Kriza na Bliskom istoku
Diplomatski pingpong
"Između Izraela – koji želi da njegova država bude nedodirljiva, i Irana, koji želi da zbriše Izrael s lica zemlje, leži Liban", napisao je za nemački "Špigl" libanski pisac Čarls Čavan. "A ako će ijedna od ove tri nestati, biće to Liban. Ova zemlja nema snage da se nosi sa ovim ludilom"
Novinarska svita u Vašingtonu ispratila je državnu sekretarku SAD Kondolizu Rajs na bliskoistočnu turneju uz maliciozno podsećanje da je krenula stopama svog prethodnika Vorena Kristofera, koji je pre deset godina proveo deset dana obilazeći Damask, Bejrut i Jerusalim, kako bi isposlovao prekid vatre između Hezbolaha i Izraela, i time ublažio patnje civila. Rajs je uzvratila da je ne zanima diplomatija u cilju vraćanja Libana i Izraela na stanje pre početka sukoba, niti je zanima "prekid vatre prekida vatre radi". Njena diplomatska prethodnica – "evropska trojka" – pokunjeno je napustila region, lišena iluzije da je diplomatsko rešenje krize na vidiku. Njihovim stopama krenule su kolone libanskih civila, među njima mnogo onih koji po drugi put gledaju kako im se ruše životi.
NA MNOGO FRONTOVA: Uporedno sa oružanim sukobom koji je već izazvao humanitarnu katastrofu u Libanu, kako ju je nazvao visoki zvaničnik UN-a za humanitarna pitanja Jan Egelund, koja se širi i na sever Izraela, počela je i diplomatska ofanziva i to na mnogo frontova. No, nevolja je u tome što su savezničke diplomatske snage, baš kao i one vojne, razvučene na tanko. Uz to, pukotine u transatlantskim odnosima od diplomatskih razmirica u vreme iračke krize još nisu zakrpljene, a sukob na Bliskom istoku preti da ih dodatno produbi. Da nevolja bude veća, raskol u odnosima Vašington–Brisel bolno je bio vidljiv u Ženevi, kada je krahirala Doha runda pregovora, koja je pod okriljem Svetske trgovinske organizacije trajala pet godina, a za čiji su neuspeh jednoglasno optužene SAD. Iako će posledice kraha ovih pregovora na svojoj koži osetiti milioni ljudi, i oni daleko od bliskoistočnih žarišta, vest o propasti runde Doha sasvim su potisle vesti sa fronta.
Istini za volju, transatlantska prepucavanja nisu uzela maha kao onomad u predvečerje invazije na Irak, evropski i američki zvaničnici za sada se uzdržavaju od teških reči, ali su početne pozicije jednako različite.
Prvi korak u izgradnji zajedničke platforme biće načinjen u Rimu, dok ovaj tekst već bude u štampi. Dobra vest je da je domaćin samita Romano Prodi, iskusni državnik, koji dobro poznaje svoje goste i razlike u stavovima. No, ni njegovo državničko iskustvo, ni činjenica da se Evropa, Amerika, i njihovi arapski saveznici slažu oko cilja – trajna pacifikacija Bliskog istoka – neće biti dovoljni da se u kratkom roku miru pruži šansa.
Utešno jeste da su posledice oružanog sukoba između Izraela i Hezbolaha donekle ublažile suprotstavljene stavove između Evrope i američke administracije koja je od početka sukoba na strani Izraela. Američki predsednik Buš jasno je javnosti stavio do znanja da vojnu operaciju Izraela protiv Hezbolaha vidi kao deo šireg "rata protiv terora". Vašington se za trenutak ponadao da će Izrael brzom akcijom uspeti da iskoreni Hezbolah, i da ga odseče od svojih sponzora Sirije i Irana. Problem je, međutim, nastao kada su svi uvideli da vojnog rešenja za ovu krizu nema, a i da ga ima, ono nije na dohvat ruke. Svi, osim Izarela, čiji zvaničnici u jedan glas ponavljaju nameru da nastave kontraofanzivu, pa makar to Liban unazadilo za čitavih pola veka.
VELIKE RAZLIKE: U Evropi još niko nije zaboravio ko je prvi počeo ovaj sukob, ali je nesrazmerna upotreba sile od Izraela ovu podršku prilično relativizovala. Zbog toga je među saveznicima nastao konsezus da samo međunarodne snage mogu obezbediti prekid rata, razoružanje Hezbolaha, i oslobađanje otetih izraelskih vojnika. Za utehu služi i činjenica da su i Izraelci spremni da prihvate prisustvo međunarodnih snaga u južnom Libanu, koji bi umesto njih obavio posao koga su se prihvatili pre više od dve nedelje, kada su krenuli u ofanzivu.
No, nevolja je u tome što su razlike o stavovima o prirodi ovih snaga unutar transatlantske zajednice toliko velike, da ih potpuno obesmišljavaju. "Svi političari s oduševljenjem prihvataju ideju o međunarodnim snagama, ali niko od njih ne kaže čije će trupe biti na terenu", kaže jedan neimenovani evropski zvaničnik. "Svako od njih bi hteo da bude zadužen da obezbeđuje logistiku sa Kipra."
Dok je Izrael raspoložen da u pojasu južnog Libana umesto dosadašnjih 2000 plavih šlemova (UNFIL) vidi snage NATO-a, evropski lideri nisu spremni za neko robusnije vojno prisustvo. "Niko se nije obratio NATO-u", kaže portparol Alijanse Džejms Apaturaj. "Verovatnoća, oblik, struktura međunarodnih snaga – ništa od ovoga nije bilo na dnevnom redu." Da je i zaista tako, posvedočio je i sumorni izraz lica generalnog sekretara NATO-a Japa de Hopa Shefera, koji je na BBC-ju govorio o razbuktalom sukobu u Avganistanu, gde se NATO za koji dan sprema da preuzme vodeću bezbednosnu ulogu. Ni njegov prethodnik Havijer Solana, šef zajedničke spoljne i bezbednosne politike EU-a, ako tako nešto uopšte postoji, ne želi NATO na poprištu iz straha, i prebacuje loptu Savetu bezbednosti UN-a. Kako otkriva jedan njegov saradnik, Solana se protivi uvlačenju NATO-a jer ne želi da "to bude shvaćeno kao direktna podrška Izraelu" u ovom sukobu.
Sjedinjene Američke Države jasno su stavile do znanja da njihove snage za ovu krizu nisu na raspolaganju, a zabeleženo je da je predsednik Buš, u jeku sukoba, sa svog ranča pozvao telefonom turskog premijera Redžepa Tajipa Erdogana, da bi opipao puls Ankare o ovom pitanju. Bez obzira na ublaženi ton Kondolize Rajs, drugi zvaničnici iz Vašingtona poručuju da neće ulagati diplomatski napor u brzi prekid vatre. Istovremeno, iz Vašingtona je put Izraela krenula hitna pošiljka najsavremenije vojne opreme, između ostalog i raketa na lasersko i satelitsko navođenje.
Francuska je ideju o novim međunarodnim snagama nazvala preuranjenom, jer su i za nju, baš kao i za SAD, još sveže traume sa istog poprišta nakon izraelske invazije na Liban 1982. U oktobru 1983, u samoubilačkom bombaškom napadu Hezbolaha na američku bazu u Bejrutu, poginuo je 241 američki vojnik, i 58 francuskih. Nemački ministar odbrane Franc Jozef Jung izjavio je u ponedeljak da bi Nemačka bila voljna da učestvuje u sastavu međunarodnih snaga, pod uslovom da i Hezbolah i Izrael od nje to zatraže, da bude uspostavljen prekid vatre, a izraelski vojnici oslobođeni.
NEZGODNI KOMŠIJA: Na evropskoj strani najviše entuzijazma za sada pokazuje britanski premijer Toni Bler, ali se od njegovih saradnika sve češće čuje da pored Iraka, Avganistana i Balkana, nije realno od Britanije očekivati da učestvuje u novoj mirovnoj operaciji. Ovaj diplomatski pingpong najbolje je sumirao izraelski kolumnista dnevnika "Jediot Aharonot" Nahum Barnea, koji je nakon diplomatskih poseta evropskih zvaničnika Izraelu napisao da su sve zemlje veoma raspoložene za ideju međunarodnih snaga, pod jednim malim uslovom, doduše: "Da u sastavu ovih snaga učestvuju neke druge države. Pitanje je da li uopšte na Zapadu ima ijedne zemlje koja bi dobrovoljno poslala svoje vojnike da im Hezbolah bude komšija."
Pravi problem leži u tome, kako primećuje Ričard Has, bivši visoki zvaničnik Stejt dipartmenta u vreme Kolina Pauela, danas predsednik uglednog Saveta za međunarodne odnose, što je Bliski istok zakoračio u sasvim novu eru, od one u kojoj se nalazio pre deset godina, kada je u diplomatskoj ofanzivi bio Voren Kristofer. "Imam utisak da je uticaj spoljašnjih sila danas beznačajniji od onog koji imaju lokalni akteri – bili oni države, paravojne formacije, ili pojedinci."
U njih spadaju Egipat, Saudijska Arabija i Jordan, koji danas deluju nemoćno pred razvojem događaja, ali i Iran i Sirija, ključne kockice ove sumorne slagalice. Problem je u tome što SAD sa ove dve zemlje nema diplomatske odnose, i što iz principa ne pregovara sa režimima koji sponzorišu terorizam, a iranski predsednik Ahmedinedžad poručuje da je Izrael napadom na Liban krenuo put samouništenja. Ahmedinedžad ima dosta razloga da likuje nad rasplamsalim sukobom, jer je Iran dokazao svetu da mu ne treba nuklearna bomba da izazove haos, a strašna proročanstva već se čuju: "Između Izraela – koji želi da njegova država bude nedodirljiva, i Irana, koji želi da zbriše Izrael s lica zemlje, leži Liban", napisao je za nemački "Špigl" libanski pisac Čarls Čavan. "A ako će ijedna od ove tri nestati, biće to Liban. Ova zemlja nema snage da se nosi sa ovim ludilom."
Bejrut u ruševinama
Sukob izraelske vojske i Hezbolaha ušao je u treću nedelju i, po svoj prilici, nastaviće se sa nesmanjenom žestinom. Izraelska avijacija svakoga dana bombarduje Bejrut, glavni grad Libana, i to uglavnom njegove južne delove, gde su uporišta Hezbolaha, tako da je ovaj deo grada gotovo pretvoren u ruševine. Ni ostale mete nisu pošteđene – gađaju se putevi i još poneki neoštećen nadvožnjak ili most na istoku zemlje, uz granicu sa Sirijom, odakle se Hezbolah snabdeva oružjem i novcem. U subotu je prvi put bombardovan i lučki grad Sidon. Prema izjavi jednog izraelskog generala, avijacija te zemlje ispalila je više od 1500 projektila na ciljeve širom Libana, i više od 20 000 granata iz raznih artiljerijskih oružja.
Na terotoriju Izraela do sada je pala "kiša" više od hiljadu raketa. Broj žrtava svakodnevno se povećava, tako da je od 12. jula, kada je sukob počeo, do ponedeljka poginulo više od 400 osoba, uglavnom civila, i to 373 u Libanu i 39 u Izraelu, uz oko dve hiljade povređenih. Što se vojnih gubitaka tiče, izarčunato je da je Izrael do ponedeljka izgubio oko pedeset vojnika, dok je broj poginulih među militantima Hezbolaha, prema procenama, duplo veći, mada njegovi lideri tvrde da imaju samo šestoricu nastradalih.
Sa nastavkom vojnih operacija Liban se približava humanitarnoj katastrofi. Prema podacima UN-a, broj izbeglica i interno raseljenih lica prešao je 600.000. Petina njih utočište je našla u susednoj Siriji, dok oni najsiromašniji nemaju gde da odu. Oseća se nestašica namirnica, a ono što može da se kupi pet puta je skuplje nego pre početke sukoba. Kipar je, preko noći, od poznatog letovališta postao prihvatni centar za nekoliko desetina hiljada stranih turista i imućnijih Libanaca koji su uspeli da se sklone iz zemlje.
Najteže borbe vode se na jugu zemlje, uz izraelsko-libansku granicu, odakle Hezbolah svakodnevno raketira pogranične oblasti, uključujući i lučki grad Haifu, treći po veličini u Izraelu. Kako su pozicije Hezbolaha dobro utvrđene, sa bunkerima i podzemnim prolazima, izraelski vojni vrh odlučio je da počne sa operacijama kopnenih snaga. Od prošlog ponedeljka manje jedinice, od 300 do 500 izraelskih vojnika, uz podršku tenkova svakodnevno ulaze na jug Libana, ne bi li uništile uporišta Hezbolaha, sa kojih se svakoga dana vrše raketiranja Izraela. Neki analitičari smatraju da je to samo uvod u veliku kopnenu ofanzivu, sa ciljem da se stvori tampon-zona na jugu Libana, unište uporišta Hezbolaha u tom području, te da se on potisne preko reke Litani, dvadesetak kilometara od granice, a samim tim onemogući i granatiranje Izraela. U prilog tome ide i podatak da je u Izraelu prethodnih dana mobilisno nekoliko hiljada rezervista, i da se dovlače pojačanja čak i iz Gaze i sa zapadne obale, gde su u toku sukobi sa palestinskim militantima. Izraelski zvaničnici za sada poriču mogućnost velikih kopnenih operacija. "Nemamo drugog izbora, osim da fizički očistimo pozicije Hezbolaha. Avijacija to ne može da učini. Kada govorimo o kopnenim akcijama, namera ne mora da bude obavezna masovna operacija, već pre precizne akcije", izjavio je Efraim Šne, zamenik ministra odbrane. Njegov nadređeni, ministar odbrane Amir Perec, bio je manje jasan: "Ne nameravamo da okupiramo Liban, ali se nećemo ustručavati od bilo kakve vojne operacije koja bude neophodna. Jedno je sigurno – zastava Hezbolaha se više neće vijoriti uz izraelsku granicu."
Kako vojne operacije odmiču, temperatura u regionu sve više raste. Vlade umerenih arapskih zemalja i američkih saveznika, poput Saudijske Arabije, Egipta i Jordana sve su zabrinutije da se situacija može dalje radikalizovati. Kako je njihovo stanovništvo mahom neprijateljski raspoloženo prema Izraelu, nalaze se u procepu. S jedne strane, svi u Hezbolahu pre svega vide produženu ruku Irana i Sirije, čiji bi uticaj želeli da ograniče, tako da u određenom smislu Izrael vodi i njihovu borbu, a sa druge, s povećanjem libanskih stradanja raste i bes prema Izraelu. Saudijska Arabija i Egipat su prethodne nedelje vršili pritisak na Siriju da prestane da pomaže Hezbolahu, dok je Jordan još ranije upozorio palestinske militante, Hamas i Islamski džihad, koji imaju svoje ćelije u toj zemlji, da neće tolerisati nikakve akcije sa svoje teritorije. Sirija je do sada u nekoliko navrata nudila ulogu posrednika, uz predlog da se počne sa pregovorima i o spornoj teritoriji Golanske visoravni, ali su njene inicijative ignorisane. U Izraelu, prema analitičarima lista "Jerusalim post", vlada uverenje da ta zemlja ima zeleno svetlo da što više oslabi Hezbolah, kao i da će to trajati najviše sedam do deset dana, i da bi Izrael to trebalo maksimalno da iskoristi. Premijer Ehud Olmert uživa gotovo nepodeljenu podršku u zemlji za akcije u Libanu. Iako je ranija okupacija juga Libana (okončana 2000), bila veoma nepopularna, i zbog velikih gubitaka proglašavana "izraelskim Vijetnamom", u zemlji ipak postoji uvernje da tada nije završen posao i da pretnja po bezbednost Izraela još uvek postoji, tako da se sada preduzimaju koraci da se ona konačno otkloni. Za razliku od ranijih sukoba sa susednim zemljama, Izrael sada daje signale i da bi prihvatio dolazak međunarodne vojne misije, bilo da su to trupe UN-a, NATO-a, ili Evropske unije. Za razliku od njih, libanski premijer Fuad Sinora insistira da to budu trupe UN-a. Jedan neimenovani izraelski visoki oficir smatra da Izrael ne namerava da okupira južne delove Libana, kao što je to činio od 1982, do 2000, već pre svega da uništi ili što više oslabi Hezbolah, i tako stvori mogućnost da na granicu dođu libanske ili međunarodne snage. Jedino bi, prema nepodeljenom shvatanju, primirje bez razoružanja ili potiskivanja Hezbolaha bilo ravno porazu.
Bivši američki savetnik za nacionalnu bezbednost Zbignjev Bžežinski, u autorskom tekstu u listu "Tajm", smatra da je došlo vreme za ozbiljnu američku diplomatsku ofanzivu. On tvrdi da se Bliski istok ne može smiriti sam od sebe, već da je potrebna intervencija strane velike sile, a da to u ovom trenutku mogu biti samo SAD.
Marko Savić
