Kojekakvi belosvetski pametnjakovići napisaše poslednjih decenija silne knjige o "politikama identiteta" i sličnim kerefekama, kao da je to tobože neka strašno komplikovana stvar, ali sa’ćemo mi da vam kažemo o čemu se radi: sve je to, burazeru, prosto ko pasulj, evo, uzmimo naš slučaj: jelek, anterija, i opanci, mi smo brate Srbi(janci), duševni smo i dobri, kad prigusti malko povučemo i na onaj rezervni, nebeski aspekt kolektivne nam ličnosti. I šta tu više ima da se kaže? Doduše, ako hoćete malko detaljniju sliku, pokazaće se da se razlikujemo među sobom, ali i tu nema nedoumica: Šapcem drma čivija, a Valjevom prevara, Kruševljani su Čarapani, Jagodinci, pak, ćurani, Čačani su Grebići, Užičani su Ercovi, Piroćanci cicije, Leskovčani roštiljdžije, i sve tako po redu – svakom svoje, nemo’ da je neko iskakao iz unapred napisanog scenarija!

Ako vam nije jasno o čemu se ovde radi, biće da niste čitali Blicov serijal o tome šta građani susednih i "konkurentskih" gradova u ovoj zemlji misle jedni o drugima. Već kojih dve-tri nedelje Blic razvlači ovu "istraživačku" priču ko onaj poslovični Panta pitu, pa smo tako mogli detaljno da saznamo zbog čega je Sombor toliko neporecivo bolji od Apatina i obrnuto, šta jagodinski, ćuprijski i paraćinski trograđani misle o odvratnim manama svojih suseda i o svojim predivnim vrlinama, kako se gledaju – ili ne gledaju – Šapčani i Valjevci, da li zli Zrenjanin iskorištava sirotu i nevinu Kikindu ili je obrnuto, da li su veći "seljaci" locirani u Zaječaru ili Boru, da li Čačak/Veljingrad prosperira na račun sirotog Užica i da li je u komunizmu bilo obrnuto, imaju li Rumljani "veću dušu" od Mitrovčana ili pak stvar stoji nekako baš suprotno, i tako dalje, uzduž i popreko milih nam zabiti ove tužne, od Boga zaboravljene zemlje.

Dobro, čudna mi čuda, novine pišu svašta, naročito u "sezoni kiselih krastavaca". Pa ipak, kad pročitaš mnogobrojne iskaze i spontane izlive neke autentične, u bezdane dubine sopstvenog pupka zaljubljene Bede Duha iz svih tih uličnih anketa u kojima Slučajni Prolaznici iz grada X govore o nekim drugim, njima nepoznatim Slučajnim Prolaznicima iz grada Y, a onda im koji red ispod ovi žestoko uzvraćaju, uhvati te neki nesavladiv čemer, mada te, doduše, zašašolji i tragičak nekakve "spoznaje: hja, to je to, u Nušićevom vaktu kao i danas, ista ćepenačka pamet, isti jovančamicićevski weltanschauung, isto avlijsko filozofiranje-na-prazno o svemu i svakome ko mi nije pod nosom, u rasponu od nekog jadnika iz susedne palanke pa do svega i svih iz Širokog Sveta, u kojem doduše nisam ni bio – koj’ ću moj tamo kad već sve znam?! – a ako sam i bio, kao da nisam, pošto sam i tamo poneo svoju pamet, u brižno konzerviranom stanju.

Polomismo se onoliko pišući i rogoboreći protiv "nacionalizma", u središtu kojeg se nalazi upravo ta kolektivno-narcistička predstava o Nama (dobrima, plemenitima, srčanima, gostoljubivima, naivnima) i Njima (zlim, podmuklim, prepredenim, pokvarenim, spremnim na svaku opačinu samo da nam otmu što nam pripada i da žive na račun našeg truda i znoja), i trebalo nam je neko vreme da shvatimo da je famozni "nacionalizam" zapravo samo jedno od ospoljenja – mada danas bez sumnje ključno, i najpogubnije – nečega dubljeg i mračnijeg, suštinskijeg: onog rudimentarnog "osećanja sveta" iskonski primitivnog ljudskog čeljadeta, ono koje postavlja Mene u središte kosmosa, i obdaruje me svim vrlinama, a zatim nastaje postepeni kvarež: kako se udaljavamo od mene-kao-ideala, kako su mi ljudi sve manje slični i bliski, tako su sve gori. Ljudi iz moje ulice su gori od mene, ali bolji od ostatka kvarta; ljudi iz kvarta su bolji od onih iz drugih delova grada, a ovi su, jopet, manje loši od onih iz susedne varoši u kojoj, ipak, živi podnošljiviji svet od onog s drugog kraja zemlje. Kad pređemo na druge narode i zemlje, tu stvari već prestaju da budu šala-komika, zadirkivanje ili treperenje iracionalne zavisti glede "nepravedne" raspodele đinđuva, i prelazi se (kad je vakat povoljan) i na otvorenu mržnju i ubijanje. To otuda što je baš "nacija" (i njezina Država, jakako) onaj nivo kolektivnog identiteta u ime kojeg se može i ubijati. Koje stoleće unazad, radilo se to i u ime Grada, u ime odbrane njegovih zidina od zlih Uljeza…

Nismo, naravski, "mi" izmislili ni lokalpatriotizam ni nadgornjavanja susednih gradova. Toga ima svugde, i samo po sebi mnogo ne boli – pre spada u registar benignih ljudskih koještarija. Ali, ja ni ne govorim o tome. Govorim o onoj vrsti "supstancijalističkog" diskursa (da izvinete) koji poprilično apstraktnim (usled njihove realne "nesagledivosti") kolektivitetima ležerno udeljuje fundamentalno važne osobine, "dobre" ili "loše", svejedno: zapanjujuće mnogo anketiranih u ovom Blicovom serijalu nije se ni najmanje ustezalo da govori, ne o tome koji je grad "bolji" i "lepši", ko koga "iskorištava" – što sve još može imati i kvaziracionalno verbalno pokriće – nego o kolektivnim ljudskim karakteristikama i osobinama hiljada i hiljada ljudi, od kojih veliku većinu ne poznaje i nikada ih neće upoznati. Ta je vrsta olakosti uopštavanja, ta nepodnošljiva lakoća generalizacije u opisu i vrednovanju Drugih onaj mračni epicentar jedne strašne duhovne pometnje, jedne impresivne civilizacijske infantilnosti. I zato, kad se sledeći put upitaš "kako je sve ono bilo moguće", misleći na etnokanibalske ratove i univerzalnu propast ove zemlje, treba da znaš: pravo je pitanje sasvim drugačije, i valja se svakog dana iznova oduševljeno čuditi kako je uopšte moguć kakav-takav mir među ljudima koji su ponosni na to što sve svoje znanje o Drugima izvlače bajajući po sopstvenom pupku, u kojem su – ma, časna reč – zapisane sve istine kosmosa?