Poljoprivreda: Godina preloma

Žetva pšenice, kako se nekada zvala "bitka za žuto zlato", manje-više je završena i ne može se nazvati berićetnom. Naprotiv: ukupni registrovani rod se procenjuje na svega 1.800.000 tona. Procene da li je to dobro ili loše, različite su: predsednik Izvršnog veća AP Vojvodine Bojan Pajtić, tvrdi da je pšenice iz ovogodišnje žetve nedovoljno, da je to rezultat naopako vođene agrarne politike, te da će u međužetvenom periodu morati da se uveze dvesta do trista hiljada tona pšenice, kao i da će, ako se nastavi sa dosadašnjom praksom, sledeće godine biti još gora – da će Srbija od izvoznika postati uvoznik žita. S druge strane, ministar poljoprivrede Goran Živkov kaže da je dobro što ratari umesto pšenice seju druge, profitabilnije kulture, čime ostvaruju bolju zaradu, ali i da je ovo što je požnjeveno dovoljno, kao i da je moguće, ako se u obzir uzmu rezerve, da se nešto pšenice i izveze. Pajtić insistira da država dotira ratare sa 5000 dinara po zasejanom hektaru, da bi poljoprivrednici došli do daha, Živkov to odlučno odbija, tvrdeći da je reč o pukom populizmu i da bi, u stvari, nominalna podrška poljoprivrednicima završila kod monopolistima mrskom krupnom kapitalu. Eho ovih nadgornjavanja vide se na tržištu: pšenica je na novosadskoj produktnoj berzi dostigla čak/svega 10,5 dinara po kilogramu, dinar i po više nego što su mlinari nudili kao najvišu moguću cenu, ali isto toliko manje nego što pokriva proizvodnju sa (pod)prosečnim prinosom od tri i po tone po hektaru. Ponuda je simbolična, ali ni potražnja nije velika: mlinari imaju rezerve za nekoliko meseci unapred. Prodaje samo onaj ko mora, a kupuje onaj ko ima slobodnih sredstava. Sve se činilo da ćemo, najzad, da saznamo koja je zaista cena hleba našeg nasušnog. Hleb, međutim, nije samo nasušna potreba već i politički argument. Tako, tik pred zaključenje ovog broja "Vremena", stgla je vest da je na republičko-pokrajinskom nivou ipak dogovoreno da se ratarima stimulacija isplati, doduše ne u parama, već regresom goriva i đubriva. Kako god, politika je (opet) pobedila tržište: šansa da se uspostave zdravi tržišni odnosi u samom fundamentu – hlebu, da svako dobije, ali i plati svoje, onoliko koliko mu po pravdi pripada, propuštena je.

Mediji: O različitosti

Tribina posvećena odnosu medija prema manjinskim i marginalizovanim grupama, pod nazivom "Mediji i različitosti", održana je u četvrtak 27. jula u beogradskom Medija centru u organizaciji Balkanske istraživačke mreže i Nezavisnog društva novinara Vojvodine. Da li su mediji ogledalo društva, da li stvaraju negativne stereotipe o manjinama, i kako mogu da doprinesu međusobnom integrisanju manjina i većine u multikulturalno društvo, bila su pitanja o kojima su učesnici govorili. "Slika o manjinama u medijima je upravo odraz onoga što se dešava u društvu", rekla je novinarka Radija "slobodna Evropa" Žužana Serenčeš, dodavši da je "potreba za oprezom prema manjinskim grupama" stereotip koji su stvorili mediji. Ivanka Jovanović, urednica časopisa "Vesnik MD", koji izdaje Savez distrofičara Srbije, istakla je da mediji moraju biti partneri manjinama, umesto što pomažu jačanje negativnih stereotipa, a "patetiku i divljenje" prilikom izveštavanja o osobama sa invaliditetom izdvojila je kao osnovne mane u novinarstvu. Probleme poistovećivanja tema o HIV-u i homoseksualizmu u domaćim medijima, kao i lošeg odnosa medija manjina prema drugim manjinama izneo je Atila Kovač, generalni sekretar Teledom saveza Srbije. "Previše je očekivati od ‘Kurira’, kao tabloida, da vrši integraciju manjina u globalno društvo", rekao je Miodrag Marković, urednik "Kurira nedeljom", i dodao da "manjinske teme nisu previše atraktivne za široku publiku osim u sferi skandala". Na pitanje novinara "Vremena", zašto u "Kuriru" manjine nazivaju pežorativnim terminima onda kad na red dođe da se o njima piše, Marković je odgovorio da se to dešava "zbog uvreženosti tih termina u govoru". Kraću raspravu prisutnih, o uticaju medija na odnos većine prema manjinama, moderator tribine Dinko Gruhonjić završio je opaskom da nikome nije u interesu "zatvaranje Kurira". Prestankom postojanja državne zajednice SCG Zakon o manjinama je stavljen van snage, a Skupština Republike Srbije trebalo bi sličan zakon da usvoji na jesen.

"Službeni glasnik": Grb, zastava i himna

Republički sekretarijat za zakonodavstvo doneo je Zaključak o upotrebi grba, zastave i himne Republike Srbije. Ovim dokumentom preporučeno je Narodnoj skupštini, predsedniku Vlade, službama Vlade, Ustavnom sudu, sudovima i javnim tužilaštvima i drugim državnim i pokrajinskim organima i lokalnim samoupravama, da grb, zastavu i himnu upotrebljavaju u skladu sa Zaključkom. Preciznije, zaključak reguliše upotrebu zastave, himne i velikog i malog grba Srbije. Veliki grb upotrebljava se na zgradama i u službenim prostorijama Narodne skupštine, Predsedništva Srbije, Vlade, Ustavnog i Vrhovnog suda, Republičkog tužilaštva, Narodne banke Srbije i na zgradama diplomatskih predstavništva Republike Srbije. Isti grb treba da se nalazi u sastavu pečata i štambilja navedenih institucija, kao i na čestitkama i pozivnicama koje koristi predsednik Republike. Mali grb naći će se na zgradama i pečatima ostalih državnih, pokrajinskih i lokalnih organa, a može se koristiti i prilikom proslava, svečanosti i u sastavu obrazaca javnih isprava i oznaka na uniformama službenih lica državnih organa. Ni veliki ni mali grb ne mogu se koristiti ako su oštećeni. Zastava Republike Srbije stalno se vije na glavnom ulazu u zgrade državnih organa, izuzev Narodne skupštine, na čijem će se glavnom ulazu naći samo u vreme zasedanja i za državne praznike. Himna Republike Srbije biće intonirana prilikom polaganja zakletve predsednika Republike i odavanja pošte Neznanom junaku na Avali i polaganja venaca zvaničnih predstavnika države na grobove i spomen-obeležja boraca i žrtava rata. Himna može biti izvedena sviranjem, pevanjem ili na oba načina, a prilikom izvođenja u tekstu i melodiji ne smeju se vršiti nikakve izmene. Na sve što nije preporučeno ovim zaključkom primenjuju se pravila iz Zakona o upotrebi zastave, himne i grba Savezne Republike Jugoslavije.

Kragujevac: Obećanje i povećanje

Štrajk u Radio-televiziji Kragujevac (RTK), u koji su zaposleni stupili 11. jula, okončan je sporazumom između zaposlenih u ovoj kući i osnivača, Skupštine grada Kragujevca. Nezadovoljni visinom zarada i uslovima za rad, zaposleni u RTK-u stupili su u štrajk upozorenja, zahtevajući povećanje zarada za 50 odsto u odnosu na novembar 2004. godine, isplatu zaostalih honorara i nadoknada za prevoz, kao i bolju tehničku opremljenost radija i televizije. Iako je najavljeno da će emitovanje programa biti prekidano svakog dana od 16 do 17 časova, štrajk upozorenja sveo se na obaveštenje koje je emitovano više puta u toku tih sat vremena, tako da program nije trpeo, niti je bilo oštrijih pritisaka na rukovodstvo i osnivača. Sudeći po izjavama ljudi iz uprave RTK-a i predstavnika gradske vlasti, i jedni i drugi imali su razumevanja za loš materijalni položaj zaposlenih u ovoj medijskoj kući, ističući da uzroci loše situacije leže u dugovima koje je ostavilo prethodno rukovodstvo. Pregovori između zaposlenih i osnivača trajali su od početka štrajka upozorenja, pa je ove nedelje postignut sporazum. Međutim, umesto povećanja plata za 50 odsto, koliko su štrajkači tražili, dogovoreno je da zarade budu veće za 15,3 odsto. Predsednik UGS-a Nezavisnost i novinar RTK-a Srđan Radivojević objasnio je u izjavi za "Vreme" da ovo rešenje nije tako loše kao što se na prvi pogled čini: "Tražili smo da nam za 50 odsto povećaju zarade iz novembra 2004. godine, a dobili povećanje od 15,3 odsto na plate iz juna ove godine. Pored toga, neto cena rada povećana je sa 3000 na 3600 dinara, isplaćen je prevoz, a osnivač je obećao i dodatnih 500.000 dinara za poboljšanje tehničke opremljenosti." Radivojević je dodao i da će uskoro biti formiran tim koji će činiti predstavnici RTK-a, gradonačelnik Kragujevca i načelnik Šumadijskog okruga, koji bi trebalo da pregovaraju sa Ministarstvom finansija o povećanju subvencija za RTK, na šta je ova kuća imala pravo u 2005. godini, ali ga nije iskoristila.

Fokus: Dobrobit životinja

U većini zemalja Evropske unije zabranjeno je nastupanje cirkusa koji u svojim predstavama koriste životinje dresirane na brutalan način, a prvi zakon o dobrobiti životinja u Republici Srbiji trebalo bi na jesen da stigne u skupštinsku proceduru. Nacrt zakona predviđa zabranu gostovanja i održavanja cirkuskih predstava i drugih priredbi u kojima se koriste "putujuće" životinje. "Njihova dobrobit najviše je ugrožena usled stalnog transporta, koji je prema naučnim istraživanjima najstresniji faktor za svaku životinju", kaze za "Vreme" Elvir Burazerović, predsednik organizacije za poštovanje i brigu o životinjama ORKA, i dodaje da na životinje nepovoljno utiču promena klime, mali prostor i vibracije koje osećaju tokom prevoženja. Dresiranje životinja koje za cilj ima uvežbavanje neke od cirkuskih tačaka, često se sprovodi na neprimeren način – nedavanjem vode i hrane, batinanjem bičevima ili električnim palicama. "Posebno je važno zaštititi životinje od ovakvih vidova zloupotrebe, jer cirkuska zabava ne spada u osnovne čovekove potrebe kao što su lečenje ili ishrana", naglašava Burazerović. Bosna i Hercegovina, Srbija i Albanija jedine su evropske zemlje koje nemaju zakon o zaštiti životinja, a lokalne hrvatske vlasti su zabranile cirkuska gostovanja u 30 gradova širom zemlje.

Valjevo: Glas crkve

Nakon dodela radio-frekvencija za grad Beograd, po nalogu Republičke radiodifuzne agencije, isključen je predajnik Radija Glas crkve u Beogradu, jerbo ova stanica nije ni konkurisala za frekvenciju.

Po isključenju beogradskog predajnika javio se direktor i glavni urednik Glasa crkve, protođakon Ljubomir Ranković, koji je izrazio nevericu da je to početak gašenja jedinog crkvenog medija u Srbiji, sa nadom da će se naći rešenje koje će zadovoljiti propise, ali i potrebu da Srpska pravoslavna crkva ima svoju misiju u etru. Ranković je dodao da radio, čije je sedište u Valjevu, postoji deset godina, i da sa četiri predajnika, u Beogradu, na Maljenu, Goču i Ceru, pokriva dve trećine Srbije.

Vladika Lavrentije, sa čijim je blagoslovom radio osnovan, već je uputio pismo Republičkoj radiodifuznoj agenciji s molbom da se radio legalizuje, dok protođakon Ranković šire i dublje objašnjava pravo na frekvenciju rečima da nisu imali sredstava da učestvuju na skupom i zahtevnom konkursu, a da je, s druge strane, njihovoj eparhiji bilo oduzeto preko 5000 hektara zemlje i šume, koje su korišćene 60 godina, i da bi najmanja kompenzacija države bila da im omogući da nastave da emituju program. Pride što bi, po protođakonu, bilo nerazumno ukidati prvi pravoslavni radio od Cetinja do Vladivostoka, pride, opet protođakon, što je državi potrebna duhovna i moralna obnova koje čine okosnicu radija, i pride, i opet protođakon, što su, otkad je stigla najava o uklanjanju predajnika, dobili nebrojeno poziva podrške slušalaca.

Bez prejudiciranja ishoda sudbine crkvenog radija, te njegove solventnosti, ne bi bilo rđavo reći koju i o bonitetu, u svakom značenju, njegovog direktora i urednika, koji mu, radiju, dođe, ne samo takoreći, i vlasnik. Naime, radio je smešten u ovećoj zgradi u centru Valjeva za koju je pri izgradnji najavljeno da će biti Duhovna akademija. U stvari, Duhovna akademija – na kojoj od skora piše, Dom Svetog vladike Nikolaja – dom je porodice protođakona Ljubomira Rankovića, pride poslovni prostor, izdavačka kuća Glas crkve, Radio Glas crkve, kojima rukovodi protođakon.

Protođakon post’o šire poznat po širem zalaganju za demokratiju, početkom devedesetih bio i potpredsednik Srpskog pokreta obnove, kad je ono SPO im’o vlast u Beogradu, protođakon im’o desetine autobusa koje su prevozile Beograđane. U izdavaštvu postiže izvanredne rezultate. Pored periodičnog časopisa "Glas crkve", kad je trebalo, u desetine hiljada primeraka i prvi izdao kasetu sa četničkim pesmama koja je mnogo dobro primljena u dijaspori, odakle je od popa Đujića dobio medalju za izdavački poduhvat godine. Uglavnom za potrebe dijaspore, u hiljade primeraka, štampao je i sabrana dela Vuka Draškovića, koji se odrekao honorara zarad Duhovne akademije. Sabrana dela, u više izdanja, Nikolaja Velimirovića se podrazumevaju. Štampao i fototipsko izdanje sabranih dela Dostojevskog, a da mu nije palo na pamet da se javi naslednicima prevodioca. Već deset godina, kako kaže, uređuje moderni i urbani crkveni radio koji je koncepcijski okrenut mladima, mada, vele, bilo je slučajeva kad je koncepcija narušavana, kad se direktor i protođakon nađe na nekoj slavi pa diktira muziku u program, samo za domaćina, ako bi bilo da je slava vladici Lavrentiju, onda, samo za vladiku.

Kriminal: Priznanje za ubistvo navijača

Navijač Fudbalskog kluba Crvena zvezda Marko Blagojević (19), osumnjičen da je 27. jula uveče na terenu FK Žarkovo nožem ubio Aleksandra Panića (24) iz Železnika, priznao je zločin. Na saslušanju kod istražnog sudije beogradskog Okružnog suda, Blagojević je, kako se nezvanično saznaje, rekao da je u tuči koja je izbila između navijača Partizana i Crvene zvezde nožem izbo Panića, koji je posle nekoliko minuta podlegao povredama. Blagojević, kao i ostalih 12 učesnika tuče, prema odluci istražnog sudije, zadržani su u jednomesečnom pritvoru, a Nemanja G. (19) iz Beograda, koji je Blagojeviću pomogao u skrivanju od policije, nije priveden istražnom sudiji. U grupi okrivljenih za učešće u tuči su, pored Blagojevića, Marko V. (19), Miloš B. (20), Branko K. (20), Nikola S. (20), Miloš K. Š. (22), Marko G. (19), koji je osumnjičen i za dilovanje narkotika, Miloš L. (19), Boris J. (18), Aleksandar P. (20), Čedomir S. (19), Miloš Đ. (19) i Nikola K. (19), svi iz Beograda. Policija i dalje traga za dvojicom navijača Crvene zvezde. Tuča između "delija" sa Senjaka (takozvanih ultrabojsa) i "grobara" iz Železnika bila je, kako su osumnjičeni ispričali na saslušanju, unapred ugovorena telefonom, a učesnici se nisu poznavali od ranije. Iako je dogovor bio da se sve "odigra na ruke" (takozvana ferka, bez upotrebe oružja), Blagojević je poneo nož. U tuči je učestvovalo devet navijača Partizana i desetak navijača Zvezde. Dok su se ostali tukli pesnicama i metalnim štanglama, Blagojević je nožem ubo Panića u vrat i presekao mu vratnu arteriju. Panić je vikao da je uboden nožem, posle čega su se navijači razbežali, a prema priči navijača Partizana, Panićevih drugova, trojica njih otrčala je po Hitnu pomoć, dok su petorica ostali uz povređenog druga. Aleksandar Panić sahranjen je 31. jula na groblju u Železniku. Bio je fudbaler FK Moštanica, a prethodno je igrao u dresu FK Sartid iz Smedereva. Ovo je šesto ubistvo navijača zabeleženo za proteklih godinu i po dana na teritoriji Beograda.

Akcija: Piti ili biti

Kompanija Karlsberg Srbija d.o.o. sa brendom Tuborg grin, i ove godine je tokom trajanja festivala Egzit organizovala kampanju "Piti ili biti". Kampanja je prvenstveno bila namenjena mladima u cilju edukacije o štetnosti prekomernog konzumiranja alkohola i opasnostima koje ono nosi sa sobom. Osnovni cilj je bio da se podigne nivo svesti mladih ljudi o rizicima koje sa sobom nosi vožnja pod uticajem alkohola. Kako se ne bi sve završilo na edukaciji, posetiocima festivala ponuđen je i prevoz i boravak u Tuborg kampu, kao alternativa nebezbednoj vožnji.

Ovogodišnja kampanja bila je regionalnog karaktera. Za razliku od prošlogodišnje kad su polasci organizovani samo iz Beograda, ove godine u kampanju je bilo uključeno čak devet gradova, od čega su pet izvan granica naše zemlje. Osim iz Beograda, za ljubitelje dobre muzike organizovani su polasci i iz Skoplja, Tuzle, Podgorice, Sarajeva, Banjaluke, Subotice, Kragujevca i Niša. Takođe, prvi put ove godine u saradnji sa ŽTP-om organizovan je i prevoz vozom, tako da je čuvenom Romantikom oko 350 mladih ljudi otputovalo na početak Egzita, a duplo više ih se vratilo po završetku festivala.

Organizatori kampanje kažu da su zadovoljni jer su posetioci festivala pokazali visok stepen odgovornosti i veliko interesovanje za ponuđeni prevoz.

In memoriam

Novinarska profesija izgubila je prošle sedmice još jednog izuzetno vrednog pregaoca Ejuba Štitkovca. Iako, vođen samosvojstvenom životnom radoznalošću, svestran u spisateljskom radu – pesnik, romanopisac, esejista – Štitkovac je do poslednjeg daha – i doslovno, jer ga je u poslednje dve godine mučila i teška bolest – nekako najlojalniji ostao novinarstvu. Pišući tokom višedecenijske karijere za veliki broj medija, od Radio Beograda i Radio Jugoslavije, do "Borbe", "Naše brorbe", "Danasa", Radija Dojče vele i drugih, njegova osnovna profesionalna preokupacija bile su verske zajednice i njihovi međusobni odnosi. Tom temom Štitkovac je vladao suvereno, što je proizlazilo iz njegovog znanja –završio je Gazi Husrev-begovu medresu u Sarajevu i Filozofski fakultet u Beogradu – i uverenja da su međuverska i međuljudska tolerancija, čemu je najčešće posvećivao svoje redove, osnovni civilizacijski temelji našeg doba.

Ejub Štitkovac je, među novinarima, bio i jedan od najboljih poznavalaca regiona Bliskog istoka, tamošnjih zbivanja i kontroverzi. Njegovi tekstovi o ličnostima i događajima sa tog trajno uzavrelog područja često su objavljivani i na stranicama "Vremena" i po njima će ga pamtiti naši čitaoci.

Ejub Štitkovac rođen je u Žepi, u Bosni i Hercegovini 1947. godine. Objavio je knjige Bosna i Hercegovina – ogledalo razuma 1992. godine, zbirku pesama Slovo o Žepi 1994, knjigu Duhovna strana Amerike 2004, roman Zlovrh godinu dana kasnije, kao i niz publicističkih radova u više različitih knjiga. Kao mladi pesnik, 1970. godine dobio je Oktobarsku nagradu Beograda za pesmu Skica Kalemegdana, a 1988. godine dobio je novinarsku nagradu "Dragoslav Lompar".

Štitkovac je sahranjen na Novom bežanijskom groblju u Beogradu.