Već posle Raške, Kopaonik osta levo, granični prelaz Jerinje. Prolazimo na lične karte, za nama ostaje kilometarska kolona kamiona novopazarske registracije. Stižemo u Zvečan, radi sigurnosti, kola u garažu. Jedan iz garaže, poznat po tome što skuplja Tita, pokazuje fotografije na kojima su umjetnine. Ali ima on još da pokaže, metalnu kolevku za bebe koja se uključuje sa daljine, za to, veli, dobio Teslinu nagradu. U garaži uzimamo poslednji broj "Jedinstva", reakcije na odlaganje predstavljanja Predloga za status Kosova, na prvoj strani slika Koštunice, naslov "Ni pravde ni prava".

Taksijem do Mitrovice, Severne, to ti je tu, pre podne gužva na ulicama. Jedan, što poznaje situaciju, veli da je Severna Mitrovica država za sebe, tu ti grabi ko, i šta, stigne, i službenici međunarodne zajednice se prilagodili situaciji. Albanski taksista – jer se do srpskih enklava, kuda smo se uputili, stiže kroz albanska naselja – čeka nas u delu grada u kome su Albanci. Prelazimo most na Ibru, ali ne onaj opevani, prolazimo kroz Južnu Mitrovicu, pravac Osojane, srpska enklava u Metohiji, opština Istok. Prolazimo Đurekovac, Rudnik, taksista, bez da se pita, preuzima ulogu vodiča, Drenički kraj, najveći natalitet, najveća zaostalost, muka živa, ni jednu vlast ne priznaje, to ti je zaostalo ko Bangladeš. Levo Srbica, nema Srba, na tabli stoji Skenderaj. Dalje, Rakoška dolina, zemlja neobrađena, taksista veli, sve to pobeglo u grad.

NAJGORE ZA SLOBODU: Skrećemo levo, Osojanska dolina, uz put skeleti kuća, uz put i nove neomalterisane tipske kuće, stigli, srpska enklava Osojane. Jedan posluje oko košnica, prilazimo, Momčilo Đurić, starosedelac, Srbin. U selu bilo sto pedeset srpskih kuća, svi otišli 1999, većina se vratila 2001. Familija deset članova, dva sina, dve kuće, 12 hektara zemlje, njegovo dokle pogledaš, i tamo preko brežuljka. Kad se vratili, 13. avgusta 2001, sve bilo šuma, sve bilo zaraslo, šljive posečene, kuća srušena, štala srušena, sve srušeno. Sad tu samo on i baba, jedan sin u Topoli, drugi u Bujanovcu, oba u policiji, posej’o pšenicu, posadio nove šljive, obnovio bunar, ima kravu, svinje… Kako da kaže, najgore što nema slobode, nema kretanja, ne može da kaže, Albanci ih nisu napadali, tu Španci, ali ima problema, kradu šumu, stoku, kad ide negde skida točkove sa traktora, opet, najgore za tu slobodu kretanja. Imaju prodavnicu, ambulantu, školu, crkvu, autobus, utorkom i petkom, do Mitrovice, ali opet, gađaju im autobus, naročito u Rudniku, jesu to deca, ali poturena, pa ne može niko da ga ubedi da nisu poturena.

Pristiže mu sinovac Jagoš, sa slave, eno mu kuće kod bandere. Iz prve veli da mu je sve jasno, pita, kako živeti u nezavisnom Kosovu, iz prve nastavlja, nezavisnost je neminovnost, njih niko ništa ne pita, može on bolje od Koštunice da priča, iznosi fantazije, mi to ne damo, pravo je na našoj strani, ali to je demagogija, moćnici će da odrede status, i gotovo. Kakvi standardi, kakva decentralizacija, ne može da shvati da bude manjina na Kosovu, to je jezivo, on tu neće živeti, to je sigurno, ako misle da je to moguće, neka dođu Koštunica i radikali. Može i on da kaže da je ekspert za Kosovo, tu rođen, eno mu imanja do Šiptara, ko hoće neka ga obrađuje, on je za ekspresno rešenje, bilo kakvo, da ljudi znaju na čemu su, i da kaže, sve je moguće, i još da kaže, nije ekstremista, ali suživot je nemoguć.

Posle rakije stiže i kafa, Jagoš još pri reči, nema ništa od priče, to je naše, od takvi patrioti, a koje se sve prljave rabote rade, čitav dan da nabraja, i on će da dâ kratku definiciju povratnika, patriotizam ispario, vraćaju se profiteri i nevoljnici, nevoljnici ćute i čekaju da pomru, a profiteri propagiraju patriotizam, pojave se i puna im usta ljubavi prema zavičaju, naciji, samo da uzmu kredite i duple plate… Uključi se i Momčilo, Milošević je skinuo Srbima jaram na Kosovu, može da priča ko šta hoće, dao Srbima dosta dobra prava, ali bi kratko…

Kad se razgovor razvi, reporter upita, je l’ bilo nedela i sa srpske strane, stvari kojih nije trebalo biti, tu odgovori Jagoš, bilo je, on je realista, bilo je, ali dodade da to mora istorijski da se gleda. Momčilo ko da zaključi temu, nema od toga ništa, ceo svet protiv nas, a kamoli Šiptari…

Pređemo u susednu kuću, isto Đurić, Drago, Momčilo mu stric. I Drago u godinama, i on tu samo sa ženom. Kuća spratna, bila najveća u selu, srušena, živi u kući koju su mu napravili, sam dogradio trem. Ne može da kaže, dolaze Albanci, prolaze kroz selo, nisu ni oni svi isti, ima i nji’ iskreni’, ali mnogo ih je malo… Što se tiče naši’, to da su svi iskreni, ne može da kaže, bilo ratno vreme, ali toliko su bili korektni, eto, ono 1999, kad su ih terali, prvi komšija Albanac ost’o zadnji, sluš’o i gled’o šta će biti, došlo mu malo žao, neće valjda pobiti onu decu, žene, ali samo ih isterali, niko nije strad’o… Šta ima da priča kako im je sad, otkad se vratili tri puta im bio mitropolit Amfilohije, i rek’o, Vi ste opevani, sutra neko od vas da pogine neće doći sveštenik, vi ste opevani, i još im rek’o, Radite na sveca, mrsite, vi ste opevani…

Za večeri stižemo u Gračanicu, u motelu Dukat porciju roštilja dvojica ne mogu da savladaju. Za sto se priključuje i jedan ekspert za izbeglice, kancelarija u Beogradu, u nekom je savetu, ma nevladin sektor, tu oko tih problema, sa svim se slaže, kaže da je to evidentno, pa kad je on to govorio. Desi se i jedan sa radikalnim stavovima, to da država ne radi kako treba, i tako to, onaj ekspert se i tu složi, upravo je to hteo da kaže…

IKEBANA I STATISTIKA: Izjutra odemo u zgradu Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju, gde je i kancelarija Dragana Belića, koordinatora Komesarijata za izbeglice za Kosovo. Belić na radnom mestu, za radnim stolom, pod svečanim zastavama Srbije, pred njim kompjuteri, pismo episkopa Artemija Bušu, upoznaje nas da je on i predsednik Srpskog nacionalnog veća za centralno Kosovo. Mada je, kao koordinator za izbeglice, zadužen za socijalno ugrožene, I one bez krova, ima podatke, na Kosovu trenutno 135.000 Srba, od toga ih je 20.000 interno raseljenih, što znači da su na Kosovu, 200.000 interno raseljenih u Srbiji i Crnoj Gori. Ozbiljnijeg povratka Srba nema ni posle sedam godina, prema podacima kojima raspolaže i međunarodna zajednica, na Kosovu je 12.000 povratnika, ali je, u međuvremenu, 20.000 otišlo sa Kosova, tako da je saldo negativan.

Odgovarajući na pitanje, da li je povratak Srba istinit, uglavnom se vraćaju stariji članovi domaćinstava, Belić kaže da održiv povratak podrazumeva bezbednost, poverenje u institucije, mogućnost školovanja, zapošljavanja… Ali kako svega toga nema, ljudi koji su se vratili osećaju privremenost. Zato, kako kaže, sve to liči na ikebanu, na to da se stvori iluzija da postoji proces povratka, a sve radi zadovoljenja statistike, i da bi neko mogao da kaže da ima povratnika.

Oko prozivki, kako se troše sredstva koje Srbija usmerava ka Srbima sa Kosova, godišnje oko 50 miliona evra, Belić kaže da to može da se proveri kod nadležnih institucija, iz iskustva može da kaže da se sredstva neravnomerno raspodeljuju, kad je on bio načelnik Kosovskog okruga, južno od Ibra, bez Štrpca, gde je 30.000 ljudi, dobijeno je samo dva posto od tih 50 miliona. Što se tiče statusa Kosova, nada se da neće doći do nezavisnosti, ali sve može da se desi, može da se nametne rešenje, ali Srbi neće napustiti Kosovo, uvek će se boriti za to, za ostanak Srbije ovde i ostanak Srba. Bez obzira na ishod, to je cilj, ostaju u borbi za međunarodno i naše pravo, nema tu nikakvih radikalnih metoda, ima demokratskih metoda, sve sem toga bilo bi pogrešno i pogubno.

Nastavljamo put sa "našim" Albancem prema Gnjilanu, srpskoj enklavi u Pasjanima. Prolazimo Slivovo, skretanje za Novo Brdo, taksista objašnjava gde ima, gde nema Srba. U godinama, penzioner iz Prištine, direktor mu bio Srbin, i sad se čuje s njim, čestita slavu. Pored puta promiču pumpe, ispred njih istaknute albanske i američke zastave, taksista bez da se pita komentariše, na svakih sto metara pumpa, malo se proizvodi, samo pumpe, ne plaćaju porez, carinu… Iako je poznato da u Prištini nema Srba, on kaže, Ima Srba, kako nema, o tome da je, po većini, suživot nemoguć, kaže, Može, može, kako ne može, i, dok se pred njim sa retrovizora klati bokserska rukavica u bojama američke zastave, nastavlja, ko da je neki preživeli reformista, nacionalizam je štetan, prvo svom narodu, pa komšiji, ljudima sve dosadilo, sirotinju interesuje da živi…

Prođosmo Gnjilane, veliko mesto, jata nekih crnih ptica, čavke, preleću put, stigosmo u Pasjane, nedaleko, dvadesetak km, jug Srbije, Preševo,Vranje… Na betonskim banderama ustavni plakati Šešelja i Nikolića, po putu svinje, gore, na uzvišenju, ambulanta, škola. U ambulanti starije povezane žene čekaju kod lekara, jedna veli ne bi kod doktora Albanca pa taman da mre. O’zdo, od sela, pristižu đaci u školu, kad vide fotoaparat, kameru, navaljuju u grozdovima, slikuj mene, slikuj mene… Iz jednog sokaka izbi stariji čovek, Trajko Stanković, tamo, od preko vode, starosedelac, dva sina, snaje, unuci, svi tu. U Pasjane ima oko 500 srpskih kuća, tri ‘iljade duša, nisu ni išli odavde, neki otišli. Radi poljoprivredu, nema di da proda, suzbili cenu, nisu slobodni, Mitrovica daleko, većinom narod za Vranje. Ne bi znao zašto je narod za radikali, narod ko narod, svi za nji’, a taj status, kako će ispadne, ne zna, ako neko podrži, ispašće dobro, kako kaže Amerikanac, tako će bude… Mora u prodavnicu, ide na slavu, Aranđelovdan, jeste drugi dan, ali oni slave tri dana i dve noći.

U povratku isti put prema Gračanici, prolazimo obodom Prištine, na hotelu Viktorija svetli original Kip slobode, u Mitrovici se rastajemo sa "našim" Albancem, na prelazu Jerinje i dalje kolona kamiona novopazarske registracije…