Bangladeš se uglavnom pominje u izveštajima o poplavama i prirodnim katastrofama u kojima strada mnogo ljudi. Povod je bio mnogo lepši 14. oktobra, kada su sve svetske agencije prenele vest da je Nobelovu nagradu za mir dobio Muhamed Junus (66), ekonomista iz Bangladeša, i njegova banka Gramen, zato što su milionima ljudi širom sveta pomogli da se izvuku iz siromaštva.

Nobelova nagrada za mir je često predmet polemika i optužbi za političke manipulacije. Dug je spisak kontroverznih dobitnika, ali se čini da je ovog puta nagrada otišla u prave ruke. Priča o čoveku koji je kao cilj postavio nešto što izgleda nemoguće – iskorenjivanje siromaštva na svetu – deluje kao bajka koja je oživela u realnosti. "Ljudi kažu da sam lud, ali niko ništa nije postigao bez sna. Ko želi da pobedi siromaštvo ne može raditi na uobičajen način. Mora biti revolucionaran i razmišljati o nezamislivom", kaže Junus. Gramen banka, koju je Junus osnovao, daje kredite najsiromašnijim građanima bez ikakvog uslovljavanja i danas ima 6,6 miliona klijenata u 70.000 sela u Bangladešu.

POČETAK: Muhamed Junus kaže da je najveći uticaj na njega imala majka koja je uvek pomogla svakom siromahu koji je zakucao na vrata. "Zahvaljujući njoj, uvek sam znao da imam misiju u životu, mada nisam znao u kakvoj formi će ta misija biti." Ekonomiju je studirao na univerzitetu u Daki, a doktorirao kao Fulbrajtov stipendista na univerzitetuu Vanderbilt u američkoj državi Tenesi. Vratio se u Bangladeš 1972. i počeo da predaje na univerzitetu u Čitagongu, rodnom gradu. Glad koja je 1974. u Bangladešu ubila oko 1,5 miliona ljudi promenila mu je život zauvek. "Dok su ljudi umirali od gladi po ulicama, ja sam predavao elegantne ekonomske teorije. Mi univerzitetski profesori bili smo tako inteligentni, ali ništa nismo znali o siromaštvu koje nas je okruživalo. Zašto ljudi koji su radili po 12 sati dnevno sedam dana u nedelji nisu imali dovoljno da jedu? Odlučio sam da će siromašni biti moji učitelji." Svoje studente je poveo u obližnje selo. Odgovor na mnoga pitanja dobio je u razgovoru sa ženom koja je pravila klupice od bambusa. Morala je da pozajmljuje materijal i prodaje klupice istom čoveku jer nije imala novca da bambus kupi. U selu su pronašli još 42 porodice sa istim problemom. Pozajmio je tim porodicama ukupno 27 dolara, i to je bio početak. "Njihovo siromaštvo nije bilo lični problem uzrokovan njihovom lenjošću ili manjkom inteligencije. Čvrsto verujem da svako ljudsko biće ima urođena znanja. Mali krediti im omogućuju da ta znanja upotrebe."

Junus je otišao u banku i pitao direktora da odobri kredite najsiromašnijim građanima. Odbili su ga uz smeh, posle čega je zatražio da on bude garant za novac koji će banka dati. Od 1976. do 1979. kreditirao je oko 500 ljudi. Velikim trudom uspeo je da nagovori centralnu državnu banku da mu pomogne. Poslovi koje su ljudi počinjali minimalnim kreditima bili su kupovina krava, kokošaka ili materijala. Junus je 1983. odlučio da napusti fakultet i osnovao sopstvenu instituciju.

"Čitav bazični princip bankarstva je da što više imaš više i dobijaš, a ako ništa nemaš ništa nećeš ni dobiti. U našoj banci je princip da što manje imaš, to si veći prioritet. Ako nemaš ništa, ti si najveći prioritet.

ŽENE PRAVI KLIJENTI: Iz našeg iskustva, očigledno je bilo da se žene prilagode brže i bolje na proces samopomoći nego muškarci. One vide dalje i imaju više volje da rade da bi se izbavile iz siromaštva. Danas Žene čine 97 odsto korisnika kredita", kaže Junus. Vraćanje kredita u Gramen banci je 98 odsto, što je više nego bilo gde u svetu. "Bogati ljudi ne mare za zakon, jer znaju kako da njime manipulišu. Za razliku od njih, siromašni ne mogu da rizikuju i ne vrate kredit, jer im je taj kredit jedina šansa da pobegnu iz bede." Svi klijenti banke moraju da znaju principe na kojima Gramen radi. Moraju, na primer, da se zakunu da će slati decu u školu, ali da neće potrošiti dobijeni novac na ćerkin miraz, i da se pridruže grupi od četvoro drugih korisnika kredita. Svaka grupa garantuje za svog člana, ako jedan član ne može da ispunjava svoje obaveze, posledice snose i ostali.

Nezavisne studije Svetske banke pokazuju da za pet godina polovina Gramenovih klijenata uspe da pređe granicu siromaštva, a četvrtina da se toj granici približi. Osim toga, Gramenove studije pokazuju da je među njenim klijentima poraslo poštovanje muževa prema ženama, kao i da je pala stopa razvoda i rađanja među njima. Program se primenjuje u više od sto zemalja sveta, između ostalog i u SAD. Muhamed Junus živi u dvosobnom stanu sa ženom i 20-godišnjom ćerkom Dinom. Kaže da će novac od nagrade utrošiti na izgradnju očne klinike za siromašne.

I na rad Muhameda Junusa stižu kritike, najviše od konzervativnih verskih krugova u njegovoj zemlji koji među stanovništvom šire glasine da je banka antiislamska, da iza nje stoje hrišćanske organizacije i da klijenti moraju da promene veru, da će biti mučeni, a žene prodate kao prostitutke… U međunarodnim organizacijama za pomoć i razvoj kažu da mikrokrediti neće doneti vodu, zdravstvenu zaštitu, školstvo i puteve, kao i da uspeh mikrokredita oslobađa vlade odgovornosti. Marti Ahtisari, nesuđeni dobitnik, misli da je ovogodišnja nagrada dospela na "dobru adresu", ali je teško reći da li je to i "prava adresa". "Proteklih godina je uočljivo da je Nobelova nagrada za mir sve više postala nagrada za rad u razvoju. Može se o tome diskutovati, da li rad na razvoju stvarno pripada oblasti nagrada za mir, i kako se u današnjem svetu definiše rad za mir", kaže Ahtisari.

Biće ipak da bi mnogo važnije bilo da se diskutuje i definiše gde nestaje ogroman deo sredstava koje imaju na raspolaganju međunarodne humanitarne organizacije, od kojih najmanji deo stiže do krajnjih korisnika. Svako ko je sa navedenim organizacijama imao bliži kontakt može posvedočiti da lavovski deo tih sredstava služi da hrani birokratsku mašineriju tih istih organizacija, koje često same sebi postaju cilj. Tragovi koji ostaju iza rada Muhameda Junusa ipak su mnogo vidljiviji.