Parolu iz naslova smisili su fudbaleri u vreme kada je u decembru 1992. Crvena zvezda kao prvak Evrope osvajala Interkontinentalni kup pobedivši u Tokiju čileanski Kolo Kolo sa 3:0. Bio je to oproštajni ples jedne sjajne generacije i verovatno poslednji put za narednih sedam-osam godina da se o Srbiji u svetskoj štampi pisalo nešto pozitivno. Usledili su ratovi, sankcije, isključenje sa EP-a u Švedskoj 1992, izolacija i mukotrpan povratak u svet, prvo preko sporta.

"Srbija do Tokija" bilo je tačan odraz prepotentnosti, megalomanije i viška nacionalnog naboja. Bilo je to vreme kada je velika većina Srba zaista verovala da smo najpametniji i najjači i da nam niko ništa ne može osim "da nas mrzi zato što smo najbolji". Otrežnjenje je, kao i posle svakog pijanstva, bilo bolno mada se stanje u nekim glavama još nije (dovoljno) razbistrilo.

U međuvremenu, parola iz naslova ponovo je postala aktuelna, takođe povodom sporta, ali sada u drugom kontekstu i drugim prilikama. Pošto su košarkaški u avgustu propustili priliku da na istom terenu prvi aktueliziju naslov ovog teksta, "posao" je prebačen na familiju odbojkaša. Japan je u roku od mesec i po dana domaćin oba svetska šampionata, i za žene i za muškarce, a na oba takmičenja učestvuju i naše ekipe, doduše pod imenom Srbija i Crna Gora jer su se pod njim kvalifikovale pa će – ako bude nekog čuda – i himna u čast šampiona biti "Hej Sloveni" a ne "Bože pravde", ali to ćemo već nekako podneti.

BUM ODBOJKE U SVETU: Sa Kongresa Svetske odbojkaške federacije, održanog na početku ženskog šampioonata sveta, stigla je očekivana vest da je dr Ruben Akosta po peti put izabran za predsednika tako da će sadašnje 22 godine na čelu FIBV-a produžiti bar na 26 a verovatno i duže, jer ako postoji svetska federacija u kojoj dominira jedan čovek, onda je to odbojkaška. Dr Ruben Akosta je Meksikanac, dakle iz zemlje koja nema gotovo nikakvu odbojkašku tradiciju, ali se pokazalo da to nema nikakve veze. Pod njegovim predsednikovanjem odbojka je doživela enormni "bum" u celom svetu i pred tom nepobitnom činjenicom blede svi argumenti njegovih neprijatelja koji ga optužuju za "nedemokratske metode rukovođenja" pa čak i korupciju. Malo će ko osporiti da je Akosta "prosvećeni apsolutista", ali je još manje onih koji mu mogu osporiti rezultate. Na zvaničnom sajtu FIBV-a stoji podatak da je 1984, kada je on preuzeo funkciju predsednika, budžet Federacije bio 100.000, a danas se godišnje obrne 200 miliona dolara! Akosta je stvorio Svetsku ligu, koja traje već 17 godina i koju su kasnije kopirali drugi sportovi, ali valja reći da ideja nije bila njegova. Idejni tvorac je legendarni ruski trener Vjaćeslav Platonov, dugogodisnji selektor "zbornaje" i tvorac moćnog kluba Automobilist iz Sankt Peterburga. Zvali su ga "patrijarh ruske odbojke" a nedavno, krajem oktobra, o prvoj godišnjici smrti u svom Sankt Peterburga dobio je spomenik. On i Japanac Macuidara prvi su lansirali ideju o Svetskoj ligi, ali je realizacija delo Akoste koji je osetio da je za uspon odbojke neophodna promena pravila. Odbojka je zbog nepredvidive dužine mečeva bila vrlo nepopularna za televizije koje nikada nisu mogle da predviđe da li će meč trajai tri, četiri ili pet setova, odnosno sat, dva, tri ili više, što je bilo ubistveno za programske šeme. Igra na takozvenu promenu, odnosno pravilo da je za osvajanje jednog poena neophodno odigrati dve uzastopne dobre akcije "ubijala" je igru. Kada je uvedeno pravilo da je svaki poen poen i da nema promene servisa, uz povećanje broja poena sa 15 na 25 za osvajanje seta a zadržavanje 15 poena u slučaju petog seta, dobilo se ono što se tražilo: dinamika, drama, emocije, uzbuđenja na pretek… Veštim marketingom Akosta je počeo da privlači sponzore, propisao je stroga pravila u Svetskoj ligi kojih mora da se pridržava svaka federacija (jedno od njih je da u ekspediciji svaki put jedno mesto mora biti za jednog novinara) i verovatno je vrlo merodavan za autorstvo knjige Menadžment u sportskim organizacijama, koja se po ceni od 39 dolara uveliko reklamira na zvaničnom sajtu FIBV-a.

… I KOD NAS: Serija velikih uspeha naše odbojke počela je osvajanjem bronzane medalje na EP-u u Atini 1995. Nije bila prva – prva bronza datira još iz Beograda 1975. kada je za "plave" igrao Čeda Grbić, otac današnjih reprezentativaca Vladimira i Nikole, ali medalja iz 1995. bila je prvi plod sistematskog rada, ulaganja i sopstvene odbojkaške pameti. O tome u ovom broju za "Vreme" govori Zoran Gajić, danas selektor Rusije, dugi niz godina selektor naše reprezentacije koja je pod njegovim vođstvom kulminaciju imala na Olimpijadi u Sidneju 2000. i Evropskom prvenstvu 2001. u Ostravi kada su suvereno osvojene dve zlatne medalje.

Košarka je dugo godina bila primer za ugled, svi su govorili da se treba ugledati na košarkaše, ali vremena su se promenila. Košarka je već nekoliko godina u krizi i rezultata i rukovođenja, a odbojka u stalnom usponu. Uspesi devojaka u Japanu sigurno su u direktnoj vezi sa uspesima odbojkaša od 1995. pa naovamo. Odavno je poznato da ništa ne uspeva kao uspeh i posle svake medalje u bilo kom sportu gomila dece stiže na vrata klubova. Kažu da krajem prošlog veka odbojkaški klubovi, naročito ženski, nisu mogli da prime sve devojčice koje su želele da se bave baš ovim sportom. Sada stižu i rezultati i to, kako kaže Zoran Gajić, kao posledica "autentičnog srpskog proizvoda", odnosno uspona na bazi sopstvene pameti, talenta i rada.