Elektronska dokumenta
Čipovanje Srbije
Otpor uvođenju elektronskih ličnih karata u našoj sredini verovatno bi bio manji da je informisanje stanovništva bilo potpunije
Mesto događanja – SUP Čukarica, krajem devedesetih: Ne možeš da dobiješ novi pasoš, moraš da izvadiš drugu ličnu kartu, promenio ti se lični opis. Ali gospođo, nisam išao na plastičnu operaciju, samo sam se ošišao. Ma nemoj, vidi na šta si ličio ranije! Menjate li vi dokumenta svaki put kada odete kod frizera? (trenutak oklevanja) Ne znam ja, ako ne promeniš ličnu kartu, neću da ti primim zahtev za pasoš!
Pomenuta lična karta dobijena (prisilnom) zamenom bila je neka vrsta zombija: imala je grb sa šest buktinja i ime davno odumrle SFRJ. Takva kakva je, nadživela je još dve države, SRJ i SCG, i vlasnik je još koristi. Ako bude usvojen novi zakon o ličnoj karti, i ovaj ostatak prošlosti će se konačno upokojiti u miru, a građani Srbije će posle trideset godina dobiti nova lična dokumenta. Po tom predlogu, nova lična karta imaće čip u kome će se, pored ugrađene zaštite, nalaziti i biometrijski detalji. Za preciznu identifikaciju potrebna su bar dva biometrijska podatka, a kod nas će se koristiti otisak prsta i digitalna fotografija (ono što daje preciznost fotografiji su rastojanja određenih tačaka na licu, a ne dužina kose).
Poslednjih meseci mediji i internet forumi puni su diskusija o novim dokumentima. Protivrečne reakcije nisu karakteristične samo za Srbiju, ima ih i u drugim zemljama. Osnovne dileme mogu se svrstati u tehničke (koliko su podaci zaštićeni), ekonomske (koliko to sve košta), političke (da li je sve u skladu sa postojećim zakonima) i etičke (da li je ugrožena privatnost građana). U nebo se dižu i vapaji nekih vernika koji slute dolazak apokalipse i satanine prste u ovoj raboti. Slična euforija pratila je i uvođenje bar-kodova, ali su tada najavljeni smak sveta i dolazak Lucifera odloženi za vreme današnje.
KRAĐA IDENTITETA: Prvobitni motiv uvođenja novih dokumenata nije efikasnija borba protiv terorizma, kako se obično navodi. Jedanaesti septembar nije bio inicijalna kapisla, već samo razlog više da se već postojeći proces ubrza. Osnovni pokretač ideje bila je potreba za što tačnijim identifikovanjem građana, zbog alarmantnog porasta kriminalnih radnji vezanih za "krađu identiteta" koje se kreću u širokom rasponu, od trgovine ljudima i krađe novca u bankama do kupovanja alkohola od strane maloletnika. I u zemljama gde institucija lične karte ne postoji, kao što su Velika Britanija i SAD, enormno visoki troškovi zbog te vrste kriminala upalili su zvono za uzbunu – u Britaniji su ti troškovi 2002. bili dve milijarde evra. Povelja o elektronskoj evropskoj "pametnoj" kartici doneta je u Lisabonu 11. aprila 2000. godine, i to je praktično osnova na kojoj se razvija čitav proces uvođenja novih dokumenata u mnogim evropskim državama. Inače, elektronske pasoše sa integrisanim čipom Švedska i Austrija već upotrebljavaju, a sledećih godina ih uvodi još 40 zemalja u svetu, od toga 25 iz EU-a.
Potrebu da se u Srbiji novim ličnim kartama zamene sadašnje, u kojima sliku može promeniti svaki veštiji srednjoškolac, nije potrebno preterano objašnjavati, ali najčešće pitanje odnosi se na zaštitu podataka koji će se nalaziti u čipu. U MUP-u Srbije kažu da je zaštita obezbeđena najsavremenijim kriptološkim metodama, a kontrolisanje sadržaja čipa je moguće samo uz pristanak vlasnika, od strane ovlašćenog lica koje ima čitač, pri čemu svi podaci ostaju u čipu. Eksperti se slažu da apsolutna zaštita ne postoji, ali ističu da je novi sistem podiže na mnogo viši nivo, i da mora postojati balans između privatnosti, sigurnosti i poverenja.
Naivnost onih koji tvrde da će državi biti omogućeno da prikupljanjem velike količine podataka ugrozi privatnost građana deluje pomalo dirljivo: da li oni zaista veruju da država (ili Služba u državi) i do sada nije znala sve o nekome, samo ako je to želela? Bar je Aleksa Žunjić univerzalni fenomen sa istorijskim kontinuitetom, čiji su posao znatno olakšali internet, fiksni i mobilni telefoni. Interesantno je da se još niko nije pobunio protiv narušavanja privatnosti u bankama, koje o nama i našim navikama znaju bar koliko i policija. Nema tog ispovednika pred kojim će se istresti više detalja o sebi i članovima porodice nego što je službenik koji drži papire neophodne za podizanje kredita, naročito stambenog.
Hladnokrvniji glasovi kažu da novi zakon treba pažljivo razmotriti, na primer oštre kaznene odredbe za osobe koje novu ličnu kartu ne produže u roku od 15 dana po isticanju (kazna je 50.000 dinara ili 30 dana zatvora), da pažnju treba obratiti i na preporuku Saveta Evrope da se fotografije na kojima osoba iz verskih razloga nosi maramu mogu koristiti u unutrašnjim dokumentima, kao što je lična karta, ali ne i u pasošu, da treba razmisliti da li da se pre donošenja zakona o zaštiti podataka u postojeći zakon unese paragraf kojim se ta materija reguliše, jer oko toga ko sada ima pravo kontrole i pristupa prikupljenim podacima u javnosti postoje nedoumice.
CENA IDENTITETA: Srbija nije prva zemlja koja uvodi elektronske lične karte. U Evropi je taj proces daleko odmakao u Belgiji, Finskoj, Italiji, Austriji, Estoniji, Švedskoj… I pored velikih rasprava u javnosti i parlamentu, to će se desiti i u Britaniji. Urbana legenda koja se razvlači po ovdašnjim medijima o zemlji u kojoj je tradicionalno razvijena svest građana o ugrožavanju ličnih sloboda mogla bi se pogledati i sa druge strane – u Evropi ubedljivo najveći broj kamera instaliranih na javnim mestima ima Britanija, što je posledica delovanja IRA. Od naših suseda, Makedonija počinje sa projektom uvođenja elektronskih dokumenata (lične karte, pasoši i vozačke dozvole), takve lične karte, ali bez čipa, imaju već godinama Bosna i Hrvatska, a Crna Gora je već raspisala tender za nabavku opreme. U svetu, u procesu su Australija, Izrael, Meksiko (gde se elektronski može i glasati), Singapur, Malezija i mnoge druge zemlje. Kina u sledećih pet godina uvodi 1,1 milijardu elektronskih ličnih karata – do sada je izdato više od 100 miliona.
Cena novih dokumenata zavisi od države. U Francuskoj, koja u projekat ulazi zajedno sa Nemačkom, nove lične karte su besplatne, ali novi pasoši koštaju 170 evra, u Britaniji su nove lične karte čak 90 funti. Većina zemalja se trudi da cena lične karte bude što niža jer je to, za razliku od pasoša, obavezan dokument, ali konačna cifra zavisi od toga da li i koliko država želi da zaradi. Osnovna cena nove lične karte može se dobiti prostom matematikom – cena opreme podeli se brojem stanovnika, sve preko toga je ćar države. U izjavi za "Vreme" Dragana Kajganić, portparol MUP-a Srbije, kaže da će cena obrazaca za nove lične karte biti ista kao do sada, a da će cene taksi odrediti Ministarstvo finansija. Dragana Kajganić kaže i da će uvođenje novih ličnih karata početi šest meseci posle usvajanja zakona u Skupštini, jer je taj period neophodan za usvajanje podzakonskih akata. Rok važenja novog dokumenta biće pet godina.
Što se tiče nabavke opreme, ranije je gotovo svaka zemlja imala specijalizovanog dobavljača kod koga je naručivala sve što je potrebno za izradu dokumenata, najčešće unutar svojih granica. Međutim, nova tehnologija je previše komplikovana da bi je mogao imati samo jedan proizvođač, pa se komponente nabavljaju sa više strana. Čak je i Kina u čitav projekat uključila veliki broj izvođača, od kojih su pojedini iz drugih država. U MUP-u Srbije kažu da će se kod nas koristiti oprema firme Motorola, nemačkih firmi G&D i Mil Bauer, IBM računari, kao i oprema još nekih kompanija iz različitih zemalja.
KORAK DALJE: Otpor uvođenju elektronskih ličnih karata u našoj sredini verovatno bi bio manji da je informisanje stanovništva o tome bilo potpunije, i da se kao obrazloženja nisu koristile neke ne baš precizne tvrdnje. Jedan od često potezanih argumenata, da nema ulaska na belu šengensku listu i članstva u EU-u ako se ne uvedu biometrijski dokumenti, nije tako strogo definisan od strane same Unije. Takva vrsta dokumenata nije eksplicitno navedena kao sine qua non, ali u tehničke uslove spada i bolja kontrola granica i protoka ljudi, a nje teško može biti bez savremenih dokumenata.
Pošto je, valjda konačno, završeno rastakanje država na Balkanu, prvi put postoji mogućnost iskorišćenja komparativnih prednosti naše zaostalosti koje je davno pominjao čuveni akademik. Srbija je, zabavljajući se drugim stvarima, preskočila prvu generaciju novih dokumenata u kojima je korišćen bar-kod, koji ima mali kapacitet. Elektronska lična karta sa integrisanim čipom otvara mnoge mogućnosti. Jedna od njih je i korišćenje "elektronske uprave", pomoću koje je moguće završiti veliki broj administrativnih obaveza od kuće ili sa bilo kog drugog mesta, u bilo koje vreme (podizanje dokumenata i obrazaca, slanje različitih prijava…). To je proces koji već postoji u mnogim zemljama, ne samo tehnološki visoko razvijenim (Oman je, na primer, uveo elektronsku upravu), i sigurno će stići i u Srbiju. Skeptici neka zamisle u kojoj ustanovi bi završio vizionar koji bi pre dvadesetak godina tvrdio da će čobani na vrhovima naših planina bez problema rukovati mobilnim telefonima. A što se tiče totalitarizma i manipulacije ljudima, toga je, nažalost, oduvek bilo i biće, i u Srbiji i u ostatku sveta, sa ili bez elektronike. Protiv tog zla se najlakše bori dobrim, preciznim zakonima i njihovim poštovanjem, i slobodom koja dolazi prvenstveno iz glave.
Elektronsko zdravstvo
Zamislite situaciju: pošto je telefonom zakazao pregled, pacijent bez čekanja ulazi u ordinaciju i pruža doktoru zdravstvenu knjižicu u kojoj je čip sa svim podacima iz njegovog medicinskog dosijea. Lekar proverava vrstu i rezultate ranije obavljenih pregleda, zatim na čip u knjižici upisuje potrebne lekove koje će pacijent uzeti u apoteci. U zemlji gde je sada svaki odlazak kod lekara ravan putu na Golgotu ovo zvuči kao scena iz SF filma, ali takva opcija nije nerealna.
Elektronskih zdravstvenih knjižica na Tajvanu već ima 42 miliona, u italijanskoj pokrajini Lombardiji u zdravstvu se koristi devet miliona "pametnih kartica", od kada je u Sloveniji počelo njihovo korišćenje uštede u zdravstvu su preko 40 odsto. Brže reagovanje u kritičnim situacijama (svi podaci o alergijama i medicinskim problemima automatski se proveravaju), ušteda vremena pri unošenju podataka (danas se to radi manuelno), eliminacija potrebe za ponavljanjem ispitivanja jer postoje rezultati prethodnih, drastično smanjivanje administracije, samo su neke od prednosti ovakvog načina rada.
Da bi se što bolje zaštitila tajnost podataka, pristup imaju samo autorizovane osobe, a privatnost medicinskih podataka je garantovana zakonom. Čuvanje svih podataka na jednom mestu može izazvati zebnju od njihove zloupotrebe, ali toga je kod nas već bilo, kao u slučaju požarevačkih otporaša čije su zdravstvene kartone pojedini tadašnji političari i mediji nemilosrdno razvlačili po javnosti. Sudskog epiloga nije bilo, a za to čip nije nadležan. Ukoliko se takva zloupotreba ne sankcioniše, onda neće pomoći ni ako su zapisi ostavljeni guščijim perom na pergamentu.