Godinu dana posle trijumfalnog uspeha serije performansa Sedam lakih komada u muzeju Gugenhajm u Njujorku (Udruženje američkih kritičara umetnosti AICA dodelilo je ovom radu nagradu za najbolji medijski događaj, a sama umetnica je 9. novembra dobila najveće priznanje muzeja Gugenhajm) Marina Abramović, specijalno za "Vreme", govori o tome kako se umetnik suočava sa završenim delom, o odnosu prema uspehu, slavi, kao i potrebi da njena umetnost bude prisutna u Srbiji.

"VREME": Posle višegodišnjih priprema i vaše istrajnosti da se ovako veliki projekat kao što je Sedam lakih lomada izvede, kako se osećate godinu dana pošto ste izveli performanse, sada kada se sve to završilo?

MARINA ABRAMOVIĆ: Kineski zid smo pripremali osam godina, toliko je trebalo vremena za sve dozvole da se projekat izvede, a za Sedam lakih komada trebalo je čak 12 godina i to je najduži period da sam pripremala jedan performans. Ja zapravo nikad nisam želela da ove performanse izvedem igde drugde osim u Gugenhajmu, stvarno sam želela da to bude pravi muzejski prostor, ne neki alternativni prostor u kome su se performansi ranije izvodili. U razgovoru sa kustosom Gugenhajma, Nancy Spector, saznala sam da je prvobitna zamisao arhitekte Gugenhajma bila da muzej bude isključivo posvećen spiritualnoj umetnosti. A ima još nešto što pre nisam znala, a to je da me ovaj prostor inspiriše. Pripreme su bile stvarno duge, a samo izvođenje fizički zaista naporno, pa i dalje ne osećam kao da sam ga završila jer sam celu ovu godinu posvetila završavanju performansa – kroz knjigu i film. Tek kada i knjiga i film budu završeni, i kad ih budem prikazala na istom mestu gde je performans izveden, u Gugenhajmu, 24. februaru 2007, konačno ću osećati da je rad stvarno završen. Tada će mi biti potrebno neko vreme za razmišljanje o sledećim projektima. Posle svakog velikog izvedenog rada treba mi godinu dana, ne da se oporavim, nego jednostavno da ne radim performanse.

Kako se osećate kada sad ponovo kročite u rotondu Gugenhajma? Upravo ste dobili veliku nagradu muzeja i povodom svečanog uručenja nagrade ponovo ste se našli na mestu na kome ste izvodili Sedam lakih komada.

Osećaj je stvarno odličan, osetila sam da sam postigla nešto i to upravo na način kako sam želela, stoprocentno. I to je veliko olakšanje. Jer, ne radi se samo o samom performansu već i o načinu na koji želim da ovo delo ostane zabeleženo – pre svega na filmu.

U kakvom kontekstu biste voleli da film bude prikazan?

Postojaće tri verzije filma, jedna koja traje 92 minuta i potpisuje je Babette Mangolte, koju sada želimo da prikažemo u okviru filmskih festivala u sekcijama posvećenim art filmovima. Babette kao autor odbija da se o ovom filmu govori kao o dokumentarnom filmu, jer to nije samo dokumentacija. Druga verzija, mnogo duža, biće prikazivana u muzejskom kontekstu. A treća verzija biće samo snimak performansa iz Sedam lakih komada, Thomas Lips, koja će upotpunjavati instalaciju – krst od leda (sa mašinom koja će omogućiti da se led ne topi, već da ostane takav u toku cele izložbe), sto, med, vino, svi elementi performansa, kao i dokumentacija prvog performansa, izvedenog 1974. godine. Ta nova instalacija sadržaće dokumentaciju i ponovno izvođenje prvobitnog performansa, sada kao jedinstvenog dela.

U vezi sa filmom, vas zanima da izađete iz umetničkog konteksta; na koji način vas zanima prisustvo u medijima koji nisu samo vezani za umetnost?

To je veoma interesantno za mene – kada sam živela u Amsterdamu, kod iste žene u komšiluku kupovala sam povrće skoro 35 godina, skoro svake nedelje. Ona ničim nije pokazala da smo susedi, ili da me prepoznaje. Ali, kada su prikazali instalaciju House with the Ocean View u seriji Sex and the City, ona je počela da mi se javlja. Tada sam shvatila moć medija, šta znači televizija koja za tri minuta može da prenese neke ideje rada mnogo široj publici nego svi umetnički časopisi zajedno.

Film Destricted, u kome vrlo poznati umetnici kao što su Matthey Barney, Sam Taylor Wood i vi odgovarate na temu erotskog i umetnosti, upravo je prikazivan i van umetničkog konteksta.

Tako je, prikazan je na nekoliko festivala, na primer u Kanu i na Sandens festivalu. Sada će ovaj film biti prikazan i na beogradskom Festu. Bila sam pozvana da otvorim Fest, i jako sam želela da to učinim, ali to nikako nije moguće zbog mog rasporeda. Jer, upravo u vreme otvaranja Festa dodeljuju se nagrade kritičara, biće održana premijera filma Sedam lakih komada Babette Mangolte i potpisivanje knjige, a takođe slavim i svoj šezdeseti rođendan u Gugenhajmu.

Od svih poriva jedino sam želela da u Beogradu otvorim Fest, i to sada neću moći da uradim. Jer, ovo je nešto izvan samog kruga umetnosti.

Moram da vas pitam o vašem prisustvu u Beogradu. Jer, treba govoriti i o kulturnoj politici u ovom trenutku. Gotovo deset godina je prošlo od kada vam je uskraćena mogućnost da predstavljate našu (tadašnju) zemlju na Venecijanskom bijenalu 1997, kada je vaš rad Balkan Baroque ipak bio prikazan u okviru međunarodne selekcije i dobio veliku nagradu Bijenala. Vi ste najpoznatija umetnica iz ove sredine, ali publika u Srbiji nikad nije imala prilike da vidi vašu izložbu ili da ima vaše materijale da bi mogla da proceni vašu celokupnu karijeru. Zanima me koliko vam je važno da se vaše delo prikaže kod nas?

Trebalo je da prođe osam godina da ministar kulture Crne Gore meni pošalje izvinjenje povodom onoga što se dogodilo sa Venecijom. Teško mi je da pričam o tome. Osećam gorčinu kada se setim kako se sve odigralo i kada me neki i sada prozivaju.

Kao da ne možemo da izađemo iz iste priče. Nemački kustos Rene Block posredovao je kod (tadašnjeg) ministra kulture da bi dobio od njega izvinjenje meni, da bih ja pristala da učestvujem na Cetinjskom bijenalu. Uvek neko drugi mora da nas podseti, ali ne želim da pričam o sebi. Treba pogledati primer Nikole Tesle i po tome videti kako se ponašamo prema nasleđu, pogledajte stanje u njegovom muzeju. Nikad se nismo složili kako da ga slavimo, iako smo nominalno jako ponosni. Moj utisak je da su svi koji su uspeli morali da odu iz ove sredine, jer nisu dobili podršku koja im je potrebna. A najveća tragedija je da ima toliko talentovanih ljudi koji ne mogu da se razviju.

Što se tiče mog dela, mogu samo da kažem da ne postoji nijedna publikacija na našem jeziku koja govori o mom opusu. Sa mnom kontaktira puno mladih ljudi iz Srbije zainteresovanih za moje knjige koje im nisu dostupne, i koje su veoma skupe. Niko se nije potrudio da prevede neku od mojih knjiga i objavi na srpskom. Ja sada imam šezdeset godina i nikad nisam imala retrospektivu u našoj zemlji. Kupovinu radova naravno ni ne pominjem.

U Muzeju savremene umetnosti postoji moj rad koji je tako lošeg kvaliteta da nije dostojan izlaganja. Treba da odem u arhivu i istražim provenijenciju tog rada pre nego što išta kažem o tome. To se sve dešavalo pre novih direktora, ali ipak želim da rad bude dostojan prikazivanja.

Da li očekujete da se izložba desi s obzirom na to da u vašem opusu ima dovoljno stvari da opravdaju retrospektivnu izložbu – nekoliko važnih svetskih nagrada, kao počasni doktorat Art instituta u Čikagu?

Naravno da bih želela da se predstavim našoj publici na najbolji način. Retrospektiva bi obuhvatila i predavanja, workshop za mlade umetnike i knjigu, omogućila bi svima uvid u moju umetnost i da, pošto se prvo informišu, budu kritični. Odbijam da se pojavim sa manjim izložbama, jer mi je važno da naša publika shvati moj opus – svih 35 godina. Kod nas postoje kritičari koji su pisali da sam radila performans zato što sam loš slikar. Nedavno sam pročitala u našoj štampi, u vezi sa novim izborom za Venecijanski bijenale, da je kritičar Kadijević izjavio da je moja nagrada Venecijanskog bijenala bila politički čin i da nije dodeljena zbog kvaliteta mog rada.