Statistici nikada nije bilo lako sa Romima jer o ovom narodu, za koji se vezuje toliko predrasuda i legendi, nema mnogo preciznih brojki. Na primer, smatra se da ih u Evropi ima između 10 i 15 miliona, brojevi koji se dobijaju na zvaničnim popisima drastično se razlikuju od procena koje daju nevladine organizacije ili socijalne službe. U Rumuniji ih je po popisu 409.000, po Institutu za istraživanje kvaliteta života oko 1,5 miliona (neke procene kažu čak i 2,5 miliona – najviše u Evropi), u Bugarskoj je Roma zvanično 366.000, nezvanično između 600.000 i 750.000, kod nas po popisu 118.000, po drugim izvorima 550.000, možda čak i 800.000.

Neke cifre koje se odnose na Rome zvuče stravično. Samo jedan od 100 Roma živi duže od 60 godina, prosečan životni vek im je oko 40, umiru i od najbanalnijih bolesti. Brojna istraživanja kažu da u svim zemljama Centralne i Istočne Evrope, gde ih je najviše, većina Roma, i do 90 odsto, živi najčešće ispod granice bede u naseljima sličnim getu.

Komesar za ljudska prava Saveta Evrope Alvaro Gil-Robles u izveštaju o ljudskim pravima Roma u Evropi kaže da se oni suočavaju sa ozbiljnim preprekama u ostvarivanju osnovnih prava u svim zemljama. Srbija i Crna Gora tu nije izuzetak. Podaci o obrazovanju Roma su poražavajući. Prema istraživanju koje su ove godine sproveli britanska nevladina organizacija Save the children i Centar za prava deteta, od 100 Roma 72 ne završi osnovnu školu, do kraja srednje škole stigne 7,8 odsto, a od hiljadu Roma samo troje ima diplomu više škole ili fakulteta. Oko 80 odsto romske populacije u Srbiji je potpuno ili funkcionalno nepismeno, osnovnu školu pohađa svega 15.000 romske dece od procenjenih 89.000.

Mnogo je razloga za tako tragično stanje. Većina romske dece rađa se i počinje da živi u uslovima koji nisu dostojni čoveka. U Srbiji ima više od 600 nehigijenskih naselja u kojima žive Romi, samo u Beogradu ih je 44. Osim toga, u glavnom gradu postoji i 29 slamova sklepanih od svih zamislivih materijala – lima, najlona, kartona, starih železničkih vagona, od kojih se najpoznatiji nalaze ispod mosta Gazela, u novobeogradskom bloku 18a i u kompleksu Betonjerke na Dorćolu, gotovo u samom centru.

NETRPELJIVOST: Ne može se reći da država ne pokušava da reši problem tih naselja. Akcionim planom Republike Srbije za stambenu oblast iz 2005. predviđena su rešenja za uređenje romskih naselja. Taj plan je deo realizacije projekta kojim se Srbija i Crna Gora uključuju u međunarodni projekat "Dekada Roma", koji traje od 2005. do 2015. godine, a predviđa uključivanje Roma u redovne tokove društva. Tim planom bi neka nehigijenska naselja u kojima su kuće boljeg kvaliteta, kao u naseljima Marinkova bara i Orlovica, bila legalizovana i u njima bi se uradila nedostajuća infrastruktura (kanalizaciona i vodovodna mreža), a naselja koja ne zadovoljavaju osnovne uslove za život bila bi raseljena. Generalnim urbanističkim planom Beograda iz 2003. godine predviđene su lokacije za izgradnju stanova za socijalno ugrožene kategorije građana, u koje su ubrojani i Romi. Prošle godine je pokušano preseljavanje Roma iz divljeg naselja Gazela u kontejnere koji su stigli kao poklon grada Esena i organizacije Karitas, ali zbog prave pobune građana u novobeogradskim blokovima preseljenje nije uspelo. Tako dolazimo do onoga što je, čak i ako se ispune svi ostali uslovi neophodni za ostvarenje ovog ambicioznog plana, majka svih problema vezanih za Rome – netrpeljivost koja ih svuda prati i koja često prerasta u otvorenu mržnju i nasilje.

Teško je naći racionalno objašnjenje za mržnju prema narodu koji nikada nije imao svoju državu, ali ni svoju vojsku, niti je ikada vodio ratove protiv bilo kog drugog naroda. Gotovo da nema diktatora u istoriji koji se nije obrušio na Rome, ali njihove tragedije su ostajale nekako po strani u odnosu na stradanja drugih. Dovoljno je pomisliti na jezivi holokaust izveden nad Romima u Drugom svetskom ratu, ili stradanje na Kosovu odakle ih je proterano preko 100.000 posle završetka bombardovanja NATO-a. Vesti o nasilju prema Romima stižu iz svih zemalja Evrope. Sva objašnjenja koja se obično daju za tu mržnju i netrpeljivost dali su i stanari novobeogradskih blokova prošlog leta – Romi su prljavi, kradu, mnogo ih je, zbog njih će pasti cene stanova u kraju… U gradu koji smećem zasipaju svi njegovi stanovnici, u državi u kojoj su pokradene desetine milijardi evra za koje niko pred zakonom nije odgovarao, priče o nehigijeni ili nepoštenju Roma mogu da izazovu samo gorak podsmeh. Način života većine Roma jeste drugačiji, ali bi oni po svakom zakonu morali da budu ravnopravni sa drugima. U realnom životu nažalost nisu, i to od samog početka. Manje od deset odsto romske dece pohađa predškolske ustanove u Srbiji, i to je sigurno zamajac koji kasnije stvara mnoge druge probleme – deca ne prolaze kroz proces socijalizacije i priprema, pa su škole za njih potpuno nepoznat svet.

ŠPORET ILI VATROGASCI: Pre polaska u školu deca odlaze na medicinske i psihološke preglede. Već tada veliki broj malih Roma ne uspeva da uđe u "normalan" svet jer ih upućuju u specijalne škole za decu sa posebnim potrebama, najviše zato što mnogi od njih ne govore dobro srpski jezik, ali i zato što zbog različitih uslova u kojima su živeli i različitog sistema vrednosti ne uspevaju da odgovore i na naizgled jednostavna pitanja. Na primer, na pitanje sa testa šta treba učiniti ukoliko se primeti da iz kuće izlazi dim, mali Romi će uglavnom odgovoriti da treba očistiti šporet, umesto da treba pozvati vatrogasce. Priprema se novi komplet testova koji će biti prilagođeni i takvoj deci, ali to je samo deo rešenja. Često i sami roditelji, naročito oni koji nemaju nikakvo obrazovanje, pristaju bez razmišljanja da im se dete pošalje u specijalnu školu jer im se kaže da će tamo dobijati užinu, besplatne udžbenike, pakete sa hranom.

Inače, ta vrsta problema postoji i u drugim zemljama. Grupa mladih Roma iz češkog grada Ostrave nije uspela da u Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu dokaže da su u specijalne škole upućeni zbog svog porekla, ali šokantno je zazvučao podatak da je u Češkoj 58 do 95 odsto dece u specijalnim školama romskog porekla, a da u Ostravi 50,3 odsto ukupnog broja romske dece pohađa specijalne škole, u poređenju sa samo 1,8 odsto dece većinske populacije.

Ni za decu koja uspeju da upišu "normalnu" školu problemi nisu prestali. Većina roditelja druge dece ima otpor prema Romima, ne želi da razmišlja o uslovima u kojima žive, zašto je među njima takva nehigijena i zašto nisu spremni za školu kao ostali. Koliko puta ste čuli rečenicu "neću da upisujem dete u tu školu, ima mnogo Cigana"? Postoji ukorenjeno mišljenje da učenici u razredima u kojima ima romske dece slabije napreduju u školi jer lošiji đaci (Romi) utiču na ostale. Koliko je to pogrešno pokazuje primer austrijskih škola u kojima postoje eksperimentalna odeljenja u kojima su, uz ostalu decu, uključena i deca sa posebnim potrebama. U takvim odeljenjima uspeh druge dece ostajao je isti, ali su deca sa posebnim potrebama drastično napredovala.

Dečji svet je često surov i u njemu se svaka različitost kažnjava. Osećaj izdvojenosti i različitosti nametnut od druge dece, kombinovan sa nedovoljnim znanjem jezika i nedostatkom podrške okoline, stavljaju romsku decu u težak položaj. Učiteljima je sigurno mnogo napornije da rade sa decom koja prvi put u životu vide učionicu, često se linijom manjeg otpora takvi đaci propuštaju do četvrtog razreda, posle čega su, zbog nedovoljnog znanja, nesposobni da nastave dalje školovanje.

MALO OPTIMIZMA: Jedan od načina da se takvo stanje promeni jeste mnogo veće uključivanje romske dece u predškolsku nastavu, gde ih danas ima zanemarljivo malo. U Subotici, Adi, kao i na jugu Srbije, u Bujanovcu, Nišu, postoje obdaništa za romsku decu. U Vojvodini projekat pomaže organizacija Save the children, u Bujanovcu CCF – Christian Children Fond. U Beogradu je takvih obdaništa bilo ranije, poput vrtića Kham (Sunce) koji je osnovala nevladina romska organizacija "Roma community center 8. april" u Malom Mokrom Lugu. Obdanište je radilo pet godina. Pohađalo ga je pedesetoro dece za koju je sve bilo besplatno, uključujući i aktivnosti kao što je škola plivanja. Zatvoreno je pre dve godine zbog prestanka priliva sredstava od donatora, od kojih je najveći bio Fond za otvoreno društvo. Kontinuiran rad je dao izuzetne rezultate, sva deca koja su išla u obdanište nastavila su školovanje. Ukupni troškovi su bili, inače, oko 3000 evra mesečno (koliki li su mesečni telefonski izdaci članova porodica haških optuženika, uračunati u budžet Srbije?).

Na Mirijevskom brdu program rada sa decom predškolskog uzrasta realizovan je od 21. marta do 21. maja 2005. Donatori su bili organizacija AGF iz Nemačke, lokalna samouprava opštine Palilula i društvo Rom Palilula, u saradnji sa OŠ "Jovan Cvijić" sa Karaburme. Program je prošlo dvadeset jedno dete, sa odličnim rezultatima, ali posle toga nisu sva upisana u školu. Šaban Tahiri, predsednik udruženja Rom Palilula, smatra da uporedo sa predškolskim aktivnostima za decu treba organizovati i kurseve za roditelje u samom naselju. Mnogi od njih, naročito Romi koji su 1999. došli sa Kosova gde su živeli potpuno izolovano, nemaju nikakvo obrazovanje i nisu svesni prednosti koju školovanje daje deci. Romi napuštaju škole i zato jer rano počinju da rade, dečaci pomažu očevima u sakupljanju sekundarnih sirovina, prodaji na pijaci, devojčice rade u kući i čuvaju drugu decu.

Često je mišljenje da ne treba otvarati posebna obdaništa za romsku decu jer se time samo produbljuje diskriminacija. Međutim, aktivisti koji su u takvim obdaništima radili upozoravaju da je romskoj deci u početku potreban veći nadzor zbog uslova u kojima žive, i da se ako su sva deca na istom nivou lakše mogu organizovati aktivnosti kao što su kupanje, šišanje, predavanja o higijeni. Kao i sva druga deca i Romi imaju problem adaptacije u obdaništu, a ukoliko se odmah nađu u potpuno novoj, neromskoj sredini, njihov stres je u početku mnogo veći. Njihovo mišljenje je da su vrtići za romsku decu dobri kao prelazno rešenje, u kojima se deca adaptiraju i onda prelaze u "obična" obdaništa.

TIHA DISKRIMINACIJA: Vesna Acković, savetnik ministra prosvete u odeljenju za strategiju i razvoj obrazovanja, kaže da su obdaništa za romsku decu finansirana uglavnom donacijama i da prestaju da rade završetkom programa, posle čega praktično svaki novi program kreće od početka. Ona takođe kaže da romska deca pri upisu u obična obdaništa često nailaze na "tihu diskriminaciju", roditeljima se govori da nema dovoljno mesta, da se jave kasnije, i da su retki primeri poput beogradskog obdaništa Čigra na Konjarniku, gde su deca prihvaćena normalno, bez diskriminacije.

Očigledno je da je za dugoročno rešavanje ovog problema potrebno sistemsko rešenje na nivou države. Realizacija projekta "Uključivanje romske dece u pripremno-predškolsko obrazovanje", koji vode Ministarstvo prosvete i sporta i Romski nacionalni savet, mogla bi biti dobar put u tom pravcu. Taj projekat bi trebalo da se realizuje u trideset opština u Srbiji od marta do avgusta 2006, a ukoliko pilot-faza bude uspešna u školskoj 2006/2007. ovaj program bi se proširio na ukupno 120 opština u Srbiji. Obuhvatio bi decu uzrasta do pet godina, jer po zakonu je u toj školskoj godini predškolsko obrazovanje godinu dana pred polazak u školu obavezno i besplatno za svu decu. Projektom je predviđena aktivna saradnja sa porodicama angažovanjem romskih koordinatora na lokalnom nivou, da bi porodice dale punu podršku školovanju svoje dece. Predviđeno je da projekat traje dve godine, ali ukoliko se taj rad ne nastavi i ne prihvati kao dugoročna strategija rešavanja problema obrazovanja Roma, njegovi efekti će biti neprimetni.

I pod najpovoljnijim okolnostima, da bi se ti efekti osetili, biće potrebne godine i mnogo rada i truda. Projekat će se sigurno sudariti sa mnogim problemima. Pre svega, za njegovu realizaciju potrebna su velika finansijska sredstva. Deo će obezbediti strani donatori, deo naša država, ali ono o čemu se mora razmišljati jeste i način na koji će se ta sredstva utrošiti. Nije malo novca, naročito stranih organizacija, uloženo u pomoć Romima prethodnih godina, ali velik deo tih sredstava nije stigao do krajnjih korisnika. Način na koji su ranije donatori birali partnere često je zavisio od ličnih afiniteta ili privatnih dogovora – u Srbiji je registrovano više od 300 romskih organizacija, i za mnoge je to unosan biznis. Među romskim organizacijama stanje je isto kao među srpskim strankama: borba za vlast, afere, klevetanja i međusobna optuživanja za pronevere su svakodnevica. Ne treba, naravno, odmah pomisliti da je to stvar "lopovskog mentaliteta", od te boljke nisu imuni ni drugi. Najbolji primer je Kosovo, crna rupa koja je progutala nepoznate količine strane pomoći u kešu i raznoraznim materijalnim dobrima, a kao vinovnici malverzacija često se pominju kako domaći tako i strani "humanitarci".

PRISILNI POVRATAK: Problem sa kojim će se suočiti Srbija i romska zajednica jeste i readmisija, povratak oko 100.000 ljudi sa našim pasošima iz Zapadne Evrope, od kojih su većina Romi. Najviše ih potiče sa Kosova, ali se tamo sigurno neće vratiti jer se okolnosti zbog kojih su pobegli nisu značajno promenile. To znači da će ionako oskudna sredstva namenjena Romima morati da se dele na još veći broj ljudi. Ekonomska kriza, nezaposlenost koja je među Romima veća od 90 odsto, siromaštvo države, depresija i beznađe kao redovni pratioci života u našoj zemlji sigurno neće pomoći naporima da se problem Roma pomeri sa mrtve tačke, ako je već previše optimistično govoriti o njegovom rešenju.

Ipak, ono što će se najteže ostvariti jeste raskidanje začaranog kruga predrasuda i odbojnosti koji većina ljudi ima u glavi kada se pomenu Romi. Neko će reći da te predrasude postoje od kada i Romi, ali to ne znači da ne treba pokušati da se one slome, makar znali da za tako nešto nije dovoljna ni jedna dekada. Deca koja od kuće ponesu u obdaništa i škole rečenice "ako ne budeš dobar, odneće te Cigani" ili "prljav si kao Ciganin" to će zapamtiti i ponavljati. Ako to želi, odraslom čoveku nije potreban nikakav napor da shvati da je dečji život podjednako vredan i u slamu ispod Gazele i na svakom drugom mestu. Da li će se taj život završiti u slamu ili poći nekim drugim putem, ponekad zavisi i samo od izgovorene ili prećutane teške reči.