Film – fenomen Borat
Imaginarni Kazahstanac
Već sada je jasno da će Saša Baron Koen, danas najpoznatiji kao Borat, naći svoje mesto u panteonu slavnih zabavljača. Ali ono po čemu je on drugačiji od svih dosadašnjih komedijaša jeste kako se snalazi izvan fikcije, uzimajući vladajući diskurs političke korektnosti i izvrćući ga naopačke
Ko je Saša Baron Koen i zašto se njime bavimo? Pravo ime ovog britanskog komičara je mnogo manje poznato od likova koje je tokom godina kreirao. Odranije čuven kao "Ali G" i "Bruno", trenutno je aktuelan kao Borat, navodni novinar kazahstanske televizije koga možete videti u filmu dugačkog naziva Borat: Kulturno uzdizanje u Americi za pravljenje koristi slavne nacije Kazahstana. Film je premijerno prikazan na nedavno završenoj Sinemaniji, a svoj bioskopski život počeće 9. novembra. Sve je zamišljeno kao niskobudžetni, poludokumentarni projekat koji, zapravo, najviše podseća na skrivenu kameru. Englez koji se pretvara da je kazahstanski reporter, neupućen u običaje zapadne civilizacije, u intervjuima prepada, sablažnjava ili poziva Amerikance da slobodno iskažu svoje predrasude, a oni o prevari ništa ne slute. Rezultati su urnebesno smešni i garantujem da će vam krenuti suze od smejanja tokom projekcije. Međutim, to nije sve. Ono što film odvaja od bilo koje druge dobre komedije je što Saša Baron Koen ostaje u liku i tokom promocije, dajući intervjue kao Borat i ponavljajući neke od bizarnih podataka iz svoje fiktivne biografije. Odnosno, on uspeva da svoj lik ubaci u igru globalne svetske politike i medija i time prevaziđe okvire promocije jednog filmskog produkta. Ono što je bio samo fiktivni lik iz filma Koen pretvara u pravu svetsku zvezdu koja daje izjave za sve velike TV stanice, uključujući i CNN, i koja postaje jedna od tema zvaničnih razgovora između Bele kuće i kazahstanskog predsednika u okviru njegove zvanične posete Vašingtonu.
BORAT PROTIV KAZAHSTANA: Krijući se iza pripadništva jednoj udaljenoj i, ostatku sveta, relativno nepoznatoj naciji, Borat ima izgovor za raznorazne, većinom arhaične zatucanosti. Najupečatljivije njegove osobine su mizoginija, antisemitizam, anticiganizam, mada će usput potkačiti i sve druge manjine i narode koji mu se nameste. Njegov antisemitizam dobija i dodatni komični obrt ako se zna da je Koen i sam Jevrejin. Taktika je, zapravo, genijalna. On kao Englez nikada ne bi mogao da putuje po Americi i da tako oštro provocira njene građane da nema alibi kulturne različitosti, koja mu omogućava da simulira naivnost i na lošem engleskom zaprepašćuje svoje sagovornike izmišljenim običajima njegove navodne domovine. Međutim, ovo se nimalo nije svidelo kazahstanskim vlastima. Još kada je na svom prvom većem javnom nastupu u svojstvu voditelja MTV nagrada u Lisabonu prošle godine ismevao gotovo carski status i ovlašćenja predsednika Kazahstana Nursultana Nazarbajeva, Ministarstvo spoljnih poslova te države je protestovalo i pretilo tužbom protiv komičara. Borat se u svom maniru oglasio na veb sajtu rekavši: "Nemam nikakve veze sa Sašom Baronom Koenom i podržavam odluku svoje vlade da tuži tog Jevrejina." Kazahstanska država se oglasila protestima svojih ambasadora u Londonu i Vašingtonu te je povrh toga zakupila četiri strane u "Njujork tajmsu" na kojima su predstavili Kazahstan, njegovu demokratiju i obrazovni sistem. Na ovo Koen ogovara sopstvenim "saopštenjima za javnost" koja se sastoje od niza nasumice poređanih ćiriličnih slova bez ikakvog značenja ili promovišući svoj film ispred kazahstanske ambasade gde odbacuje oglas iz "Njujork tajmsa" kao "uzbekistansku propagandu". Kazahstanska vlada je na kraju ipak shvatila da ne postoji prava reakcija na političku satiru jer su i odgovor i ćutanje podjednako loši, te je sve shvatila kao dobru šalu. Poslednja vest je da je predsednik Nazarbajev pozvao Borata da poseti Kazahstan.
BORAT U AMERICI: Čitava pometnja sa kazahstanskom vladom bila je neočekivana korist za promotivnu kampanju Koenovog filma. Prava oštrica njegove satire su, zapravo, Amerikanci i američka kultura. Pre ovog dugometražnog filma Borat je pravio slične gegove u svojstvu kratkih priloga za "Da Ali G Show". To se dešava otprilike ovako: Boratovi sagovornici dobiju poziv da razgovaraju sa stranim novinarem o temama u kojima su stručni. Borat počinje sa nekoliko ozbiljnih pitanja da bi ubrzo prešao na uvrede i provokacije. Recimo, njujoršku vajarku Lindu Stajn u društvu sa još dve ugledne predstavnice američkog feminističkog pokreta ubeđivao je da žene imaju manji mozak od muškaraca i da u njegovoj zemlji žena mora da ide tri koraka iza svog supruga ("ranije je bilo deset koraka, ali moja zemlja je uznapredovala"). Zatim, pokazuje im sliku Pamele Anderson i pita ih gde može da je nađe. Završava tako što zahteva od njh da zadignu svoje košulje i pokažu mu šta imaju ispod! Međutim, Borat je najubitačniji kada krene u avanture po američkom jugu gde za svoje navodne kazahstanske predrasude pronalazi razumevanje među lokalnim stanovništvom. U prethodnim Boratovim avanturama snimljenim za "Da Ali G Show" uspeva da vlasnika ranča navede da otkrije svoje mišljenje da bi pored jelena trebalo da se love i Jevreji. U intervjuu sa Džejmsom Broadvoterom, republikanskim kandidatom za američki Kongres, ovaj mu otkriva svoje mišljenje da će svi Jevreji završiti u paklu. U kantri-vestern baru u Tusonu u Arizoni, većina prisutnih mu se pridružuje u pevanju pesme u čijem refrenu poziva na bacanje Jevreja u bunar. Antisemitizam koji Borat izvozi iz fiktivnog Kazahstana na nivou je folklornog mita i više je ismevanje te predrasude nego njeno afirmisanje. Međutim, ovaj antisemitizam koji otkriva na američkom jugu zapravo je pravo blago Boratovog poduhvata, te samim njegovim prikazivanjem, njegovom golom vidljivošću predstavlja bezuslovnu kritiku. Na ovim geografskim širinama nalazi povoda da potkači i američku spoljnu politiku. U Salemu u Virdžiniji pre početka rodea Borat drži govor u kome zbunjenoj publici pruža podršku za rat u Iraku sledećim rečima "Nadam se da ćete ubiti svakog muškarca, ženu i dete u Iraku sve do poslednjeg guštera… i neka Džordž Buš popije krv svakog muškarca, žene i deteta u Iraku." Provokaciju, sada već neprijateljske gomile, završava pevanjem stihova navodne himne Kazahstana na melodiju američke nacionalne himne.
Kao komičar, Koen najviše duguje programima reality televizije kao što je MTV-jev "Jackass", u kojima se humor meri prema tome koliko je protagonista spreman da podnese poniženja. Ima u njegovim komediografskim rutinama i ponešto od stare slepstik komedije, ali i od klasičnog engleskog humora. Po svojoj sklonosti ka uživljavanju u svoje likove asocira na dva velikana komedije: Endija Kaufmana i Pitera Selersa. Već sada je jasno da će Saša Baron Koen naći svoje mesto u panteonu slavnih zabavljača. Ali, ono po čemu je on drugačiji od svih dosadašnjih komedijaša jeste kako se snalazi izvan fikcije. Da se razumemo, nije on ni subverzivan ni perverzan, to jedan dobar komičar ne može ni da bude. On samo jako dobro razume i koristi jezik savremenih medija za sopstvenu promociju. On, prosto, uzima vladajući diskurs političke korektnosti i izvrće ga naopačke, nikada ne izlazeći iz njega i nikada ga ne ugrožavajući. Deo tajne njegove privlačnosti je u onom principu dvorske lude koja jedina sme kralju da kaže istinu, zbog čega bi nekom drugome letela glava. Konačno, on svojim, pomalo varvarskim, ludičkim pristupom unosi malo svežine u jednoličan svet televizijske stvarnosti.
Ivan Jević
Antrfile
Fiktivna biografija Borata Sagdijeva
Rođen je u kazahstanskom gradu Kuseku. Pre nego što je postao izveštač nacionalne televizije radio je razne poslove: pravio led, bio lovac na Cigane, održavao kompjutere (farbao ih spolja). Ministarstvo spoljnih poslova šalje ga u Ameriku da napravi izveštaj koji će pomoći Kazahstanu. Ako film ne bude uspešan, Borat tvrdi da će biti pogubljen. "Ovaj dokumentarac bio najskuplji film ikad za Kazahstan", kaže neustrašivi reporter. "Koštao 48 miliona tengi – kao 5000 dolara. Ministarstvo informisanja dopunilo budžet tako što prodalo uranijum na neki smeđi ljudi." Na putovanju ga prati njegov verni i beskorisni producent Azamat Bagatov koji se uključio u ovaj projekt zato jer ima puno iskustva sa filmom i televizijom – u poslednjih 20 godina lično je gledao 27 programa. Kroz Ameriku njih dvojica se voze u kamionu za sladoled. "I mi u Kazahstan imamo kola," kaže on. "Sada vrlo moderno – neka čak voze i 200 kilometara na nedelju!"