Naše uloge su već odavno podeljene: tako, otprilike, glasi tvrdnja jednog od junaka drame Pred penzijom Tomasa Bernharda. Moglo bi se, međutim, reći da ovaj princip ne važi samo za likove iz konkretnog komada, već da se prepoznaje kao odlika celokupnog autorovog pripovedačkog i dramskog opusa. U većini njegovih dela javlja se standardna konstelacija uloga i relacija, koje se variraju s manjim ili većim razlikama, ali ne i bitno drugačijim ishodom: bizarni odnosi u zatvorenoj porodičnoj sredini iz viših građanskih, često i intelektualnih slojeva, koji opsesivno potvrđuju autorovu dijagnozu o dubokoj patologiji (austrijskog) društva kao sindromu opšte bezizlaznosti egzistencije. U komadu Pred penzijom, ta standardna igra uloga dobija još jedan, poseban i specifičan nivo.

Prepoznatljive figure Bernhardove svetske komedije – neoženjeni brat i dve neudate sestre koji se međusobno kinje u jednoj nezdravoj porodičnoj simbiozi – izvode još jednu predstavu: proslavljaju rođendan zloglasnog komandanta SS trupa Himlera, koji ih je spasio i omogućio da se, prikrivajući nacističku prošlost brata Rudolfa, veoma uspešno integrišu u posleratno društvo. Pripreme i realizacija ove, najveće porodične svetkovine, sve sa opsesivnim peglanjem nacističke uniforme i nostalgičnim pregledanjem fotografija iz logora u kome je Rudolf bio zamenik komandanta, imaju ritualni, pozorišni karakter. Kao i u Ženeovom makabričkom ritualu, Sluškinjama, i ovde je presvlačenje i igra uloga način da jedna zatvorena i bolesna zajednica ostvari ili potvrdi svoje najmračnije porive, sklonosti i "vrednosti", one koje u spoljnom svetu skriva maskom društvene prikladnosti. Naslov komada ima dve implikacije: njime se kritički ističe da ljudi koji, u tajnosti svog doma, slave nacističke praznike, bez problema dolaze do penzije na uglednim položajima u "demokratskim" društvima, ali i diskretno naslućuje da će, odlaskom u penziju, a usled viška vremena i manjka obaveza, zločinac možda morati da se, konačno i dubinski, suoči sam sa sobom.

Taj aspekt fetišizacije, ritualizacije i teatralizacije prisutan je i u predstavi Teatra "Bojan Stupica" (Jugoslovensko dramsko pozorište), ali se on razvija iz jedne, u osnovi, realističke scenske igre. Osnova za takvu scensku igru nalazi se u verodostojnom prikazu građanskog enterijera (scenografija Jasmine Holbus) i adekvatnoj odeći junaka (kostimi Lane Cvijanović). Dosledno ostvarujući neke piščeve predloge i osmišljavajući dodatne, raznovrsne scenske vinjete, reditelj iz Sarajeva Dino Mustafić znatno je razigrao tipičnu Bernhardovu monološku strukturu, statičnu i lišenu elaborirane radnje. Osim što razvijaju dinamičniju, plastičniju i realističniju scensku akciju, ova rediteljska rešenja izoštravaju, svojom blagom metaforičnošću, i spomenuti aspekt makabričkog rituala u porodičnom slavlju Helerovih. Taj efekat postižu i scenske metafore s dramskim nabojem i one koje su groteskno obojene: Rudolf i Vera ostvaruju incestuozni odnos dok se, prepipavajući novi ram Himlerovog portreta, nežno dodiruju prstima, sestre pregledaju svoj nacistički aksesoar s Hajdi-kikicama i logoraškim bluzama, Vera fetišistički objedinjuje svoje naci i incestuozne fantazije tako što maršira u bratovljevim čizmama…

Preplitanje elemenata naglašene groteske i razvijene psihologizacije prvenstveno se uočava u glumačkoj igri. Mirjana Karanović pouzdano postavlja lik opsesivne, stroge i suštinski bezosećajne sestre Vere, sumanuto odane bratu Rudolfu, ali te osobine ponekad isuviše podvlači, ilustruje putem groteske. Groteska preovlađuje i u energičnoj i brojnim i raznovrsnim glumačkim sredstvima bogatoj igri Branislava Lečića kao Rudolfa, čini se najbolesnijeg od svih članova porodice Heler. Nasuprot ovim ostvarenjima, u igri Milice Mihajlović dominira uzbudljiva, mada u nekim scenama prenaglašena dramska razrada lika sestre invalida, Klare, koja je, u ovoj interpretaciji, prikazana kao žrtva porodice; dramski naboj ove uloge naročito se oseća dok Klara nemo posmatra, s prezirom, ono što se dešava između njenih sestre i brata.

Ovo razlikovanje dva glumačka stila ima i bitnih implikacija na značenjskom polju predstave. Njime se, eksplicitno i oštro, suprotstavljaju groteskne figure Rudolfa i Vere, patoloških i zlikovačkih ličnosti, realističkom liku nedužne žrtve Klare, koja nije različita i ugrožena samo zato što je invalid, već i zato što je ubeđeni levičar. To naročito dolazi do izražaja u drugom delu predstave, u kome reditelj Klarinu poziciju direktno određuje kao buntovničku; ona peva Internacionalu i, na različite načine, vrši subverziju proslave Himlerovog rođendana. Ovakav rediteljski pristup je legitiman, pravda se i kontekstom u kome je nastao, a koji još uvek zahteva jasna i izričita ideološka i, prevashodno, etička razgraničenja i pozicioniranja.

Međutim, iako donekle opravdano, rediteljsko čitanje Dina Mustafića je nekako redukcionističko, jer pojednostavljuje složenost Bernhardovog pogleda na svet i, u prvom redu, značajno ugrožava njegov sveopšti cinizam. Naime, u drami Pred penzijom nema podele na dobre i loše, Klara u osnovi jeste žrtva, ali je ujedno saučesnik u toj bolesnoj i zločinačkoj porodičnoj zajednici. Koliko god da je Bernhardov politički stav direktan i neumoljiv, autor sebi, ipak, ne dopušta zapadanje u tendencioznost; njegov antropološki pesimizam i cinizam, u krajnjem obrtu, relativizuje svako ideološko opredeljivanje. Efekat propagandističkog, zato, nije rezultat samog teksta, kako tvrdi jedan uvaženi kolega, već upravo rediteljskog koncepta… Ali, sve je ovo samo principijelna polemika s postavkom koja je promišljena i u sebi zaokružena i koja ostvaruje visok umetnički standard.