Zamislite državu u kojoj odmah posle ostavke ministra finansija dođe do naglog jačanja nacionalne valute. Ili, zamislite državu u kojoj ministar finansija daje ostavku i ruši vladu neposredno posle skupštinskog glasanja u kome mu je parlament odobrio rebalans budžeta, a u kome je predviđen dodatni porast javne potrošnje i državnih investicija. Ili, zamislite državnu ekonomiju u kojoj prekid pregovora sa Evropskom unijom o pridruživanju i prekid aranžmana sa MMF-om izazivaju eksploziju konjunkture i eksponencijalan rast stranih ulaganja; u kojoj inflacija pada uprkos porastu javne potrošnje i plata; u kojoj izvoz raste dok pada domicilna cena deviza; u kojoj proizvodnja raste dok raste i nezaposlenost; u kojoj kontinuirano raste trgovinski deficit, ali još brže rastu devizne rezerve; u kojoj vlada glad za investicijama, a centralna banka prevremeno vraća spoljne dugove i imobiliše 60 odsto raspoloživog kreditnog potencijala banaka; u kojoj bankarske kamate rastu zbog pada kreditne aktivnosti; u kojoj banke mogu više zaraditi kupujući obligacije od centralne banke nego prodajući kredite stanovništvu i privredi; u kojoj ugledni analitičari ne komentarišu fenomen budžetskog suficita, nego govore o kumulaciji deficita javne potrošnje; u kojoj ustavne promene zapravo donose petrifikaciju postojećeg društvenog stanja; u kojoj se zbog ideje zadržavanja postojećeg političkog odnosa snaga raspisuju vanredni izbori itd.

Onaj ko bi pomislio da je takva neobična država upravo naša Srbija, samo bi pokazao da zapravo ne zna šta se ovde doista dešava. Naime, kada se stvari pogledaju pažljivije, čuda ima mnogo manje nego što to na prvi pogled izgleda, mada ih ima. Najčudnija je priča o naglom "jačanju dinara" prema evropskom evru, upravo početkom oktobarskih dana.

ŠTA SE DOGODILO: Mada je tendencija "jačanja" dinara prema evru uočena još letos, tek kada je 4. oktobra otkupna cena evra kod privatnih menjača pala ispod psihološke granice od 80 dinara za jedan evro, pažnja javnosti je naglo usmerena ka ovoj čudnoj pojavi. Gledajući godinu unazad, doista je neobično da je srednji kurs evra 4. oktobra 2005. godine bio 84,7 dinara, a 12 meseci kasnije samo 80,07 dinara, to jest neobično je da je cena evra u tom razdoblju pala za 5,8 odsto, dok su za isto vreme dinarske maloprodajne cene porasle za oko 11,6 odsto (septembar 2006, prema septembru 2005). Kada se kumuliraji ovi trendovi, ispada da je onaj ko je "u slamarici" imao milion evra pre godinu dana, na kupovnoj snazi svoga novčanog kapitala u Srbiji, u međuvremenu izgubio oko 150.000 evra. Samo za nijansu manju štetu imali su oni koji su pare položili na deviznu štednju (2–4 odsto kamate).

Kada se pogled suzi na ovu, 2006. godinu, uočićemo dva razdoblja u kretanju kursa evra prema dinaru. U prvih pet meseci dinar je prema evru sa kursa 85,5:1 blago skliznuo do 1. juna do srednjeg kursa od 87,55:1, da bi u naredna četiri meseca (i četiri dana) cena evra pala prilično brzo – na spomenutih 80,07:1. Znači, u četiri poslednja meseca na srpskom tržištu cena evra je pala za skoro 10 odsto. Šta se dogodilo?

Po raširenoj "tržišnoj teoriji" u Srbiju se u međuvremenu slilo previše evra preko privatizacionih prihoda, što je silno uvećalo ponudu, a na drugoj strani, tražnju za dinarima veoma su uvećale takozvane repo operacije Narodne banke Srbije, to jest centralna banka prodaje za dinare (i tako ih povlači sa tržišta) obligacije koje na godišnjem nivou donose prinos od oko 18 odsto, dok se neki papiri NBS-a kamate i sa 24 odsto na godišnjem nivou. Naime, kao što je poznato, već tokom prvih osam meseci ove godine evidentirane su u Srbiji ukupne direktne strane investicije od oko 3,25 milijardi dolara (dakle oko dve i po milijarde evra), koje su posledica krupnih privatizacionih akvizicija. Uskoro se očekuje još nekoliko takvih operacija: od prodaje Mobija 1,513 milijarde evra, od Vojvođanske banke 385 miliona evra, od Panonske banke 140 miliona evra, od Hemofarma 495 miliona evra, od Kulske banke uskoro će stići oko 177 miliona evra itd. Kako je najveći deo ovih deviznih prihoda dobila sama država, to jest Koštuničina vlada, ona sada, uz pomoć Narodne banke Srbije, sebi pravi mesta na unutrašnjem tržištu ("istiskuje" sve druge investitore), kako bi uz relaksiranu fiskalnu politiku, ali uprkos tome, uz što manju inflacionu stopu, sama bila najveći "darodavac" i ulagač na domaćem tržištu (uoči skorašnjih parlamentarnih izbora).

U stvari, obrazlažući to borbom protiv inflacije, Monetarni odbor Narodne banke Srbije je, 30. avgusta ove godine, usvojio "Novu monetarnu strategiju". U toj strategiji su istaknute (kako dobro zapaža novosadski "Dnevnik", od 5. oktobra) tri tačke: u prvoj se kaže da inflacija neće više biti glavna briga građana (cilja se inflaciona stopa između 7 i 9 odsto ove godine, a iduće ona između 4 i 8 odsto); u drugoj se obećava da će dinarska štednja biti isplativija od devizne; a u trećoj tački se građani i privreda upozoravaju da se pripreme na veće fluktuacije deviznog kursa, to jest na krupnije promene vrednosti njihove štednje dugova (direktno je, na primer, propagirano osiguranje kod banaka od "deviznog rizika"). Prema tome, kada predstavnici NBS-a ovih dana govore da oni nemaju mnogo veze sa "šokom" pada vrednosti evra u menjačnicama i u međubankarskim transakcijama, to baš nije u skladu sa upravo njihovim prognozama od pre mesec dana – na koje mnogi nisu obraćali pažnju.

Uostalom, vrlo tvrda politika emisije dinara (najtvrđa u Evropi, kako smatra nekadašnji srpski ministar finansija Božidar Đelić) i snažna antiiflaciona politika centralne banke u celini – već duže vreme usporavaju cenu deviza – jer je evro postao jedno od osnovnih "sidra" ove politike. To se vidi po nizu pokazatelja. Prvo, stopa obavezne rezerve koja je prošle godine bila 20 odsto, ove godine je povećana čak na 60 odsto za devize koje su poslovne banke uzajmile u Evropi na rok kraći od dve godine, a 40 odsto na one uzajmljene na duže rokove. To je, između ostalog, imalo za posledicu smanjivanje kreditnih plasmana banaka, sa prosečno preko 13 milijardi dinara u prvih pet meseci ove godine, na oko šest milijardi dinara tokom juna, jula i avgusta. Sada se plasmani (sezonski) ponovo penju, ali, kako tvrdi Božidar Đelić, spomenute oscilacije upućuju na zaključak da je "monetarna politika toliko nestabilna, nepredvidiva, ekstremna" ("Danas" od 7-8. oktobra).

Nekadašnja guvernerka NBJ-a Kori Udovički više kritičke oštrine upućuje prema Vladi i Ministarstvu finansija, jer kaže da naspram politike "ciljane inflacije" koju je povela centralna banka ide predizborna fiskalna politika. Ona smatra da je inflacija usporila tempo zbog veštačkog usporavanja onih cena koje su pod administrativnom kontrolom, a da je bazna inflacija i dalje oko 11 odsto na godišnjem nivou. Kori Udovički čak, na promociji svog "Kvartalnog monitora", kaže da "do izbora možemo očekivati dalju apresijaciju kursa", te da se "s tim ne treba igrati s obzirom na to da se kurs već približio granici razuma". Zanimljiva je i njena opaska da bi stvarna realizacija povećanja državne potrošnje za 65 milijardi dinara, što je usvojeno rebalansom državnog budžeta, zahtevala smanjenje kredita privredi za dodatnih 16 odsto, a to je ravno četvoromesečnom izostanku ikakvih kredita. Kori Udovički kao da ne zna da Srbija nema načina da potroši ni polovinu novca koji je u budžetu odobren za kapitalne investicije, jer ona jednostavno nema toliku recepcionu moć, a na čelu Kapitalnog ministarstva sedi Velja Ilić, koga izgleda ne brine taj nedostatak investicione efikasnosti.

Narodna banka Srbije je u nekoliko saopštenja pokušala da se odbrani od kritike da je ona nasilno povećavala ponudu deviznih sredstava i tako obarala cenu evra. NBS je tako, već 5. oktobra, saopštio da ona ublažava pad kursa evra tako što otkupljuje devize, ali malo od njih iznosi na pijacu. Tako je za septembar saopšteno da je "neto otkup" (razlika između otkupljenih i prodatih deviza kod menjača) bio oko 148 miliona evra, a da te pare nisu nuđene mušterijama (što se vidi iz podatka da je na međubankarskom deviznom tržištu tokom tog meseca razmenjeno tek 33,9 miliona evra – u čemu je NBS učestvovao na strani prodaje sa 20,8 miliona, a na strani kupovine sa 2,5 miliona).

Iz bankarskih krugova, međutim, stižu glasovi da je NBS ipak i dalje glavni, indirektni režiser i ponude i tražnje za deviznim sredstvima. U tom smislu, jedan strani analitičar smatra da je NBS realizator ideje, da političku stabilnost uoči izbora ovoga puta treba da plate "strane banke" koje su ovde dovezle suviše vrućeg novca i koje su ovde namerne suviše da zarade na kreditima stanovništva, kao i domaći tajkuni i špekulanti koji su po inerciji igrali na stalni rast cene deviza. U stvari, to je varijacija teze da je inflacija porez na sirotinju, a da je deflacija (povezana sa padom cene deviza) reketiranje domaćih bogataša. Poslovne banke, inače, na primedbu da i dalje idu i na visoke kamate i na deviznu klauzulu (bilo bi normalno da traže ili jedno ili drugo) odgovaraju da su od 2001. godine do danas smanjile ponderisanu mesečnu kamatnu stopu sa 5,13 na 1,33 – ali zar i to nije suviše sa deviznom klauzulom – kada devizni kurs prati tekuću inflaciju. Kada devizni kurs ide upravo kontra inflacije, kao što je to bio slučaj u proteklih 12 meseci – devizna klauzula radi u korist kreditiranog naroda, a banke tera u gibitke. To je dobro za kratko predizborno vreme, no je loše ako se do vanrednih izbora ipak popričeka. Jer, ispalo bi da smo stranim investitorima u naše bankarstvo sve gledali kroz prste dok nisu pokupovali, za skupe pare, ovdašnje banke i platili paprene licence – a sada, kada su ušli u "srpsku klopku" priređujemo im "uzlet dinara", i to baš posle 1. oktobra, kada je stupio na snagu novi zakon o bankama, koji inspektorima NBS-a daje velika diskreciona ovlašćenja da procenjuju koji su krediti rizični, a koji nisu (valjda će na krilima "ustavnog patriotizma" odoleti čarima korupcije). Tako neki krediti mogu biti rizični i 120 odsto, što je za običnu matematiku malo preterano.

U celoj ovoj gužvi oko evra možda je najkorisnije to što će naš takozvani običan svet malo "izvežbati" procenu deviznog rizika u oba smera, a ne samo u onom koji je vodio stalnoj eroziji domaćeg novca. U praktičnom smislu, možda sada neće svako svaku primljenu veću sumu odmah pretvarati u evre, da bi je već sutra trošio ponovo u dinarima – na čemu se lepo obogatio čitav sloj preprodavaca i menjača, a ni poslovnim bankama nije falilo, jer se na deviznoj štednji lepo zarađivalo.

Najteže će biti našim izvoznicima koji su svoj neodostatak konkurentnosti nadoknađivali kalkulacijama sa "šticovanjem" deviza, to jest sa kalkulacijama da će svoje unutrašnje troškove platiti nešto docnije od dodatnog povećanja dinarskog prihoda koje im je omogućavalo "flotiranje deviznog kursa" – stalno naviše. A krenulo naniže.