Evo nam dođoše glavešine vaskolikih balkanskih zemalja da se slikuju s Tadićem u Karađorđevu, potajno se nadajući da će usput – na tom mestu bremenitom istorijom – šacnuti i njušnuti nešto od tajne Titove dugovečnosti, vladarske koliko i biološke. Njima u čast, policija je na više sati ležerno zatvorila najvažniji autoput u državi, tako da sam od Zemuna do Novog Sada prenakrcanim "alternativnim pravcem" putovao cela tri sata; videvši da tarapana ni do uveče ne prestaje, u povratku sam se odlučio za pomalo bizarno retro rešenje: elektromotorni voz – spor ali siguran, daleko od Državnika i njihovih stopa zemaljskih…

Zašto vam sve ovo pričam? Zato što su me u vozu – koji je u zemlji Srbiji zapravo terenski produžetak kolekcije Tehnološkog muzeja – skolile "mile, davne uspomene", a što sve pak ima neke vražje veze s aktuelnim (anti)ustavnim kontroverzama. Opsetih se, naime, kako sam tim istim vozom (bukvalno istim: novijih, naime, nema!) često putovao tamo negde sredinom osamdesetih, a na istoj toj NS–BG relaciji; bivajući tada jošte nikotinskim ovisnikom, bezbroj sam puta prošao kroz interesantan i znakovit dupli tretman. Autonomna vojvođanska vlast donela je, naime, propis po kojem se u vozovima pušiti ne sme – u skladu sa "evropskim standardima", kako bi se danas to reklo – dok je srbijanska vlast po tom pitanju bila sasvim "balkanski" ravnodušna. To je u praksi značilo da je pušačka gomila od Novog Sada pa sve do Nove Pazove prolazila kroz pakao apstinencije, pošto s Vojvođanima nije bilo šale: ko nije hteo da posluša brkatog konduktera i ugasi cigaretu, ubrzo bi se suočio s mnogo brkatijim drugom milicionerom… E, onda zastignemo u "pograničnu" Novu Pazovu, vojvođanska se milicija istovari na peron, a razdragano Vaskoliko Nikotinstvo Srpsko istog sekunda kresne hiljade upaljača, stvarajući slojevitu i gustu dimnu zavesu od koje više ne vidiš ni sopstvenu cigaretu (za to se vreme preostali nepušači bacakaju po podu, u agoniji). Eto pravog, do sada uspešno zataškavanog korena "antibirokratske revolucije": ustao, more, narod u odbranu svojih Najnižih Poriva… Dole, bre, odnarođeni pokrajinski foteljaši – kako je na zlo krenulo, još malo pa će nas terati i zube da peremo, i to s četkicu i kalodont, ko neki pederi!

Okej, rez, vraćamo se u sadašnjost. Vidim i čujem da se kuso i repato uzbihozorilo glede Predloga novog ustava, u kojem da se Vojvodini ne priznaje – osim posve deklarativno, bez ikakvog stvarnog sadržaja – njena autonomija, da se ona svodi na nemoćno, rahitično pastorče dobre ili zle volje beogradskih gospodara, da joj se poništava svaki subjektivitet, a za lažnu joj se utehu udeljuje tek nešto više para sa sultanovog stola, to jest ponižavajuće i cinično povećanje džeparca… Sve je to, da se razumemo, sasvim tačno. Samo što bih na ovom mestu – pošto već niko drugi neće – da postavim jedno malo, slatko (pot)pitanjce: a zašto bi uopšte bilo drugačije? To jest, čime je to sadašnja Vojvodina uopšte zaslužila (ergo: izborila) bolji i dostojniji tretman?

Smešno je i infantilno ljutkati se na radikale što nisu "prijatelji autonomije", ili pak na Koštunicu, čoveka po čijem najdubljem uverenju Vojvodina uopšte ne postoji, osim kao vid kolektivne halucinacije od koje obolevaju ljudi koji su se odveć duboko nadisali savskih, dunavskih i potiskih isparenja. Ili očekivati ne-znam-kakvo razumevanje Vojvodine od čoveka kojeg su politički vaspitavali Tata Ljuba i Čika Dobrica, i koji je, inače, ubeđen da je Dorćol pupak sveta. Pravo pitanje glasi: šta je – i pre, a naročito nakon The Petog Oktobra – uradila vojvođanska "autonomistička" elita (1. politička; 2. intelektualna; 3. medijska) da se Vojvodina (re)konstituiše kao ozbiljna i respektabilna politička zajednica? Ili, da parafraziram Oca Nacije u penziji: da li je uopšte postavila vojvođansko pitanje kao političko pitanje? I kulturološko, razume se. Jer ono ili postoji baš kao takvo – ili ne postoji uopšte, u kojem se slučaju treba lepo manuti ćoravog posla. Da se ne lažemo: nije uradila gotovo ništa; naprotiv, išla je niz dlaku najnižim porivima malograđanštine i filisterije od Pančeva do Horgoša, svodeći celu priču o Vojvodini na dosadno mantranje di-su-naši-novci, tj. na buđelarsku retoriku. Na taj je način kreiran jedan fantom, entitet bez svojstava, sablast bez mozga i srca, ali sa rupom u središtu, rupom koja ga tera u glad: daj novaca! Ništa me drugo ne zanima – ištem novaca, mojih novaca! Topalovići, nećete da me prevarite! Zato se ne treba čuditi da psihorobot prosečnog današnjeg srpskog vojvođanskog polit-papučića (i Većinskog Glasača) izgleda ovako: u "politici", on je "umereni nacionalista" i brižnik srpstva vaskolikog; u "ekonomiji", on naprasno (i prekasno) postaje "Vojvođanin", antipatičan i razdražljiv, ćiftinski paranoičan da ga inače tako ljubljena Braća potkradaju.

Setite se one priče o pušenju u vozu: to je u suštini priča o standardima (pre statusa). Neke se stvari u civilizovanom društvu ne smeju raditi, i tačka. Na tim standardima se, međutim, nije radilo gotovo ništa. Prostije rečeno, svođenje priče o autonomiji (gotovo) isključivo na ekonomski aspekt, lišilo je Vojvodinu kao pojam ama baš svakog dubljeg značenja, ispraznilo je od svakog smisla. Jeste, jakako, svaki čovek pazi na svoj buđelar, ali neće baš biti da ga doživljava "emocionalno" ili "politički": to je tek jedna banalna stvar, ništa više. Elem, pošto Vojvodina u ovih pet-šest godina uglavnom nije ni pokušala (a kamoli uspela) da se rekonstituiše kao politička zajednica, sasvim je prirodno da nikakve ozbiljne "političke" koncesije nije ni dobila, nego tek nešto siće iz Gazdinog šlajpika. Tako se – nažalost, sasvim zasluženo – dolazi do odgovora na ono dugogodišnje isprazno kenjkanje da di–su–naši–novci: evo vam novaca, jebali vas novci! A sada pustite tatu da radi na miru, ovo su ozbiljne, političke stvari, vi deca to ne razumete!