Džonu Lepu, 32-godišnjem šefu medijske kampanje demokrata, i njegovom kolegi iz redova republikanaca Karlu Fortiju (34) ostalo je manje od nedelju dana da smisle kako će ispucati i poslednji cent od 60 miliona dolara koji je svaki od njih dobio da utroši na bezdušnu predizbornu kampanju. Ulog – prevlast u američkom Kongresu i Senatu – za obe strane je toliko veliki da politička utakmica svakim danom postaje sve prljavija.

Demokrate su republikancima prepustile izvršnu vlast pre šest, a zakonodavnu prevlast pre dvanaest godina. Ovi izbori su im prva velika šansa da od republikanaca otmu bar jedan deo kolača i time poboljšaju šansu svom predsedničkom kandidatu. Iz sličnih razloga nervoza je pojačana i kod republikanaca, koji ne žele lako da predaju zakonodavnu vlast pre početka priprema za osvajanje Bele kuće.

Zato su se pokrenule čitave partijske mašinerije, koje preko medija svaljuju drvlje i kamenje jedna na drugu, a u koje se aktivno uključio i sam predsednik Buš. Medijski prostor zasut je oglasima u kojima se strane međusobno vređaju, a u jednom spotu u kome se čuju otkucaji tempirane bombe, pojavljuje se čak i zavet Osame bin Ladena koji podseća muslimane na svetu dužnost da ubijaju Amerikance.

SUŠTINA TRKE: Poruka koju republikanci u bici za duše američkih birača šalju jeste da je senka terorizma još nadvijena nad Amerikom, i da je sudbina zemlje (i planete) mnogo sigurnija sa njihovim vođstvom, prikazujući suparnike kao kukavice. "Ako demokrate dođu na vlast", poručio je predsednik Buš iz rodnog Teksasa tokom kampanje, "mi ćemo izgubiti, a teroristi će pobediti." Predsednik je, doduše, mislio na Irak, ali to i jeste suština ove predizborne trke, odnosno plan za povlačenje američke vojske. Poslednji put je ovo bila presudna tema na izborima u SAD pre više od 30 godina, kada je demokratski kandidat, senator Džordž Mekgavern izgubio na predsedničkim izborima. Poprište je tada bio Vijetnam, a Mekgavern je izgubio jer je zagovarao povlačenje američke vojske. Rat u Vijetnamu ostavio je trajne ožiljke u američkoj politici, ali demokratama i imidž slabih i popustljivih kada je reč o spoljnoj politici. Poverenje Reganu takođe je bilo čvrsto zasnovano na uverenju da će on bolje očuvati američke interese od "carstva zla", kako je nazvao Sovjetski Savez u jeku "hladnog rata".

Ali, nakon "crnog oktobra" za američke vojnike u Iraku, odakle ih se samo prošlog meseca u mrtvačkim sanducima kući vratilo više od 100, pozivanje na zbijanje redova u ratu protiv spoljašnjeg neprijatelja nije više delotvorno predizborno oružje. Kritike na račun američkog ministra odbrane Donalda Ramsfelda sve se glasnije čuju i iz redova republikanaca, koji u njegovoj tvrdokornosti vide prepreku za pobedu na izborima.

Prvi put posle tridesetak godina američka javnost više veruje demokratama kada je reč o spoljnoj politici, a čak 46 odsto misli da bi demokrate bolje izašle na kraj s iračkom krizom od republikanca, u koje ima poverenje njih oko 34 odsto. Isto istraživanje pokazuje i da više od 30 odsto ispitanika smatra da je politika prema Iraku presudna za njihovo poverenje. Američki analitičari ukazuju da republikanci greše u taktici kada iračko pitanje, u koje su se do guše upetljali, dovode u čvrstu vezu sa mnogo širim ratom protiv terorizma, jer krah njihove politike u Iraku znači i slabost u borbi protiv terorizma. Birači, pokazuju ankete, sve glasnije pitaju da li Amerika pobeđuje u Iraku, i ako ne, šta politička elita misli da uradi po tom pitanju.

KRVAVI BAGDAD: Iz vesti koje su tokom oktobra stizale iz Iraka, odgovor na prvo pitanje može se već nazreti, i on po republikance nije nimalo dobar. Mnogo je tužnija činjenica, međutim, da Irak nikada nije bio bliži građanskom ratu u kome je samo u oktobru, osim više od stotinu američkih vojnika, poginulo bar tri puta više iračkih, kao i nekoliko stotina civila. Američki vojnici sada imaju više posla u sprečavanju šiitskih paravojnih formacija da šire nasilje, nego u obračunu sa sunitskim pobunjenicima. Najkrvavije je bilo u Bagdadu, iračkoj prestonici, posebno u Sadr sitiju, delu grada iz koga se regrutuju pripadnici pobunjeničke armije Mahdi, lojalne antiameričkom islamskom vođi Muktadi el Sadru. El Sadr ima svoja uporišta i na jugu zemlje, gde mu se sve više suprotstavlja druga šiitska frakcija koju čini brigada "Badr", pod kontrolom Irana.

Stanovnici Bagdada iskoristili su u oktobru predah u krvoproliću i na veliki islamski praznik izveli decu u luna park Tofaha. Poslednji put im se ista prilika ukazala tek pre godinu dana, na isti ovaj praznik. Američka komanda na terenu nezvanično priznaje da želi odlučnije da se obračuna sa pripadnicima armije Mahdi, ali da ih u tome sprečava premijer Iraka Nuri al Maliki u strahu da će izgubiti podršku u šiitskim redovima na čijim je glasovima i došao na vlast pre samo šest meseci. Nerazumevanje na liniji Vašington–Bagdad sve više raste sa pritiskom američke administracije da vlada u Bagdadu preuzme što više odgovornost za mir i red u državi, iako ona puca po šavovima. Al Maliki je otišao toliko daleko da američkom predsedniku poruči da on jeste prijatelj Amerike, ali ne i "američki čovek u Iraku". Savetnik predsednika za nacionalnu bezbednost Stiven Hedli obreo se u iznenadnoj poseti Bagdadu da sa premijerom Iraka utanači plan za izlaznu strategiju, kako bi se omogućilo postepeno povlačenje američkih vojnika koje lokalno stanovništvo sve više doživljava kao okupatore.

PODELA ZEMLJE: Ohrabreni međusobnim borbama između dve šiitske frakcije, irački suniti prvi put počinju da zagovaraju ideju o podeli zemlje na tri dela – sunitski, šiitski i kurdski, i stvaranje nezavisnog emirata. Do sada su se protivili planovima za podelu države, nazivajući ih "izralesko-američkom zaverom". Jan Egelund, visoki zvaničnik UN-a, zadužen za humanitarna pitanja, već je upozorio da Iraku preti humanitarna katastrofa zbog masovnog pomeranja stanovništva koje traži utočište u oblastima gde njihova etnička ili verska grupa čini većinu.

Uz to, kako saznaje "Njujork tajms", vladina komisija je utvrdila da na stotine hiljada komada oružja, namenjenih kao podrška iračkim vojnim i policijskim snagama, nije pravilno inventarisano, i da se u velikim količinama gubi svaki dan. Izveštaj ukazuje i na niz propusta u kontroli pošiljaka u naoružanju, koje su finansirali američki poreski obveznici. Istragu je naredio republikanski senator Džon Vorner, koji sada strahuje da je zbog američkih propusta dobar deo pušaka pao u ruke pobunjenicima, što zbog nesavesnosti američkih službi, posebno Pentagona, što zbog korupcije, što zbog prepada na konvoje sa opremom namenjenom iračkim snagama bezbednosti u nastajanju.

Ovako crnu sliku ni sam predsednik Buš nije mogao da predstavi kao veliku pobedu demokratije na Bliskom istoku, pa je prošle nedelje priznao da se stvari ne odvijaju u pravcu u kome se nadao i da priprema bolju taktiku za rešavanje nagomilanih bezbednosnih i političkih problema u Iraku.

Ako su iz svakodnevnih izveštaja o haosu u Iraku građani mogli lako sami da zaključe da li SAD pobeđuju u Iraku ili ne, na drugo pitanje za sada ni jedni ni drugi nemaju suvisli odgovor.

BEZ VIZIJE: Nensi Pelosi, šefica demokratske grupe u Kongresu, koja bi u slučaju pobede bila najverovatniji kandidat za predsednicu Kongresa, zalaže se za postepeno povlačenje američkih trupa iz Iraka, sa planom da se otuda i potpuno povuku do kraja naredne godine. Bez obzira na obećanja, jasno je da ni demokrate nemaju jasnu viziju šta učiniti da stvari u Iraku krenu nabolje. Čak i ako osvoje Kongres i Senat na juriš, na talasu nezadovoljstva američke javnosti, jedini način da ostvare obećanje da će se trupe povući do kraja 2007, jeste ako demokratska većina uskrati novčana sredstva za izdržavanje ove nezahvalne vojne operacije koju je nametnula dosadašnja Bušova politika. Prema tome, sva je prilika da će izlazna strategija biti pronađena u saradnji demokrata i republikanaca, na čemu sada zdušno radi specijalna komisija za Irak, pod rukovodstvom Džejmsa Bejkera, državnog sekretara u vreme mandata Buša seniora.

Predsednik Buš je nedavni talas nasilja u Iraku čak pripisao težnjama pobunjenika da se umešaju u američke izbore, iako je njima mnogo više stalo do borbe za vlast u sopstvenoj zemlji nego u Kongresu. Predizborne dileme oko Iraka možda najbolje ilustruje karikatura u jednim američkim novinama gde voditelj saopštava da se broj stanovnika u SAD po zvaničnom popisu popeo na 300 miliona, i da se svi, osim njih šestoro, slažu u oceni da je potrebno doneti novu strategiju za Irak. I Iračani i Amerikanci još čekaju odgovor na pitanje – kakvu?