Hrvatski poslanik Branimir Glavaš, optužen za ratne zločine na Srbima u Osijeku 1991. godine, predao se policiji 26. oktobra i pošto je oko 19.30 stigao u zatvor Remetinec, započeo je štrajk glađu. Dve nedelje kasnije, u ćeliji pritvorske jedinice u Sheveningenu, 10. novembra u 18 sati, štrajk glađu je započeo i Vojislav Šešelj, lider Srpske radikalne stranke, optužen za ratne zločine pred Tribunalom u Hagu. U međuvremenu, štrajk glađu pokušali su pobunjeni zatvorenici u srpskim zatvorima i tri Glavaševa saborca u Hrvatskoj.

Iz dana u dan, prema izvorima bliskim dvojici optuženih, zdravstveno stanje Šešelja i Glavaša je sve lošije, a medijska pažnja u oba slučaja postaje sve veća. Ko će dobiti trku sa smrtonosnim ishodom? Koliko god njihovi razlozi za žrtvovanje sopstvenog zdravlja bili besmisleni i neopravdani ili pak logični i iskreni, što je stvar ukusa, za dvojicu nekadašnjih neprijatelja koji istovremeno koriste isti oblik političke borbe, sad se sve svodi na metabolizam. Koliko ljudski organizam može da izdrži bez hrane?

ACETONSKI ZADAH: "Čovek može da izdrži: bez vazduha – tri minuta, bez skloništa – tri sata, bez vode – tri dana, bez hrane – tri nedelje", u jednom izviđačkom priručniku navedena je lako pamtljiva tablica koja izviđačima izgubljenim u divljini objašnjava redosled kojim moraju rešavati pitanje preživljavanja: vazduh, sklonište, voda i, na kraju, hrana. No, već u prvim satima posle obroka, nivo hormona insulina prirodno opada, smanjujući dopremanje hrane do ćelija, a sa daljim postom, nivo glukoze u krvi postaje sve niži.

Fiziolozi se slažu da vreme koje organizam može izdržati bez hrane zavisi od početne mase, ali da nijedno ljudsko biće ne može preživeti gubitak od 40 odsto telesne mase. Prema enciklopediji Britanici, kad zbog neunošenja hrane u organizmu nastane dnevni energetski manjak od samo 500 do 1000 kalorija, već to dovodi do gubitka u telesnoj masi. Prvih dana, masa se brže topi jer telo gubi vodu, a potom gubitak postaje relativno ravnomeran. Ljudi poput Šešelja i Glavaša, koji su pre štrajka imali između 100 i 150 kilograma, dnevno će verovatno gubiti od 700 do 1000 grama.

Gladovanje postaje opasno na samom početku, između trećeg i petog dana, kad dolazi do prvih većih promena u metabolizmu. Trećeg dana, u toku jutra dok su se po kioscima raznosili beogradska "Politika" od 14. novembra i hrvatski "Jutarnji list" od 28. oktobra, sa prvim novinskim tekstovima o početku štrajka glađu jednog, odnosno drugog optuženika, u njihovim organizmima već je nastupilo vanredno stanje, takozvana ketoza, stanje kad se razgrađuju rezerve masti i zadržavaju ketonska tela u organizmu. Da bi zamenila glukozu, jetra u većoj meri proizvodi ketonska tela koja mogu da oksidišu i nahrane ćelije mozga. U ove inače otrovne materije spada organsko jedinjenje aceton (CH3COCH3). Aceton se izbacuje kroz pluća, a izgladnelom daje specifičan zadah.

U trećoj nedelji štrajka glađu obojice pritvorenika dolazi do paralelnog pooštravanja. Kad se 27. novembra sudsko veće Haškog tribunala oglušilo o sedam zahteva Vojislava Šešelja i nametnulo mu branioca, a vanraspravno veće Županijskog suda u Osijeku 13. novembra odbilo žalbu Branimira Glavaša, i Šešelj i Glavaš su ušli u fazu kad nastaju trajne, nepopravljive posledice. U jednom od najboljih članaka na temu izgladnjivanja, How Long Can You Go Without Food?, poznati američki autor Brendan Kerner iznosi podatak da sve kreće nizbrdo uravo u tom trenutku, kad telo izgubi 18 odsto početne telesne mase.

Na neki način, u trećoj nedelji gladovanja organizam "odustaje" od daljih upozorenja, privremenih rešenja i uzaludnog čekanja na unos hranjivih materija. Počinje da jede sam sebe. Drastično se smanjuje potrošnja kiseonika i proizvodnja energije. Rad mišića i unutrašnjih organa svodi se na minimum pošto nema dotoka proteina. U međuvremenu, u tkivima se sve više skuplja voda zbog manjeg sadržaja proteina u krvi. Imuni sistem gubi na efikasnosti i smanjuje se otpornost organizma od infekcija. Iz dana u dan organizam isključuje pojedine funkcije kako bi što duže održao rad mozga, sve više slabi, umrtvljuje se, truje se ketonskim telima i polako kreće ka smrti.

MALTEŠKA DEKLARACIJA: Smatra se da čovek bez hrane može da preživi najviše 60 dana. Glavaš je trenutno na pola puta, on gladuje već 34 dana, a Šešelj je ušao u dvadeseti dan. Postoje mnogi primeri gde su štrajkači glađu izdržali mnogo duže, čak i do 300 dana, zato što su primenjivali razne taktike, koristeći vitamine, so ili šećer što je smanjivalo njihov dnevni gubitak.

Postupci lekara u ovoj zamršenoj etičkoj situaciji regulisani su Malteškom deklaracijom. Svetsko medicinsko udruženje usvojilo je ovaj dokument u novembru 1991. godine na 43. Generalnoj skupštini koja je održana na Malti, da bi ga dopunila 1992. godine u Španiji, o čemu se dosta pričalo povodom Šešelja i Glavaša. Međutim, ovih dana se u medijima nije pominjalo da je Malteška deklaracija poslednji put izmenjena u oktobru 2006. godine na zasedanju u Južnoj Africi.

Mada i ova verzija deklaracije ističe obavezu lekara da se bori za ljudski život, dajući detaljna uputstva za praćenje stanja štrajkača glađu, u njoj se kaže da "prisilno hranjenje nikad nije etički opravdano", dok je veštačko hranjenje fiziološkim rastvorima i drugim sredstvima prihvatljivo "ako se štrajkač pri svesti složi s tim". Zanimljivo je da je upotreba infuzije etički opravdana kad štrajkači koji su izgubili svest, "samo ako nisu ostavili nedvosmislene instrukcije da je zabranjuju".

U međuvremenu, političkim instancama protiv kojih je uperen štrajk glađu kakvom su trenutno pribegli Šešelj i Glavaš preostaje samo da slede izviđačku logiku i da se prvo pozabave nedostajućim vazduhom, skloništima i vodom. Dok dva optuženika za ratne zločine gladuju, i Hrvatska i Srbija malo toga mogu da učine da spasu život štrajkača, i to zbog njih samih. Šta god da su razlozi i motivi.