Šest je decenija prošlo od zatvaranja "fabrika smrti" poput one u Aušvicu, a ljudi se svejednako pitaju kako je sve to uopšte bilo moguće? Svo to komešanje, brižljivo uzgajano ludilo, masovna histerija, savršeno organizovan zločin, sve ono što je besnelo Nemačkom od marta 1933. i što će uvrhuniti pohodom na Evropu i "konačnim rešenjem", tj. holokaustom? I sve to usred "civilizovane Evrope" tehnički revolucionarnog XX veka, u okrilju jednog naroda koji je svetu dao najveće filozofe, pesnike, besmrtne kompozitore?!

"Ispovedni", autobiografski tekst Sebastijana Hafnera (pravo ime Rajmund Precel) Istorija jednog Nemca (Stylos, Novi Sad; preveo Života Filipović) ponajpre je upravo lucidan, mada nužno tek delimično obuhvatan pokušaj da se odgonetne i razjasni upravo to najvažnije pitanje kako, a bogme i zašto.

Sebastijan Hafner ne spada među one Najslavnije Nemce – poput Braće Man, Jaspersa ili Brehta – koji su se suprotstavili nacizmu, i čije je suprotstavljanje slobodni svet pratio s divljenjem i nadom. Hafner je bio manje-više "obično" Dete Berlina, mladi pravnik i povremeni novinski saradnik kojeg su dolazak nacista na vlast i sveopšta, brutalna i brza varvarizacija Nemačke zatekli u onoj životnoj dobi kada se zapravo tek počinju ocrtavati prve prave konture jednog "životnog projekta". Ova pozicija anonimnog subjekta, osetljivog berlinskog mladića usisanog u vrtlog jedne divljačke "revolucije", međutim, dragocena je komparativna prednost ovog svedočenja, jerbo o ranim danima Trećeg Rajha govori iz perspektive onoga ko je otrovnu i opasnu atmosferu Rajha osetio "iznutra" i uspeo da iznese živu glavu i svedoči o onome što se dešava uglavnom samo zahvaljujući činjenici da niko nije znao kakve se "izdajničke" misli u toj "živoj glavi" roje… Hafner je kao tridesetogodišnjak 1938. emigrirao u Englesku, a u Nemačku se vratio tek 1954. Pisao je po povratku za najuglednije nemačke novine, autor je i nekoliko publicističkih uspešnica, mahom posvećenih nacizmu i ratu. Preminuo je 1999, a Istorija jednog Nemca objavljena je tek posthumno, iz rukopisne zaostavštine – i doživela nezapamćen uspeh u domovini i drugde – mada je pisana još 1939, što se iz teksta da odlično razaznati.

U trenutku nastanka ove knjige rat tek počinje, svi najveći užasi, pa i sam holokaust tek će se dogoditi, pa ipak, Hafnerova je analiza demonske prirode nacističkog "sistema vrednosti" briljantna, a njegov prikaz konkretnog, svakodnevnog manifestovanja tog Zla u životu Berlina i Nemačke literarno je snažan i istovremeno žurnalistički koncizan. E, to je kanda ono što se zove "građa za istoriju" jedan-kroz-jedan. Bilo je zlobnih kritičara – iz kojih je vidljivo progovarala loša savest – koji su pokušali da mu podmetnu naknadno pametovanje i retroaktivno dopisivanje ovog izuzetnog teksta, ali jedino što su postigli bilo je demonstriranje sopstvene intelektualne i moralne inferiornosti: Istorija jednog Nemca ne pokazuje da je Hafner bio Genije i Prorok, nego samo to da su čisto srce i "tri čiste obične ljudske pameti" bili u osnovi više nego dovoljni da se zlo i izopačenost nacionalsocijalizma prozru od samog početka, još dok su Hitler i družina bili tek morbidni pajaci iz bavarskih pivnica, dok je sam Treći Rajh od prvog dana bio bestijalna tvorevina, i uistinu nije bilo nužno čekati rat da bi se to (u)videlo. Nisu, međutim, samo mnogi Nemci izabrali da oportunistički zažmure sve dok ne bude prekasno; uradila je to i gotovo čitava Evropa, koju je njena sterilna politička elita uljuljkivala u iluziji da se s Monstrumima može lepo dogovoriti.

Najdragocenijim Hafnerovim uvidom držim njegov tretman Trećeg Rajha ne kao nekakve izolovane, "incidentne" pojave koja je obnoć prekrila Nemačku pavši pravo s Marsa, nego kao logičnog, završnog čina onoga što pisac naziva "trijumfom nemačkog Rajha (tj. "državotvornih" i nacionalističkih opsesija kao takvih, op. T. P.) nad nemačkom kulturom". Opštevažeća slika Nemaca kao "kulturnog naroda" je jedno, ali nacionalsocijalistička revolucija upravo s time herostratski raskida: ona je, kao Apoteoza Niskosti, zapravo radikalno oslobađanje od svake nelagodnosti u kulturi… Hafner ne propušta da se fokusira na to, kao i na Prvi svetski rat i nemačku gubitničku traumu (redovi o Nemcima koji se ne sekiraju zbog krivice za rat nego samo zato što su ga izgubili krajnje su poučni… ), posleratni haos, pobačene revolucije, antisemitsko prostaštvo, hiperinflaciju – najveću u istoriji sveta još nesvesnog prisustva Nikole Šainovića – koja je dubinski psihološki potkopala svaku veru u stabilnost, u građanski i demokratski poredak, i ohrabrila svaki zamislivi nihilizam, mentalitet slepe poslušnosti Zakonu i Državi, čak i kada se ovi izrode u sopstvene krvave karikature, "nesposobnost da se živi običnim životom", kukavičluk i nedoraslost elita, krhkost pravnog poretka s kojim se brahijalna Sila poigrava a ovaj to krotko trpi… Sve to, i još mnogo toga, čine Istoriju jednog Nemca nezaobilaznom ostavštinom za budućnost, raskošnim "vencem belog luka" za vampire svih boja.

Marsel Rajh-Ranicki najznačajniji je nemački književni kritičar druge polovine XX veka; bezbroj je dokaza da je tome tako: to što Peter Handke o njemu misli sve najgore, samo je jedan od njih. Iako je Jevrejin, odavno je prozvan "papom nemačke kritike", a "kardinali" mogu samo da mu pljunu pod prozor… No, nakon nekoliko decenija suverenog i autoritativnog "arbitriranja" o delima drugih, a već u poodmakloj starosti, Rajh-Ranicki uviđa da je došlo vreme i za njegovu Životnu Priču – i to kakvu! Moj život (ponovo: Stylos, Novi Sad 2005; ponovo: preveo Života Filipović) veličanstvena je tačka i na jedno ljudsko bivanje na zemlji i na jedan samorodan intelektualni opus. Tja, ko bi rekao da će se jedno poljsko jevrejsko dečače, viđeno za anonimnost i za smrt, ratom zauvek onemogućeno čak i da studira (slušaonicu će, kaže, "upoznati samo sa katedre"), dogurati do germanskog književnog Olimpa?!

Moj život je moguće, ovlašno, podeliti u četiri celine: prvi deo čini odrastanje u Poljskoj, a potom u Nemačkoj, prvo vajmarskoj, potom nacističkoj; od jedne "tipične građanske priče" Moj život sve više menja žanr ka nekakvom polit–hororu, kako nacističko besnilo sve više uzima maha. Drugi deo čini ratna priča, deportacija u Poljsku, nezaboravno svedočanstvo o životu (i smrti, sveprisutnoj) u Varšavskom getu. Pročitali smo ponešto, pa smo skloni nadobudno misliti da "znamo sve bitno o tome": Rajh-Ranicki nas spušta na zemlju ovim impresivno dočaranim Paklom, prema kojem onaj Danteov izgleda kao bezvezna video-igrica; potom bekstvo sa suprugom iz Geta pred deportaciju u krematorijum, uspelo tek ludom srećom, i dugo skrivanje, sve do kraja rata, kod poljskog neznanca Boleka i njegove žene, a Bolek će izgovoriti ključnu rečenicu ove knjige: "Adolf Hitler, najmoćniji čovek Evrope, odlučio je: Ovih ovde dvoje treba da umru. A ja, mali slagač iz Varšave, odlučio sam: Treba da žive. Pa sad da vidimo ko će pobediti". Taj je drugi deo knjige u svakom pogledu antologijske vrednosti, podjednako kao Književnost i kao Svedočanstvo. Treći deo Mog života povratak je u Poljsku, uranjanje u novu, jedva podnošljiviju, boljševičku tamnicu, mukotrpno sticanje nekakve književne, uglavnom germanističke "karijere" u jednom neslobodnom društvu; slikoviti paradoksi i apsurdi tog vremena nisu nam nepoznati, mada ih nismo iskusili u tako drastičnom vidu. Četvrti deo: emigracija u SR Nemačku, napuštanje socijalističkog "veštačkog raja", trajno opredeljivanje za nemačku literaturu kao najveću strast njegovog života, postepeni uspon kroz zamršene koridore nemačke medijsko-književne scene… I ova poglavlja bez sumnje imaju antologijsku vrednost: Rajh-Ranicki se, s jedne strane, beskrajno pronicljivo, oštro, ali nezlobivo, udubljuje u posleratnu nemačku društvenu scenu, osobito u onaj najosetljiviji i najkontroverzniji odnos, onaj prema nacističkom "nasleđu", holokaustu, masovnom nemačkom "neznanju" o tome; na drugoj strani, oštroumno, ironično i duhovito, Rajh-Ranicki razmatra poziciju kritičara, te dežurne bokserske vreće po kojoj udaraju povređene sujete i genija i šarlatana podjednako… Kada bih hteo da držim nešto na zidu, opredelio bih se da uramim ovaj zaključak Rajh-Ranickog: "Radio sam već dovoljno dugo u našoj branši pa nisam gajio iluzije: znao sam da odnos nekog autora prema njegovom kritičaru skoro uvek zavisi od jedne jedine okolnosti – naime od toga kako je kritičar tretirao toga autora, pogotovo (to je naročito važno) njegovu najnoviju knjigu". Mislim, šta reći…

Moj život Marsela Rajh-Ranickog po svemu je jedna od najvažnijih i intelektualno najpodsticajnijih prevedenih knjiga koje su se ovde poslednjih godina pojavile. To što ona tako ugluho prolazi (primetio sam samo prikaz Mihajla Pantića) o njoj ne govori ama baš ništa, ali nam kazuje ponešto bitno o jednom jadnom stanju duhova, o jednom indolentnom ignorantstvu i vrednosnoj pometnji koja je odavno drugo ime za Ovo U Čemu Živimo.