"Mislio sam da je počelo bombardovanje zbog Ratka Mladića", kazao je jedan meštanin Paraćina novinarima u danu kada je taj grad odjekivao od detonacija sa obližnjeg Karađorđevog brda na kojem je ekspolidiralo skladište municije Vojske Srbije.

Detonacije su počele pred zoru 19. oktobra kada su preplašeni Paraćinci pomislili da se ponavlja 1999. godina. Mnogi su u strahu pominjali i avion koji su čuli da je preleteo iznad Paraćina, a potom su se začule eksplozije. Lomljava stakla začula se po celom gradu, a na pojedinim kućama izleteli su i celi prozori i vrata. Tog dana u Paraćinu je oštećeno oko 3000 kuća i više privrednih objekata i ustanova.

"Panika, ljudi u beznađu, pravo ludilo. Pucalo je na sve strane, kuće su se tresle. Počeli su da pište alarmi na automobilima, poslovnim objektima i kućama", rekao je novinarima Ivica Rakić.

"Sve se treslo. Nismo znali šta nam se srušilo na glavu. Pretpostavljali smo da ima nečeg u skladištu, ali 3500 tona eksploziva, to niko nije ni slutio", kaže advokat Branko Mihajlović.

Paraćinci su 19. okotbra imali sreću u nesreći, osim jedne žene koja je teže povređena i dvadesetak lakše povređenih, niko nije stradao. Mnogi kažu pravim čudom.

SKLADIŠTE: Dim nakon kojeg je počelo da puca na sve strane najpre se video sa mesta na otvorenom delu skladišnog kompleksa na kome se čuvaju platforme sa protivavionskom municijom kalibra 20 milimetara.

"Na 35 paletnih jedinica nalazila su se po 32 sanduka, od kojih je u svakom bilo po 1000 protivavionskih metaka. Stražar koji je u 3.40 časova čuo pucketanje koje je ličilo na pešadijsku vatru, primetio je da je odatle prvo počelo da se dimi. Nakon toga je ubrzo došlo do prve eksplozije. Ova platforma je bila delimično ukopana u zemlju, okružena grudobranima od zemlje i po propisima posuta rizlom", tvrdi istražni sudija Radomir Mladenović, koji je početkom sedmice započeo istragu, ali će je nastaviti tek 31. oktobra. On takođe tvrdi da je čuvanje municije na otvorenom prostoru moguće u vojsci ako se ispoštuju svi propisi u vezi sa ukopavanjem i rizlom po sanducima. Razlog za skladištenje munciije na otvorenom je nedovoljno prostora u skladištima. Inače, skladište na Karađorđevom brdu bilo je meta NATO bombardera, koji su ga u velikoj meri uništili, te je nakon okončanja rata 1999. skladište delimično obnovljeno ali ipak nije bilo dovoljno mesta za svu municiju vojske.

"Ono što smo odmah mogli da utvrdimo jeste da nije eksplodiralo oko 1000 tona pešadijske municije. Obišli smo komandni deo na ulazu u skladišni kompleks, ali smo stali sa uviđajem kod magacina u kome su artiljerijske granate jer se konstrukcija obrušila u unutrašnjost objekta. I skladište u kome je oko 800 tona eksplozivnih sredstava nije eksplodiralo, ali po preporuci pirotehničara nije uputno bilo šta pomerati jer se ne zna da li još nešto tinja u unutrašnjosti tog magacina i kakvi se procesi odvijaju. Tek po završetku istrage znaće se koliko je ukupno ostalo neeksplodirane municije", objašnjava sudija Mladenović nakon prvog dana uviđaja početkom sedmice i najavljuje da će uvidaj biti nastavljen u utorak 31. oktobra, a konačni nalazi istrage znaće se do prve polovine novembra, do kada bi veštaci i balističari trebalo da dostave nalaze.

Čitavo skladište sastojalo se od osam zidanih objekata, od kojih je jedan porušen u eksploziji. Na otvorenom je bilo šest platformi na kojima se nalazila municija i upravo je ona nakon aktiviranja eksplodirala. Ostale zgrade u skladištu su ostale sa oštećenjima krova i krovne konstrukcije. Objekat je projektovan pedesetih godina i zgrade su delimično ukopane u zemlju ili na nultoj tački, oko svake je zaštitni bedem, viši za metar u odnosu na štokove objekta. Zaštitni bedem prebacuje vazdušni udarni talas preko bedema. Objekat su obezbeđivali jedan starešina, tri vojnika po ugovoru i dvojica na redovnom odsluženju vojnog roka.

STANJE STVARI: Zelenilo, rastinje i drveće koje je bilo oko skladišta nakon eksplozije potpuno je uništeno. Slika vojnog kompleksa koju su novinari mogli da vide posle nesreće izgleda kao one iz Hirošime. Spržena zemlja, miris baruta. Drveće sasečeno, golo bez ijednog lista. Ograda skladišta više ne postoji. Pored skladišta, vikendice za koje vlasnici trvrde da su bile "pravi raj na zemlji" sada su oštećene i porušene, bez cveća, trave, drveća. Svuda oko skladišta po zemlji rasuta municija, granate, artiljerijske mine, nagoreli trombloni, čaure i delovi mina.

"Od vikendice nema ništa, totalno je porušena, voćnjak, kruške, jabuke… orezane kao da si ih sekirom posekao", kaže Radun Ljubičić.

U danu kada je još pucalo sa Karađorđevog brda srpski ministar policije Dragan Jočić ustvrdio je da, iako istraga nije ni počela, nema indicija da je eksplozija posledica terorističkog napada. Odsustvo preuzimanja odgovornosti nakon eksplozije takođe je poslužilo pojedinim vojnim i bezbednosnim analitičarima za tvrdnje da je eksplozija posledica nemara i neodgovornsti onih koji su brinuli o bombama, raketama, minama…

Ako je odbacivanje diverzije u prvom trenutku poslužilo kao način da se smire panika i strah u gradovima u dolini Morave, naredni dani su pokazali da ne treba isključiti nijednu opciju, ali da, naravno, treba sačekati rezultate istrage. A istrage o nesrećama u vojsci po pravilu traju nešto duže, skoro do zaborava.

TUŽBE: Građani mogu da tuže državu za nadokandu materijalne i nematerijalne štete. U ovom slučaju uzročno-posledična veza je evidentna, dakle država je vlasnik opasnih stvari i njena objektivna odgovornost postoji i ta uzročno-posledična veza ne mora da se dokazuje na sudu", objašnjava za "Vreme" advokat i narodni poslanik Boško Ristić.

Prema njegovim rečima, u pravnoj državi građani imaju pravo na zaštitu jer eksplozija u Paraćinu nije elementarna nepogoda pa da država odlučuje da li će ili ne obeštetiti ugrožene. "Reč je o krivici i odgovornsti državnih organa koji su vlasnici ‘opasnih stvari’, kako je opisano u zakonu. Građani ne moraju da čekaju okončanje istrage i utvrđivanje nečije odgovornosti. Svakako da uzročno-posledična veza ne mora da se dokazuje na sudu, ali mora da se dokaže obim štete u svakom konkretnom slučaju. S druge strane, nematerijalna šteta, odnosno pretrpljeni strah i ugrožavanje života moraju da se utvrde na sudu, da se u svakom slučaju utvrdi primarni strah koji mora da ostavi neku psihičku posledicu", kaže Ristić.

"Najviše se osećamo izdanim od strane države. Mislimo da je država odgovorna što su naši životi bili direktno ugroženi. Ovo je nemar države jer ovakav objekat ne može da bude u krugu grada i naselja", kaže Paraćinac Srboljub Mičkić.

Paraćin, koji je imao nesreću da mu vojno skladište nadomak grada eksplodira, nije jedini grad u Srbiji koji ima gomile municije i eksploziva iza žičane ograde a pod stražom vojnika.

"Problem je to što i Vojska Srbije i Ministarstvo unutrašnjih poslova imaju veliku količinu eksplozivnih sredstava koja su nelagerovana ili su lagerovana na neadekvatan način ili bi ih trebalo uništiti jer nisu više u upotrebi. Moraćemo da se suočimo s tim", kaže Jočić.

Ipak, nakon nesreće u Paraćinu, taj grad ima puno pravo da traži, kako već najavljuje predsednik te opštine Saša Paunović, da se izmeste svi vojni objekti u kojima se nalaze minsko-eksplozivna sredstva ili hemijska sredstva koja mogu da izazovu opasnost po zdravlje građana.

"Mislim da ćemo imati potpuno razumevanje od strane vlade i da se to uklapa u neke dugoročne planove, ali posle šoka koji su pretrpeli Paraćinci to je najmanje što se može učiniti radi obezbeđivanja od neke buduće nesrećne okolnosti. Ako se to opet desi, neka to bude na nekoj planini, gde niko ne živi", kaže Paunović, predsednik opštine Paraćin.

ODGOVORNOST: Za nesreću je kriva država, kao vlasnik opasnih stvari, moglo bi da se čuje u završnoj reči advokata koji bude u ime nekog Paraćinca tužio državu za nadokandu štete.

Prosečni srpski ksenofobičar mogao bi da za nesreću optuži i Crnogorce jer odoše iz državne zajednice. On bi lako mogao da se pozove na reči ministra odbrane Zorana Stankovića koji kaže da je Ministarstvo, dok im se vojska još zvala i srpska i crnogorska, podnoseći izveštaje Skupštini državne zajednice SCG, upozorilo da jedan veliki deo municije, koji stoji na otvorenom, predstavlja opasnost za građane. Takvo upozorenje Ministarstvo odbrane potenciralo je i u drugom izveštaju koji, nažalost, nikada nije stigao da Skupštine SCG jer se ta tvorevina u međuvremenu voljom Crnogoraca raspala.

Ni sam Stanković ne beži od odgovornsti i tvrdi da će utvrđivanje svake vrste odgovornsti početi od njega.

Utvrđivanje odgovornosti odmah je zatražio i vrhovni komandant, predsednik Boris Tadić, koji, kako sam tvrdi, nije mogao da ode u Paraćin jer ne može da bude na dva mesta u isto vreme. "Tadić je tražio informaciju o tome da li su nadležne vojne službe preduzele sve mere da se eksplozije ne ponove", saopštio je kabinet predsednika.

NEODGOVORNOST: Prva pomisao u panici Paraćinca koji je povezao detonacije sa Ratkom Mladićem i nije toliko čudna. U oba slučaja reč je o neodgovornosti. Neodgovornosti onih koji su zaduženi za bezbednost građana i koji eksploziv zasipaju rizlom i neodgovornosti istih koji nabijaju glavu upravo u takvu rizlu svaki put kada iz sveta čuju ime Ratka Mladića.

Naravno, biće i onih koji će reći da se nesreće događaju, što nije sporno, ali je sporno to što se ne čini dovoljno da se nesreće spreče, već se olako razmišlja – neće valjda.