Videste li vi tu melodramu veka? Bata Dvornik & Boris Živojinović (ili kako već ono beše) spremaju se, javno i u nastavcima, da padnu jedan drugome na rutave grudi, uz sveopšte (dvo)nacionalno ronzanje iz offa. Hajde de, njihova stvar, samo kad ne bi tom prilikom jošte i pretenciozno poizjavljivali kako će njihov čin "doprineti razumevanju između dva naroda". To valjda onako kako je njihov prethodni čin – kad se ono behu ritualno odrekli jedan drugog, uz popratne kletve i zakletve – bio blaženo doprineo nerazumevanju između tih istih naroda, ili šta? Kako god, nisu dvojica ostarelih glumaca i neslavno propalih "nacionalnih radenika" jedini aktuelni "omekšivači" hrvatsko-srpske granice, one tamo kod Tovarnika, one za koju se sa obeju strana koliko do juče kliktalo da će biti neprobojnija od Berlinskog zida u njegovim najboljim danima. Evo, nekako baš u istom danu, Milorad Pupovac, politički čovek br. 1 srpske zajednice u Hrvatskoj, drži u Beogradu predavanje o tome kako (više se, hvala Svevišnjem ne pita zašto) dodatno poboljšati te iste slavne serbo-croat odnose, a u jednoj TV-emisiji (Ključ, PTC 1) eminentni likovi (Igor Mandić, Denis Kuljiš, Ivo Visković, Zoran Panović) diskutuju na istu temu, a da baš niko ni ne postavlja degenerično, ali skoro do juče neizbežno pitanje "treba li", nego samo "kako" u potpunosti normalizovati stanje na srpsko-hrvatskom političko-ekonomsko-kulturno-emotivnom frontu. A u tom je poslu, vidimo, mnogima svaki saveznik dobar, pa čak i turbo-folk. I kao šlag na torti: srpski Čovek Sa Parama Mišković i hrvatski Čovek Sa Novcima Todorić svečano udružuju snage radi lakšeg zajedničkog ovladavanja zapadnobalkanskim tržištem, pre nego što na isto nahrupe goleme belosvetske ale…

Možda to tako izgleda, ali zapravo nisam spreman da budem odviše ciničan na ovu temu. Isuviše je to važno, i isuviše sam dugo na to čekao, a da bih sada zakerao zato što jedna tako neophodna i tako lekovita stvar povremeno poprima i karikaturalne dimenzije i nuspojave, poput bataborisnih ili turbofolkerskih. Daj da se slobodno i opušteno putuje, radi, govori, piše, peva etc, pa ćemo da pretrpimo i iritantno falširanje kojekakvih likova koji su, kad je grmilo, pevali pesme-koračnice u skladu s tom grmljavinom, da bi se sada naprasno iznova opsetili i nekih milozvučnijih melodija, koje eno iznova pevuše pod prozorima svojih bivših bivših drugara sa Druge Strane… Lično, doduše, ne bih ni pogledao prijatelja koji me se "odrekao" tokom rata samo zarad toga što jesam ili on misli da jesam, ali lako je meni: ja nemam takvih, verolomnih prijatelja. Pošto sam manje-više normalno ljudsko čeljade, birao sam sebi primerene prijatelje, šta da se radi…

Samo, ako će Hrvati i Srbi da se "mire", nije zgorega da znaju ponešto i o sebi, i o drugima, i o onome što ih je odvelo u ambis iz kojeg se sada čupaju. Često se tu poteže istorijska analogija sa Francuzima i Nemcima koji su se vek-dva ubijali kako i čime su stigli, a danas ni ne znaš gde im je granica, nego slobodno pičiš iz jedne zemlje u drugu i nazad, na užas "patriota" starog kova. U narečenoj emisiji Igor je Mandić razložno upozorio na ograničenost dometa ove analogije: za razliku od Francuza i Nemaca koji su jedni drugima stranci, Srbi i Hrvati su rod… Šta to tačno znači? Da se ne pletemo u kretenske i beskrajne "etnogenetske" priče, zadržimo se samo na jednoj očiglednoj stvari: Srbi i Hrvati dele isti jezik, koji doduše različito nazivaju. Nije to nikakav "unitarizam", neka rodoljupci budu spokojni: može se imati i državna i nacionalna nezavisnost i uz deljenje istog leksičkog fonda sa onim preko Granice – pogledajte Nemačku i Austriju, na primer. U čemu je onda fora? "Bratstvo-jedinstvo" je propalo, o nekakvom monarhijskom jugointegrizmu da se i ne govori. Vraćati se na te priče bilo bi pogubno. No, japijevski "hladna", "postistorijska", napadno cool priča kako Srbi i Hrvati mogu biti jedni drugima stranci-kao-svaki-drugi, koegzistirajući u stanju pristojne ravnodušnosti i temeljitog nepoznavanja, takođe je šuplja, a insistiranje na njoj – to jest na njenoj tobožnjoj, prividnoj, površnoj "racionalnosti" – takođe ne može biti produktivno. Razlog iznova leži u toj ogromnoj kulturološkoj bliskosti, koja se nipošto ne iscrpljuje u jezičkom zajedništvu, ali je ono, hoćeš-nećeš, njegov temelj. Naprosto, ljudi koji čitaju i slušaju jedni druge bez prevoda, čak i kad se "mrze" dele jedni s drugima nešto Strašno Važno, i to nešto ih strukturalno, suštinski, dugoročno onemogućava da se bezbolno i trajno razintime sa onim Drugim, da mu okrenu leđa i srećno ga zaborave kao nekakvu davnu, mladenačku ljubav koja sada ima trideset kila više, troje kmezave plavooke dece, čestitog protestantskog muža i kuću u dalekom i hladnom Mičigenu.

Eto, zato ona ista mentalitetsko-kulturološka struktura i u Hrvatskoj i ovde pada na srpsko-bosanski turbo-folk (od milošte zvan "ćirilica"), i zato Srbi blenu u HRT toliko da bi bilo pravedno da mu i pretplatu plaćaju. Vreme naređene mržnje, iza koje su stajali zbratimljeni srpsko-hrvatski fašisti, prohujalo je s vihorom (ili beše s "Olujom"?), potonja ideologija međusobnog ignorisanja, mahom promovisana od "umerene", malograđanske desnice, doživela je neslavan krah, i povremeno se tek povampiruje kroz blesavi plan B naših filistara i intelektualnih Drvenmarija, recimo kroz neku mutant-koprodukciju, poput urnebesnog titlovanja "Rana" na hrvatski (znate ono: pička je u prevodu pizda itsl), ili kroz nedavni opskurni i sramni prevod (!) jedne od niza bezveznih knjiga Mire Gavrana na srpsku ekavicu.

I šta onda ostaje na kraju? Šta je skor svega ovoga? Gde si bio – nigde, šta si radio – ništa? Da, ali i ne: mnogi su i te kako radili nešto, a to što su radili ima svoje ime, ali ga nije pristojno izgovoriti, a tiče se jedenja onoga što normalan svet inače ne jede. Nego prepušta rodoljupcima da se posluže, kad već tako vole.