Treba poći od početka: zakon obavezuje svedoka saradnika da govori istinu, inače se vraća na optuženičku klupu. Tu, međutim, postoje nijanse: svedok saradnik izneće kao istinu ono što je čuo od drugog lica da je reklo treće lice i to je u redu. Svedok-saradnik izneće i ponešto što nije baš istina – ili se ne može potkrepiti kolateralnim, dopunskim dokazima – ali u očima tužilaštva ono što je istina pretegnuće nad tim sumnjivim tvrdnjama. Specijalno tužilaštvo za organizovani kriminal i Posebno odeljenje za borbu protiv organizovanog kriminala Okružnog suda u Beogradu ceniće takve iskaze po principu ekonomije procesa, tj. analize cene i koristi, što je normalna i neizbežna metoda.

E, tu sada dolazimo do nekih detalja, podudarnosti i do neizbežnog politizovanja onoga što se na sudu čuje. Svedok saradnik Dejan Milenković Bagzi je tokom tri i po radna dana svog svedočenja izneo razne tvrdnje o raznim ljudima. Podelimo te tvrdnje na ono što je čuo iz druge ruke i na ono što je čuo svojim ušima. Kad pokojni Dušan Duća Spasojević kaže Bagziju da su Čović i Šešelj "znali" da se pripremaju atentati na Zorana Đinđića, onda je to iz druge ruke. Pritom, Šešelja ne pominje samo Duća; iz dosadašnjih iskaza svedoka, okrivljenih i svedoka saradnika jasno je da je Šešelj bio u kontaktima sa Dućom i Legijom; da su ti kontakti bili donekle rezervisani i da mu je bilo jasno da se nešto gadno i krvavo sprema; ali ne nužno i šta tačno. Kompletan segment koji se odnosi na Nebojšu Čovića ostaje za sada tek prepričavanje iz druge ili treće ruke. Naime, pokojni Duća bio je poznat po tome što se razbacuje zvučnim imenima, ne bi li se uspešnije pravio važan pred svojim vojnicima. U taj deo spada i priča o tome kako je "Čeda tražio da se ubije Šljuka"; logično gledano, nije jasno šta bi Čedomir Jovanović imao protiv nekog Sredoja Šljukića 2000. godine, ali je veoma jasno šta je protiv tog istog Sredoja imao Duća od samog početka: bio mu je ozbiljan konkurent, pak ga je zato i ubio 2002. u jesen, čim je osetio da mu se može. Tako i iz istih razloga potamanio je pola beogradske kriminalne scene, sve objašnjavajući da "sveti Arkana". To je, dakle, uglavnom jasno. Nije, međutim, jasno zašto se ti delovi Bagzijevog iskaza toliko medijski eksploatišu, a ne pominju se podjednako vredni ili podjednako značajni delovi koji se odnose na Acu Tomića, Radeta Bulatovića, Boru Mikelića, Begu Vujičića i čitav niz sličnih likova koji su takođe bili u različitim kontaktima sa zemunskim klanom. Ti segmenti Bagzijevog iskaza podjednako su validni – pa makar i iz druge i treće ruke – ali preko njih se prelazi u javnosti.

Specijalno tužilaštvo, očito uznemireno ovakvim i još gorim reakcijama javnosti i tabloidne logistike zaverenika, objavilo je onda da će osnovati "specijalni odred", koji je kasnije postao "radna grupa" policije sa zadatkom da Bagzijeve optužbe i podatke iznete u svedočenju istraži, proveri i ispita. Lepo: dužnost je tužioca da po saznanju o izvršenom krivičnom delu pokrene postupak i proveri o čemu je reč. Prva i najvažnija stvar u tome jeste Bagzijeva tvrdnja da je Ljubiša Čume Buha lično ubio nekog Šempu Petrovića; iz te tvrdnje odmah je nastala dernjava da je Čume gotov i ide u zatvor. Onda je "Politika" objavila svoja saznanja iz kojih izlazi da nije sve to baš tako, nego da je tog Šempu – kako kažu "Politikini" policijski izvori – ubio jedan od braće Fiškala (obojica ubijeni u međuvremenu) i da je to još tada knjiženo na njihov konto… U redu: i to se dade razjasniti; živi su i Bagzi i Čume i policajci; ima i za njih sve sud i zakon.

Kad je o advokatima reč, tu stvari postaju zaista neprijatne. Naime, Bagzi o pokušajima raznih advokata da ga nagovore da lažno svedoči govori iz sopstvenog iskustva. Bagzi je tu nedvosmisleno precizan: pokušaji da ga se nagovori na lažna svedočenja počinju od februara 2003. i traju do leta 2004. Počeli su (i završili!) sa ubistvom Momira Gavrilovića Gavre (avgust 2001); u međuvremenu se probalo i sa idejom da za ubistvo Zorana Đinđića budu optuženi Čedomir Jovanović i Vladimir Popović Beba. Bagzi je te ideje odbio, kontajući (pametno) da ga dotični advokati i njihovi klijenti smatraju za potrošnu robu: ispriča u kameru lažne optužbe, a posle ga pojedu mrak i magla. Advokati koje je Bagzi jasno i u nedvosmislenom kontekstu pomenuo u svom iskazu su: Slobodan Milivojević Boban, Nikola Gavrilović, Milorad Gligorijević i Biljana Kajganić; klijenti za čiji su račun radili bili su Milorad Ulemek Legija i supruga mu Aleksandra Ivanović, kaže Bagzi.

Te tvrdnje je lakše dokazati od nekih drugih Bagzijevih tvrdnji: naime, zna se da se Bagzijevi grčki telefoni i još neki tuđi telefoni po naredbama ovdašnjih istražnih sudija slušaju najkasnije od početka maja 2004, pa skroz tokom leta, kad je Bagzi već u grčkom pritvoru, verovatno sve do ekstradicije. To znači da su Bagzijevi razgovori legalno slušani, zavedeni i čine deo spisa kao dokazi prihvatljivi na sudu. On se poziva upravo na razgovore sa pomenutim advokatima, ali i na razgovore sa svojom suprugom Jasnom Milenković, koja mu je prenosila razne zanimljive poruke od advokata, ali i gđe Aleksandre Ivanović. Dakle, u tom advokatskom segmentu Dejan Milenković Bagzi ima i kolateralne dokaze: snimke telefonskih razgovora i svedočenje supruge Jasne.

"Specijalni odred", tj. "radna grupa" policije koja bi trebalo da bude formirana na inicijativu specijalnog tužioca, imaće od čega da počne – ako bude htela i smela. Naime, vrhunac pritisaka na Bagzija Milenkovića da lažno optuži Čedu i Bebu za ubistvo Zorana Đinđića nekako koincidira sa vrhuncem kampanje Demokratske stranke Srbije na istu temu: setimo se samo onih blesavih detonacija Maršićanina i Mihajlova iz predizborne kampanje i najava iz tabloida da će "Bagzi sve objasniti". Posle je ispalo da je to sve bilo "u žaru političke borbe", je li…