Neko je rekao da svako ima demone kakve zaslužuje. Filmovi katastrofa i kataklizmi su onda svakako neka vrsta kolektivnog egzorcizma. U njima se mogu razlikovati dva aspekta. Prvi je onaj najdublji, opšteljudski. Naime, oni evociraju osnovne čovekove strahove: klaustrofobiju, strah od elementarnih nepogoda, divljih zveri, itd. i naravno onaj najbazičniji – strah od smrti. Drugi aspekt je onaj površniji, promenljiv od filma do filma, a to je da ova ostvarenja predstavljaju odraz, u tom trenutku, vladajuće anaksioznosti zapadnog sveta. Upravo ih ova dvostruka identifikacija čini toliko privlačnim a ovaj žanr jednim od najlukrativnijih u novijoj istoriji Holivuda. Zapravo, nema ničega toliko privlačnog i strašnog u isto vreme nego videti sopstvenu smrt na ekranu. Jer na ekranu ona je fiktivna, bezbedna, na neki način pobeđena. To je možda i ključni proizvod "Fabrike snova" – konzumacija naše, ili nečega što bi mogla biti naša smrt. Iskustvo umiranja bez umiranja.

Sledi prikaz nekoliko najbitnijih podžanrova i njihovih najzanimljivijih filmova.

BRODSKE KATASTROFE: Inspiracija za ove filmove je svakako jedna od najčuvenijih katastrofa koja je vremenom prerasla u popkulturni fenomen a to je tragedija Titanika, broda verovatno slavnijeg i od Nojeve arke. Prva celuloidna dramatizacija najčuvenijeg potonuća je nemi film Saved from the Titanic, snimljen 1912. godine samo mesec dana nakon što se tragedija dogodila. Film je doživeo ogroman komercijalni uspeh jer je u nedostatku televizije publici to bio jedini način da se upozna sa čuvenim događajem. Tokom godina snimljena je nekolicina ostvarenja na ovu temu od kojih su najpoznatiji: Titanik iz 1953. sa Barbarom Stenvik, A Night to Remember iz 1958, S.O.S. Titanik iz 1979, i svakako čuveni Titanik Džejmsa Kameruna iz 1997. godine koji je osvojio 11 oskara i zaradio nekoliko stotina miliona dolara. Ipak najzanimljivija verzija ove priče dolazi nam iz Nemačke i to iz ratne 1943. godine. Naime, nacistička vlada finansirala je ovaj film kao deo antibritanske propagande. Likovima bogatih engleskih snobova kontrast čine nekolicina plemenitih nemačkih seljaka. Tragedija je izazvana time što ser Brus Ismej, predsednik kompanije koja je vlasnik Titanika, primorava kapetana broda da obori rekord u brzini. Drugi bitan momenat ovog podžanra je snimanje filma Posejdonove avanture 1972. godine sa Šeli Vinters i Džinom Hekmanom. Ovaj film se uzima kao kamen-temeljac za čitav moderni žanr filmova katastrofe. U nastavku iz 1979. nazvanom Beyond the Poseidon Adventure, Majkl Kejn i Seli Fild bore se ne samo protiv nadiruće vode već i protiv terorista. Izvorni film je doživeo nekoliko rimejkova uglavnom za televiziju, dok je visokobudžetnu inkarnaciju dobio u aktuelnom filmu Posejdon Volfganga Petersena.

GLOMAZNE ZVERKE: Jedna od arhetipskih scena filmske umetnosti je ona čuvena kada je veliki dlakavi majmun zajašio Empajer stejt bilding dok avioni obleću oko njega. Ta, sada već mitska scena iz filma King Kong Merijana S. Kupera snimljenog 1933, postala je jedna od najprepoznatljivijih slika moderne kulture. Upravo je ta scena ključna za razumevanje ove priče. Naime, preterano izrasli majmun je upravo napao najuočljivije simbole civilizacije – Njujork i u njemu Empajer stejt bilding. Dakle, očigledno je da je ovde reč o sukobu civilizacije i divljine oličene u predimenzioniranoj zveri. Iako su snimane desetine filmova sa istim kosmatim junakom, upamćena su dva bitna ostvarenja istog naslova: Džona Giljermina iz 1973. sa Džesikom Lang i onaj iz 2005. u režiji Pitera Džeksona. Drugi velikan iz fantastične faune sedme umetnosti je Godzila. Godzila je specifično čudovište nastalo u Japanu nakon Drugog svetskog rata u vreme još živih sećanja na atomsku bombu. Ovaj veliki mutirani, negde gušter a negde dinosaurus, stvorenje je probuđeno iz dubina mora sa svetlećim leđnim perajama, radioaktivnim dahom i iz nekog razloga strašno ljuto na Japance. U prvom filmu o Godzili iz 1954. u režiji Išira Honde ima neskrivenih antiameričkih poruka, koje su izbačene pri sinhronizaciji za američku distribuciju. Kasnije od ovog antiheroja Japanci prave industrijsku granu i snimaju na stotine niskobudžetnih filmova o Godzili. Naročito su voleli da ga suprotstavljaju nekim drugim gigantskim stvorenjima u filmovima čiji su naslovi Godzilla vs… pa već nešto. Postoji i jedna animirana farsa pod imenom Bambi Meets Godzilla, a zabeležen je i nastup sa svojim američkim pandanom u filmu King Kong vs. Godzilla.

ELEMENTARNE NEPOGODE: U ovu rubriku možemo da svrstamo ekranizacije svih neprijatnih iznenađenja koje nam je priredila majka priroda. Tu dakle spadaju požari, tornada, zemljotresi, erupcije vulkana i poneka lavina. Prvi film vredan pomena je San Francisko iz 1936. sa Klarkom Gejblom i Spenserom Trejsijem, čije se finale poklapa sa velikim zemljotresom u San Francisku 18. aprila 1906. Od velikih potresa tu u filmskom pogledu još je relevantno ostvarenje Earthquake 1974. sa Avom Gardner i Čarltonom Hestonom. Vulkani pak nisu bili posebna inspiracija za kvalitetne filmove. Tu su Danteov vrh iz 1997. sa Pirsom Brosnanom i Vulkan iz iste godine sa Tomijem Li Džonsom i En Henč. Ni sa tornadima stvari ne stoje bolje. Iako je snimljena nekolicina od filmova sa velikim vrtlogom, izdvaja se Tvister reditelja Jana de Bonta iz 1996. godine. Sa vatrom stvari stoje ponešto drugačije zahvaljujući jednom od najboljih ostvarenja ovog žanra, Paklenom tornju rediteljskog dueta koji čine Irvin Alen i Džon Giljermin iz 1974. godine. Izvaredna glumačka postava, u kojoj su između ostalih bili Pol Njumen, Vilijem Holden, Ričard Čemberlen, Fej Danavej, Fred Aster, Stiv Mekvin, tumačila je likove zatečene u novoizgrađenom oblakoderu koji se tokom proslave puštanja u rad slučajno zapalio. U jednom trenutku krajem devedesetih bili smo preplavljeni filmovima u kojima su ogromni meteori pretili da unište Zemlju. Dva ostvarenja su ostala vredna pamćenja: Deep Impact rediteljke Mimi Leder, kao i već legendarni Armagedon, koji je postao neka vrsta vica pošto u njemu Brus Vilis po drugi put u karijeri spašava planetu od sigurne propasti.

NUKLEARNE KATAKLIZME: Kada je sredinom osamdesetih hladni rat bio na vrhuncu, ekološka svest čovečanstva imala je veće probleme od kitova i ozonske rupe. Ideja da je uništenje svakolikog života na zemlji stvar pritiska na jedno crveno dugme proizvela je potrebu da se publici adekvatno približe potencijalne posledice takozvane trke u naoružanju. Najbolji primerak ovog podžanra je Dan posle iz 1983. godine. U ovu kategoriju spada i nekoliko ostvarenja koja se bave za malo izbegnutom nuklearnom katastrofom kao što je izvrsni Special Bulletin, takođe iz 1983, sniman u formi televizijskog priloga koji je proizveo sličan efekat kao i radio-drama Orsona Velsa Rat svetova, te je televizija NBC tokom emitovanja filma primila na stotine poziva zabrinutih građana koji su želeli da znaju više o predstojećoj kataklizmi. U ovu grupu bih svrstao i film Ronalda Emeriha Dan posle sutra. Iako ovde nije reč o strahu od nuklearne energije, već od kataklizme izazvane ljudskim postupcima.

VANZEMALJSKA INVAZIJA: Filmovi o vanzemaljskim invazijama bili su popularni u svim razdobljima u istoriji sedme umetnosti, a duboko su vezani za supkulturu takozvanog B filma. U tom kontekstu ne smemo da zaobiđemo karijeru Edvarda D. Vuda juniora, posebno njegov Plan 9 from Outer Space. Najveći procvat doživljavaju nakon velikih globalnih sukoba, recimo posle Drugog svetskog rata ili posle (prvog) Zalivskog rata. Vanzemaljci zapravo predstavljaju savršeni mekgafin, odnosno na njih se može projektovati sve i svašta, te imaju ulogu univerzalnih varvara. Recimo, u klasiku Rat svetova iz 1953. prisutan je momenat ekološke svesti, vanzemaljce ne unište naučna dostignuća niti vojna sila, već mikrobi koje je "bog u svojoj mudrosti postavio na zemlju" (da li to znači da je bog stvorio i vanzemaljce?). Slično tome, u Šamalanijevom filmu Znaci iz 2002. zeleni okupatori su alergični na vodu. Ipak u većini ovih ostvarenja likovi posetioca iz svemira predstavljaju aktuelnog civilizacijskog neprijatelja bilo da su to nacisti, Sovjeti ili muslimani. Najbolji primerak ove političke upotrebe žanra bio bi Dan nezavisnosti pominjanog Ronalda Emeriha u kome se desničarski patriotski zanos bilduje na bezbednom terenu naučne fantastike, ali možda i predskazuje 11. septembar.