Na nekim stranim vestima moglo se čuti, pre deset dana, da je u Moskvi nedavno umrlo stotinak ljudi od lošeg alkohola; reč je o brlji kućne izrade, spravljene od sredstava za ribanje sanitarija i drugih nadasve pitkih tekućina. Ova senzacionalistička vest bila je propraćena ozbiljnim, statističkim podacima do kojih je došlo istraživačko novinarstvo: u Rusiji godišnje umre oko 75.000 ljudi od lošeg alkohola, a svaka sedma žena i svaki treći muškarac predstavljaju kliničke slučajeve alkoholizma.

U komadu Zmijsko leglo mladog ruskog dramatičara Vasilija Sigareva, poznatog našoj publici po drami Plastelin, pratimo jednu pitoresknu rusku familiju kojoj je upravo pravljenje i konzumiranje brlje ("konjačić od sedamdeset gradi s malo jelovih šišarki radi arome") jedna od retkih životnih preokupacija, pored otimanja oko daljinskog upravljača novog japanskog televizora i neprestanih međusobnih svađa, vređenja i tuča. Kad imamo u vidu navedeni novinski podatak, onda se gubi efekat grotesknog preuveličavanja, koji milje drame i njegovi protagonsiti mogu da stvore, te nam se Zmijsko leglo prikazuje kao verodostojna, naturalistička slika jedne, moralno i intelektualno rastočene sredine.

Radnja drame svodi se na nesporazume najmlađeg člana porodice, Andreja, koji se upravo vratio s višegodišnje robije, s ostalim ukućanima: dementnim ocem ufiksiranim u svoj novi televizor, drskom i goropadnom sestrom koja nema snage da ostvari želju da postane poslovna pratnja, skrajnutom majkom, prezrenim i doslovno impotentnim zetom, koji jedini pokazuje nekakve znake ljudskosti. Glavni motiv koji se izdvaja iz ovakvog dramskog sklopa, jeste nemogućnost da se, posle dugog izbivanja, prepoznaju i prihvate bližnji, što je posledica potpune ljudske degradacije koju su oni u međuvremenu doživeli. Drugim naslovom – Ahasfer – pisac želi da poveže svoju priču o nemogućnosti povratka kući s biblijskom legendom o Jevrejinu Ahasferu, preteči Holanđanina lutalice, koji je bio osuđen na večito lutanje; asocijacija na biblijski tekst nije konkretnije razvijena u drami, tako da se iscrpljuje u ovom alternativnom naslovu. Komad se završava vrlo oniriničnim i dosta patetičnim prizorom u kome se, posle ponovnog junakovog hapšenja, sve ruši i svi likovi ginu, osim dvojice plemenitih, Andreja i zeta, kojima se otkriva novi i bolji svet.

Da analizu predstave, za promenu, počnemo od pozadi. Rediteljka Iva Milošević pronašla je rešenje kako da, u inscenaciji ovog komada u Ateljeu 212, izbegne tehničke probleme koje ova fantazmagorična scena stvara – sve s rušenjem zidova, kuća, drveća, planina, neba i sunca – a da sačuva njen veoma optimistički ton: ona je postavila da se svi likovi okupljaju, grle i mire. Cena ovog zanatski zgodnog rešenja nalazi se u tome što ono, kao i odgovarajuća scena u drami, stvara efekat patetičnosti, ruski bombastične i nerealne vere u transcendentno razrešenje ovozemaljske mizerije. Rediteljka je osmislila, pored ove, još nekoliko metaforičnih slika koje scenski artikulišu začudne delove teksta, prevashodno one s Andrejevim sećanjima na detinjstvo: vožnja sankama i porodični odlazak na pecanje pod zvezdanim svodom sklepanim od sirotinjskih sijalica.

Prostorni okvir za ova rediteljska rešenja pruža scenografija Gorčina Stojanovića. Logično proizlazeći iz principa simultanog odigravanja prizora, koji Sigarev postavlja u tekstu, scenografija je sastavljena od tri punkta koja ne kriju da su kulise, da su pozornice izgrađene iznad đubrišta naše civilizacije. Na njima su postavljeni verodostojni ambijenti sirotinjskog ruskog stana koji, u kombinaciji s početnim, nemim i simultanim prizorima rutinskih svakodnevnih radnji, stvaraju daleku asocijaciju na čuvenu predstavu o mizeriji postsovjetske stvarnosti – Dugi život Letonca Alvisa Hermanisa.

Određeni stepen metaforičnosti u prostornim i rediteljskim rešenjima, koja su gore analizirana, ne predstavlja, ipak, dominantnu poetičku odrednicu ove predstave. U svom glavnom toku, ova postavka bi trebalo da bude realistički prikaz društvenog dna današnje Rusije. Time, valjda, treba objasniti i scenski govor u ovoj predstavi – ono svakodnevno, spontano, tehnički neartikulisano izražavanje, koje se kod nas često, a pogrešno, određuje kao realizam. Gornja ograda je nužna zato što ne može sa sigurnošću da se tvrdi kakav je izvođački stil rediteljka htela da razvije: u samoj realizaciji, pretpostavljeni realizam bio je znatno osujećen nagaženom glumačkom persiflažom, pa i karikaturom. Komičarsko preterivanje bilo je prisutno naročito u igri Feđe Stojanovića kao do krajnosti ljigavog i kukavnog Ćaleta i Jelene Ilić kao drčne i vulgarne Andrejeve sestre, "sponzoruše" u pokušaju. Umerniji glumački ton imali su Gorica Popović u ulozi majke Zine i, pogotovu, Bojan Žirović koji je u liku ponižavanog zeta Gene razvio element ljudskog dostojanstva. Jasan kontrast ovoj galeriji likova, koja je stilski i žanrovski delovala kakofonično, ostvario je lik Andreja; u tumačenju mladog Milutina Miloševića, on je imao potrebnu distancu prema svom okruženju, bio je ozbiljan, strog i ranjiv. Podsećao je na Vojceka, neshavaćenog i maltretiranog čoveka u potpuno neprijateljskom svetu.