U rano jutro šestog maja tutnjava voza koji je prelazio preko mosta Gazela na Savi pomešala se sa blejanjem poslednjeg živog jagnjeta u najpoznatijem romskom slamu u Beogradu. Irfan i Vinetu, otac i sin, upravo su završili ritualno klanje jagnjeta za Đurđevdan i pripremili ražanj. Neki njihovi sunarodnici su to učinili još prethodne večeri i noć su proveli budni, uz vatru. Između brda papira i smeća širi se miris pečene jagnjetine. Nasmejani ljudi prilaze Irfanu i čestitaju: Ajde bahtalo to Erdelezi! Isto tuke bahtalo to Erdelezi! (Srećan Đurđevdan! – I tebi srećan Đurđevdan!) Prizor je pomalo nadrealan: iz Irfanove kuće od kartona izlazi njegova ćerka obučena u novu odeću, našminkana, držeći u rukama "diskmen". Prvi komšija prolazi gurajući kolica puna odbačenih kućišta za računare, ima onih koji rade i ovog prazničnog jutra. Muzika grmi iz skoro uništenog kasetofona, ali to nikome ne smeta iako je jutro, svi su već odavno na nogama. Na stolu ispred kuće napravljenom od presečenog bureta su tanjiri puni mesa, salate i kolača, boce rakije i piva. Bar tog dana trpeze moraju biti bogate i u najsiromašnijoj romskoj kući, makar se zbog toga kasnije gladovalo. Pije se prva jutarnja kafa i sa zebnjom posmatraju dolazeći kišni oblaci. Počinje najradosniji dan u godini za sve Rome, tačka koja povezuje narod koji je davno napustio dom prihvatajući običaje svake zemlje u koju je došao.

Tog dana se slavi u svakoj romskoj porodici bilo gde u svetu. Praznik u Indiji, Pakistanu i Avganistanu zovu kakava, u Turskoj (H)erdelezi, u Srbiji, Bosni i Makedoniji Đurđevdan, u Hrvatskoj Jurdevo. Praznik slave svi Romi, bez obzira da li su muslimani ili hrišćani, što i nije čudno znajući da su svakoj religiji, koju su zbog lakše adaptacije na sredinu prihvatali, dodavali paganska verovanja koja su poneli iz svoje prapostojbine. Đurđevdan je za Rome mnogo više od verskog praznika, oni u stvari od davnina slave kraj zime, za njih najtežeg perioda u godini, i dolazak lepšeg vremena.

Na Balkanu je nekada postojao običaj da se na nekoj raskrsnici pored reke sastane po nekoliko romskih porodica. Pre izlaska sunca u reci se obavljalo ritualno kupanje ili prskanje, devojke za udaju su ostavljale svoje haljine ispod vrbe verujući da će se uskoro udati ukoliko na tim haljinama nađu opalo lišće. Svaka porodica je klala po jedno jagnje, a onda bi jedna porodica za dukat prodala glavu jagnjeta drugoj. Jagnje je moralo biti muško, a na rogove su mu stavljane dve sveće. Vlasnik je pre ritualnog klanja molio jagnje za oproštaj. Krv jagnjeta se prihvatala u posudu, pa se mazala deci po čelu uz želje za dobro zdravlje. Sledeće godine bi na istom mestu porodica koja je dala dukat primila glavu od druge porodice i vraćala dukat nazad. Vremena su se promenila, čak i za Rome, na Balkanu ima sve manje pravih nomada. Većina ih sada živi po favelama, seleći se iz grada u grad u potrazi za "boljim životom". Irfan je rođen pored Skoplja, u naselju Šutka, najvećem romskom "gradu" u Evropi, a potom je živeo u Boru. Kaže da je došao u Beograd zato što su ovde najveće mogućnosti za zaradu.

Za Rome ispod Gazele nema ni ritualnog ni običnog kupanja, u njihovom naselju nema tekuće vode pa je donose u plastičnim bocama. Nema je ni u gornjem delu romske "mahale" na Mirijevskom brdu, mada to naselje u poređenju sa novobeogradskim "karton sitijem" deluje mnogo sređenije. Voda je isključena na jedinoj česmi u naselju zbog neplaćenih računa. Onaj ko očekuje romantične proslave Đurđevdana opevane u filmovima bolje i da ne dolazi na ovakva mesta. Svi se trude da tog dana budu nasmejani i raspoloženi, ali dekor je mnogo drugačiji od pastoralnih šumskih prizora. Zemljanim ulicama mahale tutnji "pretty Diana", stari sitroen adaptiran tako da može da vozi velike količine papira i kartona. Iza njega se kreće stado koza koje goni dečak jašući konja. Tri momka sa crvenim peškirima oko ruke idu od kuće do kuće i pozivaju na svadbu koja će se održati te noći. Ispred sklepanih domova postavljeni su stolovi, goste poslužuju devojke i žene obučene u odeću raskošnih boja – Đurđevdan je dan kada se pokazuje ono najlepše što se ima. Kažu da se na Kosovu, odakle su mnogi došli, đurđevdanski uranak slavi 5. maja, ali su se svi prilagodili običajima koje su zatekli. Rođaci i komšije dolaze tokom dana da čestitaju jedni drugima. Ručak počinje čorbom od jagnjećih iznutrica, nastavlja se brdima mesa, sve se zaliva rakijom i pivom. Zvučnici su izbačeni ispred kuća i vazduh drhti od tutnja pomešanih ritmova i jezika zemalja od Pandžaba do Balkana. Svaki gost je dobrodošao tog dana i iskazuje mu se veliko poštovanje. Nema svađa, na praznik se zaboravljaju stare razmirice. Alkohol briše razlike i brane pucaju, za stolom kreću pijane ispovesti i strašne priče o mukama u kosovskim zatvorima, izgubljenim domovima i životima. Ne zadugo, jer udaranje o stolove, podvriskivanje i pevanje uskoro sve zaglušuju. Sa prvim sumrakom se ponovo pale vatre i veselje eksplodira u delirijum, tama pokriva nakrivljene udžerice ispred kojih spavaju oni koje je alkohol već oborio. Mnogi igraju na ulici, ženske nošnje blistaju na slabom svetlu. Sve deluje kao paganska svetkovina u čast nekog raskalašnog boga, kada pravila nema i sve je dozvoljeno. Kroz vazduh nabijen adrenalinom kovitla se divlja radost zbog još jedne preživele zime, još jednog dočekanog proleća. Kao da ništa drugo više ne postoji osim tog trenutka, te noći kada se sve muke zaboravljaju, kada sve izgleda pijano, lako i lepo, čak i u tom svetu odbačenom od svih. Bar do sledećeg jutra, kada će se točkovi ponovo zakotrljati ulicama grada i ćutljive, mamurne figure početi opet da u svoja kolica slažu ono što je "civilizacija" prethodne noći ostavila iza sebe.

Legenda kaže da je na Tibetu upotreba točka bila zabranjena sve do dolaska Kineza, jer se verovalo da "točak ne poštuje ni ljudsku ni nebesku meru za protok vremena, već pokušava da vreme podjarmi i relativizuje". Nije zato čudno što su točak za svoj simbol izabrali upravo Romi, narod koji je veći deo svoje uglavnom nezapisane istorije proveo na točkovima, pokazujući mnogo pre Ajnštajna da vreme jeste relativna kategorija. U mraku istorije izgubio se početak njihovog lutanja, ostalo je zabeleženo nekoliko neuspešnih pokušaja da se to skitanje zaustavi. Pokojni iranski šah Reza Pahlavi poželeo je da sve nomadske narode u Iranu, od kojih je najbrojnije bilo romsko pleme Luri, zatvori u stalne naseobine i da im zabrani dotadašnji način života. Više od dvadeset godina su pod pritiskom strogih kazni Luri bili saterani u rezervate, ali i šahovo je minulo. Luri su ponovo pokrenuli svoja stada u potragu za boljom pašom, prelazeći za njih nepostojeće državne granice. Svoje šatore i danas podižu oko Persepolisa, kao što su radili hiljadama godina.