Od 14 igrača koje je Dragan Šakota poveo put Singapura i od kojih dvojica neće stići do Japana (Zoran Erceg je već otpao), samo trojica nose na duši greh prošlogodišnje blamaže na Evropskom prvenstvu u Novom Sadu. Namerno ne spominjem Beograd, jer naši prošlog septembra do Beograda nisu ni stigli. Od te trojice Darko Miličić je imao epizodnu ulogu, Vule Avdalović je bio statist, a Igor Rakočević jedan od dvojice "glavnih glumaca", ali iz onog lošeg filma o netrpeljivosti sa Markom Jarićem… Svi ostali su, sto višom silom, što svojom zaslugom, novi. Nov je i selektor Dragan Šakota. Prihvatio se posla koji drugi nisu hteli ili nisu mogli, i zasad ga radi sasvim dobro. Ono što mi se posebno dopada jeste što ne kuka za onima kojih nema. A nema mnogih koji bi po igračkim kvalitetima još uvek morali da budu u 12 najboljih koje ova zemlja ima… Staloženi Šakota diskretno je ostavio vrata da se, eventualno, u državni tim dogodine, za EP u Španiji, vrate Stojković, Radmanović, Jarić… Sada je pozvao one koji su hteli, mogli i želeli da dođu, a jedini koji ga je "izdao" bio je Nenad Krstić.

Šteta, jer bismo sa tandemom Krstić-Miličić bili ne samo neuporedivo jači pod koševima već bismo takođe dobili centarski par za narednih deset godina.

Krstićevi nesporazumi sa Partizanom nisu smeli da budu prepreka za njegovo igranje u reprezentaciji, ali nije pomogao čak ni predsednik Republike Boris Tadić kome je lukavi Šakota na početku leta doveo svoj centarski par snova na časicu razgovora i mini lekciju iz patriotizma. Ako je to pomoglo da se bar Miličić opredeli da igra u Japanu, onda je od sastanka ipak bilo koristi.

Kad je o Miličiću reč, evidentno je da je na 11 pripremnih utakmica (osam pobeda i tri poraza) bio prvi igrač našeg tima. To se od igrača koji je pre tri godine bio drugi na "draftu" (najbolji plasman jednog Evropljanina sve do ovogodišnjeg prvog mesta Italijana Barnjanija) i očekivalo, ali je Miličić imao lošu sreću da padne u ruke jednog tvrdoglavog trenera kakav je Lari Braun. Ovaj stručnjak je, čini mi se, pod kompleksom evropske košarke još od Bormija 1987. kada je vodio američke juniore sa 12 budućih NBA igrača, a naši klinci predvođeni Divcem, Rađom, Kukočem i Đorđevićem dva puta bili bolji na dva sasvim suprotna načina. U grupi je za laku pobedu najzaslužniji bio Toni Kukoč sa 37 poena i legendarnim trojkama (11/12), dok su u finalu briljirali Divac i Rađa sa po 20 i kusur poena, a Braun brinuo kako da zaustavi Kukoča… Nedavno je u Bormiju, na turniru na kome je naš tim dva puta dobio Italijane, Turke i evropske šampione Grke, selektor Turske Bogdan Tanjević rekao, nimalo kolegijalno, o Braunu sledeće: "Samo je jedan glupi trener, a Braun je glup kao konj, mogao da drži Miličića dve godine na klupi…"

Prelazak u Orlando bio je spasonosan za ovog momka, a Japan bi mogao da bude nova važna stanica u njegovoj karijeri koja je još uvek na početku. Pred očima celog sveta ima šansu da pokaže sav repertoar talenta koji ima, od neviđenog tajminga za "banane" do skoka i šuta, uključujući i one za tri poena. Miličićev problem je glava, još uvek je ponekad impulsivan, nervozan, svadljiv, ne može da se kontroliše, ne može da otprati sudijski previd ili bilo koju nepravdu… Neće biti retkost da u Japanu "popije" neku tehničku grešku jer sudije ne vole igrače-prznice, ali reč je o dilemi uzmi ili ostavi… I, naravno, da treba uzeti, a zrelost i smirenost doći će s vremenom, posebno kad Darkova zvezda stigne do mesta koje je za nju odavno rezervisano u sazvežđu velikih igrača.

Uz Miličića će biti još 11 ratnika od kojih "niko ne očekuje ništa" i u tome je njihova velika šansa. Ako niste baš najbolje informisani i ako se pitate ko su "tamo neki" Marko Marinović ili Branko Jorović, neka vam kao refernca posluzi podatak da je Svetislav Pešić, bivši selektor, ovih dana doveo obojicu u svoj novi klub Akasvaju iz Đirone. Obojica su iz košarkaške fabrike" FMP Železnika, koju već godinama više nego mudro i više nego uspešno vode Nebojša Čović i Raša Radovanović. U Japanu će možda biti i "treći čovek" iz Železnika, centar Mile Ilić, poznatiji kao "Jao Mile" za koga se ozbiljno interesuje Nju Džersi. Da se nije povredio, u Japanu bi bio i Branko Cvetković, takođe iz Železnika. Šakota ga je pozvao da bi imao dovoljan broj igrača na treningu, a posle Bormija je bio viđen za Japan. Nažalost, povredio se.

U otkrovenja prošle sezone spada i Miroslav Raičević, krilni centar Crvene zvezde, koga je Dragan Šakota kao znalac grčkih prilika iskopao u Solunu i doveo u Zvezdu. Iskusnom vuku Dušanu Ivkoviću nisu promakli kvaliteti ovog igrača i on je već član moskovskog Dinama, pobednika ULEB kupa i učesnika ovogodišnje Evrolige… Na poziciji plejmejkera Šakota će imati Avdalovića, Bojana Popovića (Dinamo Moskva, prethodno, naravno, Železnik) i Marinovića, a na kao bekove Igora Rakočevića i Partizanovu nadu Uroša Tripkovića. Jorović bi trebalo da bude startno krilo, a Raičević "lažna" četvorka, odnosno centar koji se više izvlači na krilnu poziciju.

Pod koševima posao treba da odrade Miličić, Ognjen Askrabić i Goran Nikolić (treba li reći da su poslednja dvojica igrala u Železniku?) i Kosta Perović, jedini naš igrač koji se ove godine našao na draftu.

Nakon izvesnog hoću-neću i lečenja u Americi, Perović se priključio timu posle Bormija i uhvatio ritam. S obzirom na to da je još pre tri godine igrao Evropsko prvenstvo u Švedskoj, kao i činjenicu da je za njim već nekoliko sezona u Evropi, nije reč o neiskusnom igraču, uprkos mladosti.

Singapur je bio solidan barometar za Japan, sistem toplo-hladno (ubedljiva pobeda nad Argentinom); isti takav poraz od Spasnijera, osmi uzastopni u poslednje četiri godine) i mlako (poraz od Slovenije), dovoljno je zbunjujući za ljubitelje košarke koji ne znaju šta da misle o kvalitetima i mogućnostima ovog tima. Otvoreno i jasno treba reći: Srbija (i Crna Gora, doduše bez Crnogoraca) ne ide u Japan da odbrani svetsku titulu osvojenu pre četiri godine u Indijanapolisu.

Naravno, ide da brani to zlato, ali sa nikakvim izgledima da ga i odbrani, pa bi zato bilo realno i korisno da se od Šakote i njegovih ratnika traži da se pošteno bore i "izginu" na terenu. Ako tako bude, mogu bar do četvrtfinala što bi bio solidan rezultat. Doduše, ako se zna da su "plavi" redovno osvajali medalje na mundijalima, od one prve 1963. u Riju (deset u nizu, uključujući pet zlatnih:1970,1978,1990, 1998, 2002), jedno preskakanje odličja neće biti primljeno sa oduševljenjem, ali posle tri teška posrtanja na tri poslednja velika takmičenja ovoga puta biće dovoljno pokazati znake podizanja. Izreka kaže da nije sramota pasti, već ne ustati.