Pentagon je borbu protiv terorista, pobunjenika i ekstremista označio kao "dugi rat". Time je hteo da predoči da će istrajnost u borbi protiv fanatičnog neprijatelja biti na ispitu decenijama i da će se najverovatnije nastaviti dugo nakon što se američke snage povuku iz Iraka.

Dugi rat Pentagona bio je prekidan kratkim, ali intenzivnim epizodama prilikom kojih su američki zapovednici bivali prinuđeni da munjevito odluče da li da bombarduju vitalne, ali nepostojane mete.

Vazdušni napad u kome je smrvljeno utočište Abua Musaba al Zarkavija poslednji je primer da su obaveštajni podaci bili brzo obrađeni, koordinate mete hitro utvrđene, napad odobren i naređenje sa podacima preneto letelici sa navođenim projektilima. Međutim, ovo nije bio jedini takav slučaj, a sudeći prema namerama Zarkavijevog naslednika – Egipćanina, kako se veruje, pod imenom Abu Ajub al Masri — da nastavi džihad protiv Amerikanaca, neće biti ni poslednji.

Postavlja se pitanje da li će SAD uspeti da ponove veliki uspeh napada na Zarkavija i izbegnu nevolje kakve su se javljale na početku rata. Nije reč o tehničkoj sposobnosti. Ključno ograničenje leži u obaveštajnom radu. "Mi znamo kako", kaže jedan visoki vazduhoplovni oficir koji je želeo da ostane anoniman. "Problem je šta i gde."

Tokom rata u Zalivu 1991, sposobnost SAD da izvode napade na tako nestabilne mete bila je tek u začetku. Tokom narednih desetak godina američkom arsenalu pridružila se nova generacija vojne tehnologije. Vojska je dobila bombe sa satelitskim navođenjem, važnu dopunu bombama na lasersko navođenje kojima smetaju oblaci ili loše vreme. Pravila službe u komandnim centrima institucionalizovana su na način koji omogućava brzo izvođenje vazdušnih napada. "To je deo vežbi", kaže Čarls R. Heflbauer, general u penziji, koji je bio vazduhoplovni zapovednik u Koreji.

Izvođenje vazdušnih napada s ciljem da se neprijateljska komanda na vreme eliminiše ili da se uništi važna meta složen je poduhvat ukoliko neprijatelj ima jaku protivvazdušnu odbranu, što nije slučaj u Iraku.

Ovo, kao i procena da ima terorista koji su van neposrednog domašaja američkih letelica naveli su Pentagon da predloži razvoj sistema za napade na mete koje su "nepostojane u vremenu": rakete "trident II" bez bojevih glava lansiraju se sa podmornica. Pentagon tvrdi da će im sistem omogućiti da napadnu metu bilo gde u svetu u roku od samo sat vremena.

Kada je o Iraku reč, SAD su predvidele potrebu za munjevitim vazdušnim napadima. Rat je, zapravo, i počeo pokušajem da se ukloni u vremenu nepostojana meta: jedan podzemni bunker na imanju Dora blizu Bagdada, jer je CIA verovala da se tu krije Sadam Husein. Avioni tipa F-117 određeni su da izvedu napad. Američka vojska je tek nakon ulaska u Irak saznala da irački vođa nije bio ni blizu imanja Dora, i da takav podzemni bunker čak i ne postoji.

SAD nisu bile srećnije ruke ni nekoliko nedelja kasnije kada je B-1 sručio četiri bombe navođene preko satelita na kuću u delu Bagdada koji se zove Mensur, verujući da gađaju utočište Sadama Huseina. Zvaničnici Pentagona kažu da im je za napad trebalo manje od 45 minuta, od trenutka kada su dobili obaveštenje da je Sadam Husein ušao u kuću.

Ispostavilo se da Sadam Husein nije bio tamo, ali je u napadu ubijeno 18 civila, prema navodima Hjuman rajts voča. Upravo ovakvi incidenti stvaraju zlu krv kod Iračana, a američkim obaveštajcima otežavaju posao prikupljanja informacija o pobunjenicima.

U vazduhoplovstvu misle da treba uložiti više sredstava za razvoj elektronske opreme za izviđanje u letelicama. Superiorna tehnologija, stroga obuka i vladanje nebom daje Americi moć da izvodi precizne napade sa razornim posledicama. Praćenje iz aviona ili satelita u svemiru veoma je korisno prilikom identifikacije novih meta, ali uvek će postojati rizik od greške jer starešine ne mogu uvek da budu u prilici da sačekaju da dobiju savršene obaveštajne podatke ukoliko žele da napad bude učinkovit.

Međutim, u borbi protiv pobunjenika kakvu SAD trenutno vode u Iraku, prikupljanje pouzdanih podataka od obaveštajaca na terenu, zavrbovanih u neprijateljskim redovima ili od običnih ljudi u Iraku jeste od ključnog značaja. Za Irak nema hi–tech rešenja. Kad kucne čas da zagrmi na nebu, uspeh će pre svega zavisiti od podataka koje prikupe oni koji hodaju po zemlji u čizmama.