Izrada novog srpskog ustava možda je, u prošli ponedeljak 20. juna, počela da se pomera sa mrtve tačke posle osam meseci pauze – predsednik Skupštine Srbije Predrag Marković počeo je rad sa ekspertima na usaglašavanju dva postojeća ustavna predloga. Prvi je predlog vladajuće koalicije iz 2004. koji je proizašao iz predloga Demokratske stranke Srbije, a na koji su u dosadašnjem radu na ustavu amandmane stavili radikali. Drugi je predlog grupe eksperata koje je okupio predsednik Srbije Boris Tadić, a predlog je 2005. predala Demokratska stranka.

Da se u pokušaju usaglašavanja angažuju eksperti odlučeno je na prethodnoj sednici ustavnog pododbora, a posle konsultacija koje je obavio predsednik Skupštine. U tom usaglašavanju vladin predlog zastupaće ministar za državnu upravu i lokalnu samoupravu Zoran Lončar, a predlog Demokratske stranke profesor Dragor Hiber. Tako usaglašen tekst biće prvo predstavljen Pododboru, a zatim i Odboru Skupštine Srbije za ustavna pitanja.

Razlike između dva predloga odnose se na proceduru donošenja novog ustava, na karakter države – da li je to država građana ili država srpskog naroda i građana koji u njoj žive. Sporno je i to kakav će status imati lokalne samouprave, kakav će biti karakter autonomija, način izbora i ovlašćenja sudskih organa, kao i pitanje položaja, ovlašćenja i načina izbora predsednika Srbije. Radikali su za to da se predsednik bira u parlamentu, dok ostali preferiraju direktan izbor.

Mada su u Srbiji posle osamostaljenja Crne Gore nastupile nove okolnosti koje aktuelizuju ustavno pitanje, mada i kosovska tema tom pitanju daje aktuelnost, ostaje utisak da je sporenje oko ustava zapravo zavesa iza koje se krije spor oko vanrednih izbora.

Predsednik Srbije i predsednik Demokratske stranke Boris Tadić ocenio je u prošlu subotu u intervjuu za list "Danas" da Vlada Srbije, u ovom mandatu i sa kapacitetom koji poseduje, ne može da ostvari prioritetne ciljeve, kao što je ulazak Srbije u Evropsku uniju; da Vlada ne može da bude koncipirana kao "konfederacija ministarstava" već mora da bude vođena prema tom cilju", s jasnim planom i serijom snažnih i hrabrih poteza koji probleme kao što je Haški tribunal ostavljaju iza nas, koji nas vode prema pregovorima o stabilizaciji i asocijaciji.

Demokratska stranka traži da se izbori raspišu odmah, dok vladajuća koalicija odgovara da prvo treba doneti nov ustav, a da oni veruju da vladajuća većina još funkcioniše. To je u utorak u Skupštini Srbije ponovio i premijer Koštunica, uz opasku da ima stranaka koje ističu legitiman zahtev za raspisivanje izbora, a da će onog časa kada Srbija dobije nov ustav uslediti izbori i za Skupštinu Srbije i za predsednika Srbije.

PRIORITETI: Vladajuća većina je u utorak bila na još jednoj probi. Dosadašnja ministarka poljoprivrede Ivana Dulić-Marković podnela je ostavku, Skupština je tu ostavku konstatovala u ponedeljak, čime je ministarki prestao mandat.

Premijer Koštunica je u utorak 20. juna predložio Ivanu Dulić-Marković za potpredsednicu Vlade, a za ministra poljoprivrede Gorana Živkova, koji je od februara 2004. bio pomoćnik ministra poljoprivrede zadužen za agrarnu politiku. Ranije je bio konsultant u organizaciji Ujedinjenih nacija za hranu i šef Odseka za genetičke resurse pri Saveznom ministarstvu poljoprivrede.

Radikali će posle izmeriti da je Koštunica u petnaestominutnom obraćanju odvojio 65 sekundi po ekspertu.

Koštunica se kratko osvrnuo na prioritete njegove vlade. Prvo je pomenuo pravno sređivanje države i u tom kontekstu ustav. Kao važan cilj pomenuo je evropske integracije, rekavši da Srbija izvan Evrope (koja i sama traži svoj identitet) ne može i ne sme da ostane. Ponovio je već nekoliko puta izrečenu ocenu da je politika uslovljavanja (ucene) neprimerena i duboko pogrešna, uz ponavljanje zahteva da se sa Evropom uspostavi partnerski odnos. Rekao je da bi bilo veoma loše ako bi ta politika uslovljavanja uticala na buduće razgovore o statusu Kosova i Metohije. Najavio je da će Skupština u dogledno vreme imati priliku da se izjasni o dosadašnjem i budućem toku pregovora o kosovskom statusu. Obnovu ugovora o specijalnim vezama sa Republikom Srpskom decidirano je vezivao za poštovanje Dejtonskog sporazuma i za princip nepromenljivosti granica.

OSMI PUT: Koštuničina manjinska vlada nije do sada bila izložena direktnom glasanju o poverenju, ali je sada prošla osmo glasanje koje ima tu težinu: glasanje o budžetu za 2004, o reviziji bužeta za 2004, o budžetu za 2005, o reviziji budžeta za 2005, o rekonstrukciji vlade 2004, glasanje o paketu zakona avgusta 2005. koji su bili uslov za završetak aranžmana sa MMF-om (kada je izašaoa SDP), glasanje o budžetu za 2006. i sada rekonstrukcija vlade izazvana ostavkom potpredsednika Vlade Labusa. Čeka je deveto glasanje za mesec dana, kada treba da bude promenjen zakon o ministarstvima posle preuzimanja ingerencija državne zajednice.

Rasprava se kretala od optužbi za rasturanje države (Krasić) preko na momente stručnih rasprava o stanju poljoprivrede, do izliva žovijalnosti: "I da se opomene Tadić da ne ide, da se ne luta po ove utakmice po Svetsko prvenstvo… pa primismo šest komada…" Posle četiri sata rasprave, predsedničko zvono poziva poslanike da uđu u salu. Radikali čekaju da se skupi kvorum (ubačeno je 129 kartica među kojima nije bilo njihovih) a zatim izlaze, demokrate nisu prisustvovale sednici. Sledi javno glasanje po članu 192. Poslovnika Skupštine Srbije, upotrebom elektronskog sistema:

od prisutnog 131 poslanika, 126 poslanika glasalo je za, protiv su bila tri, a nisu glasala dva poslanika (najverovatnije iz SPS-a).

Tesno, ali ne i tako dramatično s obzirom na to da je jedna poslanička grupa bila u jakom verbalnom sporu sa potpredsednicom, za koju je ipak glasalo koliko treba.

Može se pretpostaviti zašto, i pored tako krupnih pitanja "između Crne Gore i Kosova" kao što su prestanak postojanja državne zajednice, pitanja ustava i rekonstrukcije manjinske vlade u Srbiji prolaze s tako malo političke napetosti.

ĆUD ŽRTAVA TRANZICIJE: Verovatno zato što je godina teška za Srbiju zbog skupa tema od kojih su neke izdiktirane van Srbije i zato što je verovatno u toku neka tiha i za sve aktere teško uhvatljiva politička fermentacija biračkog tela u Srbiji. Jednostavnije rečeno, zato što se prazne puške dvojica plaše. Vladine partije se osećaju dovoljno slabe da ne izađu, a opozicione i pored ponavljanja zahteva za izborima izgleda da nisu baš uverene da mogu pobediti.

Sociolog Slobodan Antonić u nedavno objavljenoj knjizi Elita, građanstvo i slaba država ("Službeni glasnik", Beograd 2006) procenjuje da čvrstih stranačkih pristalica u Srbiji ima samo oko 1,6 miliona ili 25 odsto biračkog tela (stranačka posvećenost najveća je kod SRS-a i DS-a).

Labavih stranačkih pristalica ima 1,1 milion (17 odsto biračkog tela). Oni izlaze na izbore, ali ne glasaju obavezno za najomiljeniju stranku, već mogu da glasaju i za neku drugu stranku iz iste skupine (DS i G17 plus; DSS, SPO, NS i PSS).

Milion birača (15 odsto biračkog tela) izlazi na izbore, ali lako menja stranke, ne obazirući se previše na ideološko-političke granice.

Milion neglasača (15 odsto) glasa samo u izuzetnim prilikama.

Oko 1,8 miliona birača (28 odsto biračkog tela) uopšte ne glasa.

Šta je u takvoj konstelaciji ono što stranke mogu smatrati "sigurnim ulovom"?

Antonić na osnovu analize dosadašnjih izbornih rezultata procenjuje da Demokratska stranka ima 250.000 do 300.000 birača koji su na svim izborima dosledno glasali za nju, njene koalicije i njene predsedničke kandidate.

Za radikale je od 2000. do danas dosledno glasalo 250.000 do 300.000, mada su umeli da osvoje i milion glasova. Za njih glasa često, ali ne uvek, još 200.000–250.000 i još 150.000–200.000 birača SPS-a, toliko ih je glasalo za Šešelja i Nikolića, na osnovu poziva pokojnog Slobodana Miloševića. Na lokalnim izborima izgleda da glasaju za liste grupe građana.

Kod DSS-a se čvrsto jezgo svelo na manje od 200.000, njih 150.000–200.000 otišlo je u neglasače 2003. godine, a po Antonićevoj proceni oko 200.000 otišlo Kariću.

G17 plus ima manje od 100.000 čvrstih pristalica; oko 100.000 njihovih glasača otišlo je u apstinente, a oko 200.000 kod demokrata ili kod Karića.

SPS ima oko 100.000 čvrstih birača, a onih koji glasaju za narodnjačke stranke ima 100.000–200.000…

Ova rekonstrukcija vlade pala je u trenutku kada su javnomnjenjski barometri (Galup, Branković) pokazivali da vode radikali, da je negde na njihovoj polovini Demokratska stranka, a da je na njenoj polovini DSS. Vođstvo radikala povezuje se s povećanom apstinencijom birača.

Odsustvo biračke odlučnosti karakteristično je inače za period između izbora, ali je i trajnija biračka karakteristika zemalja u tranziciji.

Antonić iznosi podatak da je, na primer, u Bugarskoj od 1990. do 2005. u apstinenciju otišlo 2,61 milion ili 37,8 odsto birača; u Rumuniji (1990–2004) 2,91 milion ili 16,4 odsto, a u Srbiji (1990–2003) 1,04 miliona ili 15,9 odsto birača.

Antonić u svojoj analizi dolazi do zaključka da je to samo druga strana izborne kolebljivosti, koja čini se ima jak socijalni uzrok. U prvih deset godina tranzicije, opšte vrednosti birača nisu se znatnije promenile. Brze i krupne promene u glasanju su pre pokazatelj očajničkog nezadovoljstva birača i njihove panične potrage za "pravom strankom", to jest za istinskom elitom.

U deset godina posle otpočinjanja tranzicije udeo ljudi koji sebe smatraju gubitnicima u Bugarskoj, Makedoniji, Rumuniji ili Srbiji bar tri puta je veći od onih koji sebe smatraju dobitnicima, konstatuje Antonić.

On se poziva na bugarskog sociloga Ivana Krasteva, koji kaže da su sva balkanska društva doživela deindustrijalizaciju, osiromašenje (nijedno od njih se, osim Albanije, nje vratilo na nivo BDP-a iz 1989) i izratit porast društvene nejednakosti. I istraživanja sociologa Srećka Mihailovića iz jula 2005. pokazuju da oko 30 odsto ispitanika sebe doživljava kao gubitnike tranzicije, a samo 11 odsto kao dobitnike.

Tranzicioni gubitnici čine okosnicu birača SRS-a (u strukturi glasača 50 odsto su gubitnici a četiri odsto dobitnici, ostali se ne izjašnjavaju); u SPS-u taj odnos je 45:0. Oni koji su sebe videli kao gubitnike tranzicije odlučivali su se i devedesetih za stranke tadašnjeg režima, a oni koji su sebe videli kao dobitnike glasali su za tadašnju opoziciju.

Dobitnici tranzicije koncentrišu se oko DS-a (14 odsto gubitnika, 31 odsto dobitnika).

Sredinom devedesetih radništvo u Mađarskoj, Poljskoj i Češkoj vratilo se levim strankama, međutim, razdelnica koja je u Srbiji uticala na stranačko ustrojstvo bila je državno i nacionalno pitanje, premda je devedesetih ovaj rascep malo oslabio i bio zamenjen problemom demokratizacije poretka. Sad je opet na redu državno pitanje, na koje birači osećaju da ne mogu mnogo uticati.

Potpredsednica: Ivana na prkosima

Glasanje o potpredsednici Vlade, izmene zakona o ministarstvima i glasanja o reizboru ministara spoljnih poslova i odbrane više će određivati tok političkih zbivanja nego sporenja ustavnih pravnika

Radikal Aleksandar Vučić je u raspravi najpre u novoj interpretaciji ponovio napade na Ivanu Dulić-Marković koji su u delu javnosti osuđeni kao jezik mržnje, pokušavajući da to relativizuje: "Kad pitaju Švarcenegera: je l’ ti tata bio austrijski žandar, on odgovori, a kad nju pitate: je l’ ti neko bio član maspoka, ona se naljuti…"

Vučić je optuživao Ivanu Dulić-Marković da se zalagala za uvoz modifikovane soje, što će radikalski govornici kasnije razrađivati. Pokazivao je jedan ugovor o davanju na korišćenje 1395 hektara poljoprivrednog zemljišta po ceni od 1230 dinara po hektaru, mada je prosečna cena šest do osam hiljada dinara.

Iz G17 plus su odgovorili da je oko 100.000 hektara dato u zakup, da je zasluga ministarke u tome što je počela da naplaćuje zakup, da je ostvaren suficit u trgovinskoj razmeni u poljoprivredi.

I Koštunica i poslanici G17 plus isticali su da je vlada dala 50.000 podsticajnih kredita poljoprivrednicima, a radikali su tvrdili da se podsticajni krediti daju članovima G17 plus ("ali i oni kojima ste dali i oni kojima niste dali glasaće za radikale"), dok su iz G17 plus (Vitošević), opet, odgovarali da se ti krediti daju preko 25 komercijalnih banaka izabranih na tenderu.

Ljiljana Nestorović iz SDS-a pledirala je za raspisivanje novih izbora uz tvrdnju da su važne institucije, Narodna banka, Radiodifizna agencija, ozbiljno kompromitovane, da su pregovori sa Evropskom unijom prekinuti, da je došlo do razlaza Srbije i Crne Gore, da ima mnogo neispunjenih obećanja, da je povećan broj tranzicionih gubitnika i da u kosovske pregovore ulazi sa slabim pozicijama. Po njenoj oceni je Koštuničina vlada – koja je inače opisivana kao slaba – vlada iznad parlamenta, da vlâda parlamentom!

Miloljub Albijanić iz G17 plus branio je predlog rekavši da je po oceni Svetske banke Srbija lider u reformama, da je bilo 1,5 milijardi dolara direktnih investicija, itd.

Ivica Dačić, koji je neuobičajeno raspoložen govorio posle njega, primetio je kako bi, da je Albijanić nastavio da govori, možda i radikale nagovorio da glasaju za.

Dačić je inače za govornicom rekao da očekuje da se glasa o ministrima odbrane i spoljnih poslova, ponovivši da SPS ne može glasati da Vuk Drašković postane bilo koji funkcioner u Srbiji, a da on to ne može postati ako mu ne pomognu Demokratska stranka i demokratski blok. I socijalisti, a naročito radikali, ironično su se izražavali o pregovorima u tzv. demokratskom bloku, podsećajući Koštunicu da su hteli da ga uhapse, da je socijalistička partija imala loše iskustvo sa JUL-om i da Koštuničina vlada ima sličan problem sa G17 plus, da predlaže izbor onih koji dve godine napadaju vladu, itd. Dačić je sarkastično primetio: "Kandidat za potpredsednika nije tu, da nije na ovom mitingu ispred zgrade?" Ispred Skupštine je u tim trenucima demonstrirala grupa pristalica Liberalnodemokratske partije.

Dačić je objasnio da su se u SPS-u potajno nadali da Koštunica neće predložiti Ivanu Dulić-Marković, ali da je očigledno da drugih rešenja nije bilo, pa da ono što su socijalisti govorili protiv Ivane Dulić-Marković ipak ne znači da su protiv Koštunice, te da će ova partija glasati za potpredsednicu Vlade zato što je imala dogovor sa DSS-om i Vojislavom Koštunicom. Dačić je obrazlagao tu odluku socijalista time što dolazi teška jesen, težak novembar i težak decembar, a da oni žele da izbegnu da se Srbija u tom periodu nađe u političkom interegnumu.

Dačić je otvoreno ponovio stav da je cilj Socijalističke partije da sa vlasti ode Demokratska stranka. On je, naime, prigovarao demokratama da se predstavljaju kao opozicija, a da svuda vrše vlast (od predsednika Srbije, preko Beograda do toga da imaju ljude u Ministarstvu zdravlja); prebacivao je da demokrate nisu htele da glasaju za odluku o preuzimanju ingerencija dosadašnje državne zajednice, a da predsednik Tadić na osnovu te skupštinske odluke izigrava vrhovnog komandanta i svaki dan izvodi neke smotre, i da opet, kao predsednik Srbije, piše pismo o priznanju Crne Gore i ne poziva se na odluku Skupštine.

Dačić je inače sa govornice rekao da su predstavnici socijalista razgovarali s premijerom Koštunicom, Dinkićem i Ivanom Dulić-Marković. Izgleda da je ipak došlo i do nekog sporazuma o uzdržavanju od napada na socijaliste od strane G17 plus. Važnije je to da je Dulić-Marković prihvatila njihove amandmane koji preciziraju da se ne može prodavati državno zemljište, kako je predviđeno u Predlogu zakona o poljoprivrednom zemljištu koji je u proceduri, a za koji je bivša ministarka govorila da će podneti ostavku ako zakon ne prođe u predloženom obliku. Neko se posle šalio: "Pa, podnela ostavku – da bi bila izabrana za potpredsednika Vlade…" Dačić je tvrdio da u Vojvodini postoji nekoliko feudalaca. Radikali su takođe govorili protiv prodaje državnog zemljišta.

Socijalistička partija Srbije saopštava da više neće biti u Skupštini ako se prihvati zahtev NUNS-a da se ukinu televizijski prenosi skupštinskih sednica.

Rečeno je da ukidanje prenosa traže upravo oni koji su deset godina tražili (demonstrirali, palili itd.) da se omoguće skupštinski prenosi.

Meho Omerović iz SDP-a je na to sarkastično primetio da će Socijalistička partija priznati greške prethodnog rukovodstva i Slobodana Miloševića, a pošto će SPS podržati Ivanu Dulić-Marković, po njemu ona treba da skine sliku Zorana Đinđića sa radnog stola. Onda je usledio Dačićev odgovor da je i šef Omerovićeve partije držao različite slike na stolu.

Po svoj prilici, glasanje o potpredsednici Vlade, izmene zakona o ministarstvima i glasanja o reizboru ministara spoljnih poslova i odbrane koja slede više će određivati tok političkih zbivanja narednih meseci nego sporenja ustavnih pravnika.