktura kritikuje obnavljanje ratne retorike i ponavljanje formule "odbrana Kosova svim političkim i diplomatskim sredstvima". DSS uzdržano tretira Šešeljev testament kao unutrašnju stvar SRS-a, a DS poručuje da niko pristojan u Srbiji i ne razmišlja o koaliciji sa radikalima.

Šešeljev testament je sličan njegovom uputstvu iz poruke otadžbinskom kongresu SRS-a oktobra 2006. u kojoj traži da radikali pobede zapadne eksponente Tadića i Koštunicu.

Vladajuća koalicija pokušavala je da spreči da drama oko Šešeljevog štrajka glađu preraste u tragediju i masovne komplikacije.

Posle Koštuničinog pisma Pokaru, predsednik Saveta za saradnju s Tribunalom Rasim Ljajić, između ostalog, i zbog toga putuje u Hag, a srpski ambasador u Holandiji Rade Stojanović prenosi apel ministra spoljnih poslova Vuka Draškovića da se Šešelj prebaci na lečenje u Beograd. Radikali (Nikolić) na to poručuju da Šešelj nije bolestan, da će štrajk nastaviti i ako ga oporave, da će se sam braniti ili će postiti do smrti, da prima sveštenike i da se ispoveda. Iz Haga, u trenutku nastanka ovog teksta, stižu nagoveštaji o nekom kompromisnom rešenju koje isključuje premeštanje Šešelja u Beograd.

Radikali su se i tokom sahrane Slobodana Miloševića trudili da pokažu veće antihaško ogorčenje od socijalista.

Jedno je solidarnost pristalica sa zatočenim vođom, a drugo je politički testament pisan u zatvorskoj ćeliji. Uputstva Slobodana Miloševića, svakako rafiniranijeg od Šešelja, po socijaliste su se, kao što smo videli, pokazala štetnim. Šešeljev testament će verovatno homogenizovati radikale, ali će udariti i jak pečat na njihovu izbornu kampanju, kad je oni, 15. decembra, zvanično započnu. Teško da će to biti nešto više od ubeđivanja ubeđenih.

Slučaj će dati pečat kampanji, i indirektno oštetiti partije demokratske opcije jer će smanjiti prostor za fer raspravu o ključnim aktuelnim prioritetima.