Ljudski resursi u medicini
Majski bilans srpskog zdravstva
Smrt jedne bebe i jedne porodilje, opasno poigravanje sa životima trudnica, sumnjivi lekovi i iznuđivanje mita, opominju da se problemi u ovoj osetljivoj oblasti ne mogu rešavati samo velikim investicijama u opremu i renoviranje
Maj mesec je ličio na crnu hroniku srbijanskog zdravstva. U kolima Hitne pomoći požarevačkog Zdravstvenog centra, na putu ka Beogradu, ugušila se desetomesečna beba. U kolima nije bilo lekara anesteziologa. Da je krenuo, ne bi ko imao da dežura u bolnici. Tako su, po nesreći, izjavljivali ljudi iz ovog medicinskog centra. Ministarstvo zdravlja Srbije utvrdilo je, naknadno, da "nije bilo stručnih propusta u radu lekara iz požarevačkog Zdravstvenog centra, pošto njihova postupanja nisu mogla da spreče smrt deteta" i da nema elemenata za podnošenje krivične prijave protiv lekara. Roditelji preminule bebe optužuju lekare da su sa transportom deteta u Beograd čekali od ujutru do uveče "dok dete nije pomodrelo". Najavljuju tužbu.
Tužbu protiv lekara Vladimira Gajića iz službe Hitne pomoći Doma zdravlja u Kragujevcu, u drugom tragičnom slučaju, najavljuje i suprug preminule porodilje D. A., stare 38 godina, iz sela Velike Pčelice. Preminula se porodila u polju i uspela je da s detetom dođe do kuće. Lekar Hitne pomoći procenio je da je dete ugroženije od majke i odlučio da ne gubi vreme sa transportom porodilje, pa je samo dete prebačeno u kragujevački Klinički centar. Porodici je rečeno da će ubrzo stići druga kola Hitne pomoći, da i majku prebace u Kragujevac. Porodilja je u međuvremenu preminula, pa su lekari Hitne pomoći mogli samo da konstatuju smrt.
U eminentnom Institutu za transfuziologiju (Centar za prenatalnu zaštitu u kome se analizira RH faktor trudnica) neko se poigrao sa serumima i životima pet trudnica i njihovih beba. Uzorci krvi trudnica namerno su kontaminirani fabričkim serumom. Slučaj je završen srećno zahvaljujući savesti jednog lekara koji je pri upoređivanju rezultata shvatio da nešto nije logično. Sličan incident u ovoj ustanovi dogodio se i 2001. godine. Krivac nije otkriven kao ni u ovom poslednjem slučaju, a direktorka ustanove Snežana Drašković, umesto priče o sopstvenoj odgovornosti, najavljuje da će, čim Institut skupi pare, ugraditi sigurnosne kartice, kamere, bar-kodove.
Posle slučaja sa lažnom vakcinom protiv tetanusa, građane Srbije krajem maja strefila je nova farmako afera. Firma Grosoptik pustila je u prodaju rastvor za sočiva ReNu MoistureLoc američkog proizvođača "Bauseh & Lomb" i to bez dozvole za registraciju od domaće Agencije za lekove. Ministarstvo zdravlja odmah je podnelo nadležnom sudu prijavu protiv pomenute firme. Do reakcije je došlo posle upozorenja Britanske agencije za lekove da je pomenuti rastvor za očna sočiva opasan za korišćenje.
S najnovijim slučajem primanja mita, koje se već poodavno odomaćilo u zdravstvenim krugovima, lekarska profesija se ponovo ovih dana našla u centru pažnje javnosti. Ne toliko zbog iznuđivanja novca, na koje smo već navikli – i to ne samo u lekarskim krugovima – već zbog ucene i sramnog ponašanja lekara. Naime, ortoped beogradskog Urgentnog centra dr Aleksandar Radulović, desetak dana je ucenjivao mladića V. J. sa otvorenim prelomom ruke da ga neće operisati dok mu ne da novac. Prva cena bila je 800 a poslednja 400 evra. Operacija je bila zakazana za 19. maj ali, pošto mladić nije doneo novac, doktor je otkazao operaciju. Zahvaljujući hrabrosti komšije pomenutog mladića, slučaj je prijavljen policiji (OUP Voždovac) i doktor je sa obeleženim novčanicama uhvaćen na licu mesta. Određen mu je jednomesečni pritvor zbog sumnje da je tražio i uzeo 400 evra od pacijenta V. J. Slučaj se nije završio hapšenjem dr Radulovića. U želji da pomognu pritvorenom kolegi, jedan lekar i jedan tehničar strpali su tek operisanog mladića, u pidžami, u privatna kola i odveli ga u sud. Učesnici ove akcije solidarnosti su suspendovani, a ceo slučaj se privodi kraju i u odeljenju Inspekcije Ministarstva zdravlja.
BROJKE I SLOVA: U Srbiji je u državnim zdravstvenim ustanovama (83 doma zdravlja, desetak specijalističkih bolnica, četiri klinička centra, 39 opštih bolnica i 52 instituta ili zavoda) zaposleno više od 19.000 lekara, među kojima je gotovo 5000 specijalista.
Ako se izuzme prošlogodišnja kampanja Ministarstva zdravlja za smanjivanje broja zaposlenih u zdravstvu, o zaposlenima u domovima zdravlja, bolnicama i drugim medicinskim ustanovama se malo ili uopšte ne govori. Ljudski resursi u zdravstvu za sada nisu tema resornog ministarstva koje se usredsredilo na investiranje u opremu i obnavljanje zdravstvenih ustanova. Ove godine će, tako, samo iz budžeta Republike Srbije za opremanje i investicije biti izdvojeno 2,4 milijarde dinara. Plus novac od Svetske banke i drugih međunarodnih organizacija. Krajem prošlog meseca Republički zavod za zdravstveno osiguranje objavio je da će na konto duga zdravstvenim ustanovama još iz 2003. biti prebačena sredstva u iznosu od 4,7 milijardi dinara. Obećava se, takođe, da će kompletan dug bolnicama i ostalima biti izmiren do kraja 2006.
Uvođenje reda u zdravstvo za sada ne predviđa obećano povećanje plata lekarima, sestrama, tehničarima i drugom medicinskom osoblju. Oni se uglavnom ne bune, sve više tražeći alternativne izvore zarada, kao što je rad u privatnoj zdravstvenoj ustanovi ili reklamiranje određenih preparata. Najdrastičniji primer je sve raširenija korupcija u zdravstvu, na koju su poslednjih godina počeli čak da reaguju i – pacijenti. Pomenuti majski primeri u kojima je dominantna profesionalna greška ili nezakonito, pa čak i neprofesionalno ponašanje lekara, veoma su ozbiljan znak upozorenja da u zdravstvu nešto ne funkcioniše u ljudskom resursu.
KONTROLA: Prema izveštaju o izvršenom inspekcijskom nadzoru Ministarstva zdravlja Vlade Republike Srbije obavljenom u državnim i privatnim zdravstvenim ustanovama u toku prošle godine, Ministarstvo je podnelo 39 prijava okružnom javnom tužilaštvu. U 18 slučajeva su, posle provere kvaliteta stručnog rada, preduzete konkretne mere.
Dana Mihajlović, načelnik Odeljenja nadzora nad zdravstvenim ustanovama u Ministarstvu zdravlja, kaže za "Vreme" da nema zdravstvene ustanove u kojoj prošle godine nije urađen redovan stručni nadzor i da se sa takvom praksom nastavlja: "Reagujemo i na svaku prijavu ili informaciju u medijima. Ove godine smo već uradili devet vanrednih provera kvaliteta stručnog rada. Nama godišnje dođe oko 200 do 300 prijava u kojima se građani žale da nisu zadovoljni lečenjem. Po prijavama odlazimo na teren i obavljamo klasičan inspekcijski nadzor. Većina tih prijava je neosnovana. Mi o tome obavestimo građane, uz napomenu da smo procenili da u njihovom slučaju nije bilo propusta. Ako posumnjamo da bi mogla biti u pitanju stručna greška, predlažemo stručni nadzor. Ako on pokaže da nešto nije u redu, prema određenom lekaru ili drugom osoblju se preduzimaju odgovarajuće mere koje uključuju i podnošenje prijave nadležnom tužilaštvu. Šta se dalje događa mi ne znamo, pošto drugi organi nemaju obavezu da o rezultatima obaveštavaju ovo ministarstvo. Tako i mi iz medija saznamo ko je kažnjen, a ko ne. Nažalost, broj okrivljenih i kažnjenih, za koje su prethodno naši izuzetno stručni timovi nadzora utvrdili da postoji propust u radu, jako je mali. "
Pominje se da je kroz devet stručnih nadzora urađenih ove godine utvrđeno da je u lečenju i postupanju bilo stručnih grešaka, propusta lekara i ostalog medicinskog osoblja i da je Ministarstvo podnelo 30 krivičnih prijava.
"Za smrt porodilje iz kragujevačkog sela saznali smo iz novina. Istog dana smo otišli na teren. Uradili sve što je trebalo i materijal o nadzoru dostavili istražnom sudiji i tužiocu. Krivičnu prijavu podneo je i matični Dom zdravlja. "
Poslednji događaj u beogradskom Urgentnom centru o uceni pacijenta i uslovljavanju operacije novcem, Dana Mihajlović naziva skandalom: "I tamo smo odmah otišli. Tražili smo od direktora da za ceo slučaj formira komisiju. Prema novom Zakonu o radu, direktor ustanove ima obavezu da preduzme određene mere. To može biti suspenzija ili otkaz. Doktor je suspendovan, što mislim da je blaga kazna. Strahovali smo šta će biti s pacijentom. "
Načelnica kaže da svaku prijavu građana vrlo pomno obrađuju. Sve su češće pritužbe na stručne greške lekara ili njihovo ponašanje. "Međutim, ljudi se teško odlučuju da prijave slučajeve korupcije i iznuđivanja novca. "
ODNOSI: Potpuno zanemaren segment zdravstvene zaštite jeste odnos pacijenata i lekara. Tu, izgleda, niko nikog više ne poštuje. Jedna doktorka iz Urgentnog centra požalila nam se da se u bolnici ne poštuje ni elementarni red: "U vreme vizite pacijenti iz sve snage pričaju mobilnim telefonima i ne pada im na pamet da prekinu kad doktor uđe u bolesničku sobu. Opet, nije retka pojava da doktori nemaju strpljenja ni da saslušaju pacijente. Oni nervozniji čak i viču na njih. Još malo će i da ih biju. "
Do pravog rata između pacijenata i medicinskog osoblja došlo je u poslednje vreme i u beogradskim domovima zdravlja. Iznervirani čekanjem, besparicom, pacijenti psuju doktore, a posebno sestre koje upisuju podatke u registar što, naravno, traje. Nedavno je u jednom beogradskom domu zdravlja pacijent uhvatio sestru za kosu, drugi je doktorku gađao praznom flašicom od leka, pošto nije htela da mu prepiše recept.
U ovoj fazi reforme Ministarstvo se opredelilo da ulaže u opremu. Kadrovi će morati da sačekaju. U čekanju da dođu na red, lekari, po svemu sudeći, uspostavljaju sopstvena pravila preživljavanja. Dele se pre svega po stručnosti, ali i na one koji uzimaju i one koji ne uzimaju novac. Svoje profesionalne greške skrivaju solidarno. Inspekcija im se kači o vrat tek po prijavi, a to ipak nije tako često. Ako ih i zakači suspenzija, ona kratko traje. Otkazi su prava retkost, čak i kad je reč o krupnom profesionalnom prekršaju ili kriminalnoj radnji. Sve sankcije i odgovornosti se završavaju na nivou zdravstvene ustanove.
Posle jedan sat popodne, ukoliko nisu dežurni, doktora nema na klinikama. S obzirom na bedne plate i već poljuljan društveni ugled, verovatno neće lako odustati ni od traženja i primanja mita. Jedini koje mogu da ucenjuju jesu pacijenti i to oni siromašniji. Bogatiji odlaze na privatne klinike, a kad se nesrećnim slučajem zadese na državnoj, daju novac, poklone i čine usluge pre nego što to neko od njih zatraži. Oni nisu izloženi stresu i nezadovoljstvu lekara.
Zapušteno zdravstvo se u ovom stepenu tranzicije leči investiranjem u skupe aparate i uređenje zdravstvenih ustanova. Dok ljudski resurs ne dođe na red, u zdravstvenoj hirerarhiji važiće i dalje pravilo: za optimističke poruke građanstvu o boljim uslovima lečenja zaduženo je Ministarstvo. Depresija je prepuštena glavnim akterima našeg novog-starog zdravstvenog sistema: doktorima i pacijentima. Pa ko preživi.
Dr Branislav Stefanović, direktor Urgentnog centra KCS-a: Višak pacijenata
"Mi smo socijalna bolnica, u kojoj se leče svi: ljudi sa ulice, alkoholičari, izbeglice, socijalni slučajevi, umirući pacijenti koje neće da primi nijedna bolnica"
Za dvadesetak godina koliko postoji Urgentni centar (osnovan 1987) postao je za građane Srbije, posebno Beograđane, zdravstvena ustanova koju ne možete zaobići. Tamo idete po pomoć i kad treba i kad ne treba, zato što ne znate gde biste, a još češće zato što nemate izbora. Centar radi 24 sata. Tu ćete i bez famoznog uputa biti pregledani ili smešteni u bolnicu. U najgoroj varijanti, ako lekari tako procene, ako nemate baš vidljive urgentne simptome kao što su prelom kostiju, krvarenje ili infarkt, na primer, vratiće vas kući odakle će vas, ako preživite, sutradan opet kola Hitne pomoći dovesti, najverovatnije, u Urgentni centar. To je znak značaja i neophodnosti postojanja ovakve ustanove, čiji rad prate svi oni problemi sa kojima se suočava naše zdravstvo teško uspostavljajući balans između tri najvažnije stvari za funkcionisanje: prostora, kadrova i opreme.
Kako funkcioniše Urgentni centar Kliničkog centra Srbije u kome
zaposleni rade kao na traci 24 sata suočavajući se sa svim problemima zdravstva u siromašnoj i neuređenoj državi poput naše, za "Vreme" govori prvi čovek beogradskog Urgentnog centra dr Branislav Stefanović.
"VREME": Dolazak u Urgentni cenar, bio pacijent u urgentnom zdravstvenom stanju ili ne, podrazumeva čekanje od nekoliko sati. U čemu je problem?
DR BRANISLAV STEFANOVIĆ: Opterećuju nas slučajevi koji po nekoj stručnoj definiciji ne bi ni trebalo da se pojave u Urgentnom centru. Najlakše je od kuće doći ovde. Najlakše je iz doma zdravlja poslati pacijenta u Urgentni centar. U našem zdravstvenom sistemu postoje pre urgentnog centra dva prethodna nivoa zdravstvene zaštite koja su profilisana da urade određene stvari kao što su laboratorijske analize, ultrazvuk, rendgen pluća i slično. A mi to najčeće sve radimo ovde, što nas opterećuje i kadrovski i materijalno i prostorno. Zbog toga često ne možemo da posvetimo dovoljno pažnje najtežim slučajevima. Na primer: dođe pacijent sa bolom u leđima. To je vrlo širok pojam i ne znači ništa. Kad ga pitate koliko vas dugo to boli, on odgovara – sedam dana. Urgentni centar ne treba da trpi pritisak pacijenta koga bole leđa sedam dana. On treba da ide u dom zdravlja na nivo primarne zdravstvene zaštite. Dok lekar shvati da on nije urgentan slučaj, pacijent nam je već "potrošio" rendgen, laboratorijske analize, njega su pregledala bar dva lekara. Ovakvi slučajevi, čiji broj nije zanemarljiv, troše naše ionako nedovoljne kadrovske i materijalne resurse. Kad bi ova kuća mogla da se liši tog profila pacijenata, onda bi oni kojima je zaista neophodna naša pomoć ovde dobili adekvatnu i bržu lekarsku uslugu.
To je deo organizacionog problema šireg značaja koji ova kuća ne može da reši. To može da se reši na nivou grada. Imamo paralelno dežurne zdravstvene ustanove u gradu, ali vrlo često se dešava da padne radnik sa skele na Bežanijskoj kosi, prolazi tamošnju bolnicu, pa zemunsku i dovoze ga u Urgentni centar.
Sa drugim dežurnim bolnicama u gradu imamo neku vrstu internog dogovora da u slučaju kad su nam operacione sale zauzete ili kad nemamo slobodne krevete prime nekog našeg pacijenta. Ali taj dogovor bi morao da se formalizuje na nivou jednog centralnog gradskog informacionog sistema kojim bi bila uspostavljena stalna komunikacija između svih dežurnih zdravstvenih ustanova u gradu i službe Hitne pomoći. Mi smo tu priču započeli još pre dve-tri godine. Ali ona je negde zapela i ne znam o čemu je reč.
Koliko ljudi dnevno prođe kroz Urgentni centar?
Prema poslednjem tromesečnom izveštaju u toku 24 sata obavimo 600 do 700 pregleda. Sve naše aktivnosti, od prijema, pregleda, broja operacija indeksirane su sa preko 100 odsto. Pojedine regionalne bolnice, na primer, za noć imaju do tri hitna prijema, a za mesec dana 700 urgentnih slučajeva. Dakle, onoliko koliko naš Centar primi za 24 sata. Nisam zadovoljan tolikim opterećenjem. To jeste pokazatelj poverenja koji se ukazuje Urgentnom centru. Ovo je ustanova u koju kad pacijent dođe zna da će rešiti problem. Možda će malo da sačeka, malo da se pretrpi, ali će rešiti problem. Ako ode u neku drugu ustanovu, nije siguran. Lično bih voleo da bude upola manje pacijenata, ali da oni budu kvalitetno medicinski obrađeni. Prema našim postojećim kadrovskim resursima i opremi mi objektivno radimo preko svojih mogućnosti.
Prvo, gotovo iscrpljujuće čekanje, od sat pa i dva, za pacijenta nastaje kad na red dođe pregled kod lekara. Njih jednostavno nema. A kad se pojave, dođe jedan, pa drugi, a ponekad o dijagnozi bolesti presudi treći doktor.
To, naravno, ima veze s manjkom kadra. Nama fale radiolozi i anesteziolozi. Ne znam zašto Ministarstvo zdravlja, ili ko već o tome odlučuje, nema sluha za naše probleme. Jer, ako mi zbrinjavamo 700 ljudi dnevno, a neke druge ustanove 20 puta manje, neka se kod nas prebace anesteziolozi. Ili, neka nam se dozvoli da primimo nove lekare. Naša anesteziološka ekipa ima četiri člana od kojih su samo dvojica specijalisti. Imamo ozbiljan problem i sa sestrinskim kadrom. Najurgentnije je u odeljenju šoka gde bi praktično jedna sestra trebalo da vodi računa o jednom pacijentu. Mi nismo ni blizu toga: na 24 boksa u šoku A i B umesto 24 koliko bi trebalo da ih bude po svetskim standardima, radi četiri do šest sestara.
Trenutno postoji zabrana primanja lekara bilo kog profila na bilo kom nivou. Sve je centralizovano i ide preko resornog ministarstva. Ministar je obećao prijem novih lekara u aprilu, pa u junu. Lično mislim da neće biti prijema do kraja godine. Pitanje je koju kvotu ćemo dobiti od 300 novih lekara koje je pominjao ministar zdravlja. To je kvota za celu Srbiju.
A zašto čekate lekara? Pa, jure od ultrazvuka, skenera do rendgena ili operacionih sala. U Urgentnom centru kao najznačajnijoj ustanovi za
zbrinjavanje najtežih pacijenata u najrazličitijim urgentnim stanjima zaposleno je oko 1150 ljudi: 150 lekara, 550 medicinskih sestara. Ostali pripadaju tzv. logistici.
Znate, priča o Urgentnom centru nije onakva kakvom neko želi da je predstavi. Mi smo socijalna bolnica, govorim o profilu urgentne bolnice, u kojoj se leče svi: ljudi sa ulice, alkoholičari, izbeglice, socijalni slučajevi, umirući pacijenti koje neće da primi nijedna bolnica. Kod nas čak dolaze, bukvalno, da tu umru i pacijenti koji su operisani ili lečeni u drugim bolnicama. To nas dodatno opterećuje. Naravno da ne može niko biti primljen i pregledan za 15 minuta. To je fizički nemoguće. I te kako mora da se čeka. Sećate se one TV serije o urgentnom centru u Čikagu. I tamo pacijenti čekaju šest do dvanaest sati. Sestre i kvalifikovani tehničari odrade sve. Lekar uopšte ne prilazi. On je u Americi skupa roba. Samo je kod nas doktor jeftin.
Ali ovde se ne čekaju samo doktori već i vozači. Nije li to stvar loše organizacije?
Pitanje transporta je pod jurisdikcijom Kliničkog centra Srbije. To je zajednički vozni park. Tačno je da ta služba ne funkcioniše uvek potrebnom brzinom, ali ona obavlja i druge poslove kao što su prevoz hrane, sanitetskog materijala i slično, pa kola nisu uvek na raspolaganju.
Pacijenti vam zameraju da ih, kako kažu, pregledaju neki stažisti, volonteri, specijalizanti. Ovakva ustanova podrazumeva stručan kadar?
Ova bolnica za ono za šta je profilisana ima stručan i, što je još bitnije, iskusan kadar. Mi smo i klinička ustanova Medicinskog fakulteta. Ovde se odvijaju i dodiplomska i postdiplomska nastava i specijalizacije. I te kako ovde ima šta da se vidi i nauči. Naš kadar je sasvim OK i vrlo kvalifikovan. Radi se timski i u smenama. To funkcioniše besprekorno. Verovatno svi pacijenti nisu zadovoljni. Trudimo se da naš odnos prema najtežim pacijentima popravimo. Znamo kako bi to trebalo da izgleda i šta bi sve trebalo da pružimo pacijentima. Zbog kadrovskih problema to fizički nismo u stanju da postignemo.
Ima i slučajeva da mnogi zdravstveni radnici beže od ovog profila pacijenata. Ovo je vrlo stresan posao. U svetu ga rade ljudi do 35 ili 40 godina. Zatim odlaze u druge bolnice, gde je mirnije. A mi imamo lekare i sestre koji odavde odlaze u penziju. To je u svetu nezamislivo.
Ministarstvo zdravlja najavljuje ulaganje milijardi dinara u opremu i renoviranje bolnica i drugih zdravstvenih ustanova. Imate li vi sa čim da radite?
Da. Imamo sve što nam je nužno i neophodno od lekova do ugradnih materijala. To više nije problem. Urgentni centar ima prioritet u snabdevanju. E, sad, ako neko od pacijenata hoće da izvoljeva pa kaže ja bih ovaj, a ne onaj antibiotik, to ne može. Mi znamo šta ko treba da dobije od terapije i to odista i dobija.
Naša oprema iziskuje često obnavljanje. Pošto je u funkciji 24 sata dnevno, brže se amortizuje nego u drugim bolnicama. Operacione sale su non-stop u pogonu pa se na našem skeneru dnevno uradi čak 80 do 100 pregleda. Ne bi moralo da bude tako frekventno rabljenje ovog skupog medicinskog aparata, s obzirom na to da u gradu postoji gomila skenera, što u privatnim što u državnim ustanovama. Ali, već u jedan sat popodne svi ti skeneri su zaključani i svi pacijenti koji posle tog vremena moraju da se pregledaju na skeneru šalju se u Urgentni centar.
Prošle nedelje jedan vaš lekar optužen je za primanje mita. Ovakvo ponašanje pojedinaca baca ljagu na celu kuću. To je jedan individualan i izolovan čin koji je za svaku osudu i ni u kom slučaju nije opravdanje za loše plaćen, a težak i odgovoran posao. Takve pojave i postupci se moraju sankcionisati.
B. K.
Lekarske komore: izborna farsa
Rezultat za Ginisa – svaki osmi biohemičar postaje funkcioner samo ako je podoban
Neregularnost i drastično kršenje svih demokratskih načela pratili su izbore za Skupštinu Komore biohemičara. Birači, na čije se prigovore nadležni do sada nisu osvrtali, uložili su, konačno, žalbu Vrhovnom sudu Srbije, s predlogom da se nelegalni "izbori" ponište.
Zakon o komorama zdravstvenih radnika, usvojen u decembru 2005, pored stručnih udruženja sa desetinama hiljada članova, kao što su lekarska, farmaceutska, stomatološka i komora medicinskih sestara i tehničara, predviđa i formiranje Komore biohemičara, sa samo 360 članova. I dok je verovatno malo kome jasno kako je uopšte nastalo zasebno stručno udruženje za tako mali broj ljudi, svima je jasno da je biohemija veoma unosan biznis.
Od komora se očekuje veliki doprinos na poboljšanju zdravstvenih usluga koje dobijaju pacijenti u Srbiji. Međutim, sudeći po početku formiranja Komore biohemičara, koji obeležava besomučna bitka za monopol i vlast, bar što se tiče ove komore, pacijente ne očekuje ništa dobro.
Inicijativni odbor za formiranje Komore biohemičara imenovao je ministar zdravlja u decembru 2005. Odbor je predvođen nezaobilaznom prof. Nadom Majkić-Singh, dugogodišnjom vlasnicom svih najviših funkcija u srpskoj biohemiji. Odbor se sastoji uglavnom od bliskih saradnika prof. Majkić-Singh, a tu je i jedan eminentni poslanik SPS-a u Skupštini Srbije. Ovaj odbor je imao zadatak da za kratko vreme pripremi podzakonska akta kako bi se konstituisala prva Skupština Komore biohemičara. Da bi sve proteklo "transparentno", prof. Majkić-Singh je angažovala svog dugogodišnjeg saradnika, pravnika Slavka Zeca, plativši njegove usluge iz sredstava Društva u kojem je sama višedecenijski predsednik.
Podzakonska akta koja je ovaj pripremio krajnje su nedorečena, puna pravnih praznina i (ne)objašnjivo nejasna u delu koji se odnosi na propisivanje izbora za Skupštinu. Nije definisano pod kojim uslovima se izbori smatraju legitimnim. Nije definisan potreban broj izašlih birača, koja većina odlučuje, ali je predviđeno, kao u stara dobra vremena, javno glasanje. Prigovori na regularnost izbora, takođe, nisu predviđeni, naime, nije definisano kome se i u kom roku prigovori mogu podneti!?
Umesto da bude javan, rad Inicijativnog odbora bio je nedostupan stručnoj javnosti. Samovolja i monopol na odlučivanje Odbora rezultirali su, blago rečeno, skandaloznim izborima za Skupštinu Komore, održanim 10. maja 2006.
Da se ništa ne bi prepustilo slučaju, Odbor je sam sebe proglasio za izbornu komisiju Komore, a potom je imenovao i izborne komisije izbornih jedinica. Odbor je, zatim, sačinio liste koje su imale tačno onoliko kandidata koliko ima i mesta u budućoj skupšini. Poznajući i visoko ceneći sopstvene kvalitete kandidovali su se, skoro svi članovi izborne komisije Komore (iliti Odbora). Ne moramo naglašavati da se Odbor nije dvoumio da prihvati sopstvene kandidature. Ali, zato predlog kandidata iz Instituta za medicinsku biohemiju Kliničkog centra Srbije – nije uvažen. Odbor je ocenio da se već prijavio "dovoljan broj uglednih" biohemičara. Pa, ne znaju valjda birači bolje od Odbora ko je dobar za Skupštinu!
Birači su izborne liste uglavnom videli onog časa kada su i došli na izbore, pa im je preostalo da se u oprobanom komunističkom maniru javno izjasne da li se slažu sa izborom već izabranih kandidata.
Prava "pohvala ludosti" je slučaj predsednika Izborne komisije u izbornoj jedinici Beograd, dr Slavice Cimbaljević, koja je kontrolisala i svoj sopstveni izbor za člana Skupštine.
Veliki broj biohemičara u Srbiji prepoznao je farsu ovih "izbora", što je rezultiralo masovnim bojkotom. Na izbore je izašla oko trećina birača. Pri tome su izborne komisije i sami kandidati činili skoro polovinu izašlih. Na primer, u Nišu se sastalo ukupno 28 biohemičara i između sebe izabralo 12 članova Skupštine. Budući da Skupšina broji 45 delegata, ovim izborima svaki osmi biohemičar u Srbiji postao je funkcioner u Skupštini!
Izbori za Ginisa! Od organizatora, koji decenijama sede na istim funkcijama i besomučno sprovode svoju volju i monopol – mnogo je! Ostaje pitanje: dok se biohemičari igraju Komore i izbora, zašto Ministarstvo ćuti?
Sekcija za Kliničku biohemiju Srpskog lekarskog društva
