Kako da zemlja kao Irska, koja nema značajnije prirodne resurse niti predstavlja veliko (po broju potrošača) ili bogato (po kupovnoj moći) tržište privuče strani kapital i podstakne svoj privredni razvoj? Ovaj problem, koji ima i Srbija, Irska je rešila tako što je obrazovanjem podigla kvalitet svoje radne snage i time privukla najkvalitetniji (na frontu tehnološkog razvoja) strani kapital koji se bavi telekomunikacijama, softverom, biotehnologijama, farmaceutikom i drugim haj–tek oblastima proizvodnje i usluga. Pored toga, Irska je članica EU-a, u njoj se govori svetski jezik engleski (pored gelika, koji je stari jezik ovih prostora, ali ga govori mali broj ljudi), stvoreni su pravni, ekonomski i politički uslovi za prihvatanje stranog kapitala kao i niz uslova koji taj kapital čine produktivnim i za zemlju koja mu je dala gostoprimstvo. No ako bi morali da izdvojimo jedan, onaj odlučujući, element tog razvoja to bi bilo ulaganje u obrazovanje, tj. budući visoki kvalitet radne snage Irske, što uključuje naučne istraživače, inženjere, programere, dizajnere, ekonomiste i administratore – sve one stručnjake koje traži napredni strani kapital kada odlučuje gde da započne novi posao.

Irska, ostrvo na krajnjem zapadu Evrope, koja je bila poznata po tome da je stalno gubila veliki broj svojih stanovnika zahvaljujući emigraciji (sada je van Irske nekoliko puta veći broj Iraca nego u njoj) ili povremenim sezonama gladi (kad omane žetva krompira), sada je postala zemlja za ugled u EU-u po svojim stopama rasta i drugim uspesima u domenu ekonomije, tehnologije ili razvoja socijalne države. Osnova ovog uspeha je u pametnom trošenju pomoći EU-a (koju su dobili ali nisu tako pametno iskoristili i Portugal, Španija, Grčka), uglavnom ulaganjem u razvoj infrastrukture (putevi, vodovodi, železnica, ali i brzi optički kablovi za internet) i obrazovanje.

OBRAZOVANJE: Kad je reč o obrazovanju napori Irske su išli u dva pravca. Jedan je bio da se dobije što kvalitetniji i efikasniji obrazovni sistem koji je od kraja sedamdesetih godina dao obilje kvalitetnih kadrova svih profila sa fokusom na onim kadrovima koje traže industrije i usluge trećeg talasa. Drugi pravac je bio da se ovim visoko obrazovanim mladim Ircima omogući da ostanu i žive i rade u Irskoj tako što će se strani kapital (privlačni poreski, finansijski, pravni i politički uslovi) privući u njihovu zemlju umesto da oni idu van zemlje. Sada se čini da se u tome u velikoj meri i uspelo jer poslednju deceniju mnogo manje ljudi emigrira iz Irske. S druge strane, dolazak stranog kapitala željenog profila (tehnološki napredne industrije, softver, telekomunikacije, biotehnologije, itd.) po profitabilnosti su u samom vrhu tako da nemaju problema da plaćaju porez na dobit državi domaćinu čime ona puni fondove za obrazovanje i započinje novi ciklus. One su takođe zakonom obavezane da jedan deo svog profita reinvestiraju u zemlji domaćinu – što još više povećava šansu da se dobije posao u zemlji ili, na drugi način rečeno, smanjuje potrebu za emigracijom mladih Iraca. Irska država, privatni donatori, univerziteti i drugi su, sa svoje strane, da bi iskoristili prirodni potencijal stanovništva stvorili mrežu stipendija koja omogućava da neko ko je mlad, radan, talentovan, inteligentan i želi da uči dobije adekvatno obrazovanje u skladu sa njegovim/njenim ambicijama bez obzira na to da li on/ona ili njihove porodice mogu da finansiraju (često veoma skupo) školovanje u vrhunskim obrazovnim institucijama Irske pa i u inostranstvu.

Ovde se mora reći i da nekoliko elemenata dodatno rade za Irsku. To je pre svega korišćenje engleskog jezika (obilje odličnih udžbenika i stručne literature kojoj ne treba prevođenje), postojanje velike irske dijaspore (naročito u SAD), te velika ljubav Iraca prema svom zelenom ostrvu koja se oseća i u zemlji i van nje. Sve su to elementi irskog ekonomskog čuda.

Šta Srbija može da nauči od Irske? Najpre da realistično procenjuje svoje komparativne prednosti u odnosu na susede, pa i svet. Ovo znači da izgubi iluzije o bogatstvu prirodnih resursa kojih u Srbiji ima, ali ne previše, niti više od većine u našem okruženju. Prirodni resursi kojih imamo nešto više su: dobro poljoprivredno zemljište, obilni vodotokovi i kvalitetni mladi ljudi koji i u nepovoljnim okolnostima (kakve su u Srbiji u poslednjih petnestak godina) uspevaju da budu najbolji na različitim naučno-stručnim takmičenjima u svetu.

UPOTREBA RECEPTA: Kad je o poljoprivrednoj proizvodnji reč onda se tu moraju spomenuti i velika razmrvljenost poseda kao i nesklonost seljaka ka tehnološkim inovacijama kao preprekama ozbiljnijeg razvoja. Istina, tajkuni su ozbiljno ušli u poljoprivrednu proizvodnju, ali se efekti još ne mogu objektivno proceniti, a mogu biti i loši jer mogu dovesti do rasta cena hrane kroz cenovne dogovore. Da bi poljoprivreda postala efikasna potrebno je prebaciti u gradove (i zaposliti u industriji i uslugama) veliki procenat seoskog stanovništva – što nije moguće jer imamo mali ekonomski rast (još manji je u industriji) i gotovo nevidljiv rast u domenu zapošljavanja.

Kad je o vodotokovima reč njih je najbolje koristiti za navodnjavanje u poljoprivredi i za proizvodnju električne energije. Kod nas, nažalost, navodnjavanje nije nikada dobilo ozbiljnije dimenzije i pored značajnih vodotokova tako da se to, zbog neophodnosti velikih investicija, ne treba očekivati ni u budućnosti. S druge strane, proizvodnja malih hidroelektrana (moguće je postaviti oko hiljadu) nikako da počne.

Na kraju, čini se jasnim da je za Srbiju najprobitačnije dugoročno ulaganje u podizanje kvaliteta radne snage kroz ulaganja u dobar i efikasan obrazovni sistem. Svuda u svetu se smatra da je najisplativija društvena investicija ulaganje u obrazovanje pa je sigurno da se i u Srbiji s tim prosto ne može omašiti. Ali ovo investiranje u obrazovanje mora biti praćeno i stvaranjem mreže državnih i privatnih stipendijskih fondova koji bi omogućili svim siromašnim, ali pametnim, vrednim i talentovanim mladim ljudima da dobiju adekvatno obrazovanje. Stipendije treba da postoje od osnovne škole do postdiplomskih studija i doktorata na stranim univerzitetima. Da bi se zaista školovao kvalitet treba zaboraviti naše stare običaje da se stipendije dele rođacima, prijateljima ili njihovoj deci ili partijskim drugovima.

GAJENJE MOZGA: Na kraju, odgovorajući niz mera se mora doneti da bi se smanjio veliki odliv mozgova koji traje već nekoliko decenija u našoj zemlji. Po nekim opreznim kalkulacijama na ovaj način smo izgubili između pet i petnaest milijardi evra (zavisno od toga kako se računaju cene obrazovanja ili efekti obrazovanosti na ekonomiju) obrazovnog kapitala, jer je iz zemlje otišao veliki broj najkvalitetnijih mladih ljudi koji danas rade i doprinose u drugim ekonomijama a ne u našoj iako su njihovo školovanje platili naši poreski obveznici. Mislim da bi se to moglo bar umanjiti ako bi se stipendije delile u obliku kredita koji bi trebalo da vrate (ili, pet puta uloženo) samo oni koji, posle diplomiranja, odlaze u inostranstvo. To bi zaista bilo fer prema sopstvenoj zemlji i svojim sugrađanima, a dobro za ukupan društveni razvoj jer je znanje danas najvažniji element ekonomskog rasta i civilizacijskih promena. Pored ove kaznene mere sprečavanja odliva mozgova mora se razviti i niz stimulativnih mera zadržavanja kvalitetnih mladih ljudi u smislu stvaranja uslova za lakše zapošljavanje, povoljnijeg kreditiranja kupovine stanova, većih plata za najbolje i stvaranjem povoljnijih uslova za stručno napredovanje. Najzad, vreme je da se u Srbiji počne misliti na stvaranje novog demokratskog i proevropskog patriotizma: ne mrzimo nikoga, ali volimo svoju zemlju i želimo da je razvijamo i menjamo tako da budemo ponosni na nju. Zašto bi patriotizam, u njegovoj primitivnoj i agresivnoj formi, bio domen samo SRS-a ili SPS-a ako je on legitiman i element razvoja u svim demokratskim državama sveta?

Ovde moramo pomenuti veoma opasnu neoliberalnu tezu (koju nam često prodaju i stranci) da treba školovati samo onu radnu snagu koju trenutno traži tržište. U tom slučaju morali bismo zatvoriti gotovo sve fakulteta i najveći deo srednjih škola u Srbiji! Da ne pominjemo činjenicu da obrazovni sistem po prirodi stvari (potrebno je 12 godina školovanja za srednji nivo obrazovanosti, oko 17 godina školovanja za univerzitetski nivo) uvek školuje mlade za buduće zahteve tržišta kao i da se, kao na primeru Irske, budući zahtevi tržišta mogu modelovati i povećavati prisustvom kvalitetne radne snage u zemlji.

E da, prvi korak prema izboru obrazovanja kao strateškog elementa razvoja Srbije trebalo bi da bude proglašenje srednjeg obrazovanja obaveznim – ne pričajte mi o troškovima kad su dobici toliko veliki –pogledajte šta je Mađarska s tim već postigla, a Hrvatska namerava da uvede obavezno srednje obrazovanje do kraja 2007! Kod nas 40 odsto završenih osnovnoškolaca ne nastavlja dalje obrazovanje što je ogromna šteta, tj. bacanje resursa koje posedujemo, a ne koristimo! Može li ova siromašna zemlja to sebi da dozvoli?

Na licu mesta: Zadah milijardi

Srbija im ne nedostaje mnogo, žive lepo i ne planiraju da se vraćaju. Ponekad saviju sarmu ili skuvaju prebranac i to je vrhunac nostalgije

(Slika – IRSKI MEČ: Reprezentacija Srba i Hrvata u Dablinu)

U Srbiji postoji popularan mit o navodnoj sličnosti između nas i Iraca u kome je, pored bliskosti po temperamentu, jedna od značajnijih stavki i sklonost ka konzumiranju alkohola. Prosečan stanovnik Republike Irske jedva da je čuo za Srbiju pa o dotičnoj srodnosti nema nikakve predstave. S druge strane, razlike su uočljive na svakom koraku. Naime, Irska je danas bogata i uređena evropska zemlja u kojoj može lepo da se živi. A klima? Ni ona nije toliko loša kao što se priča.

Najčešća tema razgovora među mladim Dablincima su nekretnine, ko je kupio koliku kuću i za koliko para. Cene stambenog prostora su nakon naglog ekonomskog razvoja od pre nekoliko godina potpuno nekontrolisano porasle, pa je i po tom parametru Irska jedna od najskupljih zemalja u Evropi. Kuće u Dablinu koštaju od 300.000 do milion evra. Druga omiljena tema su putovanja. Zakonom zagarantovane slobodne dane u toku godine Irci vole da provode na nekoj od tačaka na planeti, od bliske Škotske do daleke Australije ili Južne Amerike, svako po izboru. Već iz ovoga možete zaključiti kakav im je standard. Postoji, naravno, viša klasa kao i svuda, ali mnogo su zanimljiviji ljudi koji su se naglo obogatili poslednjih nekoliko godina, a takvih je mnogo. Kupuju se skupa kola, vikendice na moru ili u inostranstvu. Opet, radi se o običnim ljudima koje novac još nije stigao da iskvari. Neki od njih su i sami zatečeni novim materijalnim okolnostima. U okolini Galoveja jedna do druge nalaze se male porodične farme i skupocene kuće poslovnih ljudi. Na jednoj od njih nalazi se helikopter! Čovek često putuje u Dablin na poslovne sastanke, brže je nego kolima. Nije to ništa, kažu mi domaćini, čak trojica u selu (čuj, selu) imaju novog bentlija, koji su skuplji od helikoptera. Kada krenete južno od Dablina ka Korku, drugom po veličini gradu u Irskoj, koji vam je poznat po tome što je Crvena zvezda nedavno tamo igrala, naići ćete na ogromna prostranstva u pašnjacima koje prati jak i prilično neugodan miris. Objasnili su mi da ta oblast, čuvena po uzgoju konja, zemlji donosi dve milijarde evra godišnje. Miris odjednom i nije tako neprijatan. Svako ko hoće da radi, može. Minimalac je sedam evra na sat tako da najmanja mesečna plata iznosi oko 1200 evra. Gornje granice nema. Ipak, još uvek postoji prihvaćena kultura nezaposlenosti. Postoje čitave porodice koje generacijama žive od socijalne pomoći i sitnog lopovluka. Pošto ne rade, nemaju ni potrebe da se oblače, pa u tri po podne po samoposlugama možete zateći ljude odevene u pidžamu i bade-mantil.

Irsko ekonomsko čudo nije bilo dobro samo prema Ircima. Na ulicama Dablina možete sresti ljude svih boja i nacionalnosti a nije retkost da vas ujutru probudi dovikivanje na jeziku koji razumete. Procenjuje se da je u toku ovog leta oko 300.000 Poljaka došlo u Irsku u potrazi za poslom. Ima dosta Italijana, Španaca, Portugalaca i drugih stanovnika Evropske unije. Nadnice u Irskoj, budući među najvišima u Evropi, primamljive su i njima. Đorđe, građevinski inženjer iz Beograda, koji je tu tek nekoliko meseci, još ne može da se privikne na činjenicu da za svoju dnevnicu može da kupi nov televizor. Makedonci će vam detaljno objasniti kako da, na manje-više legalan način, zaobiđete probleme oko dokumentacije. Srba nema puno, većinu možete upoznati kada neki od naših fudbalskih klubova igra evrokupove. Postoji samo jedan pab na O’Konel stritu u kome možete videti neku od utakmica u kojima ne učestvuju irski ili engleski klubovi. Srbija im ne nedostaje mnogo, žive lepo i ne planiraju da se vraćaju. Ponekad saviju sarmu ili skuvaju prebranac i to je vrhunac nostalgije. Kada idete nekome od njih u posetu, reći će vam da ne nosite mnogo stvari ali da ponesete što više domaće rakije. To je jedino što tamo nema da se kupi.

Najčudnija stvar u Irskoj su vesti. Te neko upao u bunar, te nekome se zapalila kuća, detaljan izveštaj o nekoj utakmici u jednom od njihovih čudnih sportova koje više niko u svetu ne igra i – to je to. Nema istorijskih pregovora, nema rvanja sa krivicom, niko nije pobio nekoliko hiljada ljudi i skriva se u šumi deset godina. Ništa od svih tih zanimljivosti. Ta dosada, koja je i nama ne tako davno obećana, ne izgleda loše. A što se sklonosti ka pijančenju tiče Irci prosečno popiju barem tri puta više nego mi tako da ćemo morati mnogo da radimo na svim poljima da bismo dostigli evropske standarde.

Ivan Jević