Meksički pisac Huan Rulfo (1917–1986) nije imao svoga Maksa Broda. Da jeste, njegov bi opus verovatno bio veći od dvestotinak stranica osrednjeg formata. On je, međutim, kao i Gogolj, svoje rukopise spaljivao sam.

Iza Rulfa su ostali zbirka priča Dolina u plamenu (1953) i roman Pedro Paramo (1955). I to je sve. Iako je o romanu Kordiljeri govorio puno – na pitanje kada će, najzad, početi da ga piše, Rulfo je odgavorio: "Verovatno nikad, da ga ne bih pokvario" – niko ga nije pročitao, a sačuvano je samo nekoliko, posthumno objavljenih odlomaka. Ipak, pre nego što je shvatio da će svaki roman, neizbežno, biti pokvaren kada ga iz glave pokuša preneti na papir, stvorio je Pedra Parama, roman bez premca u latinoameričkoj književnosti. Upečatljivo čitalačko svedočanstvo ostavio nam je Gabrijel Garsija Markes: "Te noći kada sam prvi put pročitao Pedra Parama nisam mogao da zaspim dok knjigu ne pročitam po drugi put zaredom; od one strahovite noći kad sam pročitao Kafkin Preobražaj, nikada nisam bio tako potresen." Na drugom mestu je dodao: "Mislim da sam sâm kupio čitavo jedno izdanje Pedra Parama da bih ga poklanjao prijateljima, uz uslov da se ponovo nađemo i pričamo o njemu." Parafrazirajući čuvenu dosetku Dostojevskog po kojem su ruski pisci izašli ispod Gogoljevog šinjela, mogli bismo bez preterivanja reći da se latinoamerička književnost ispilila ispod sombrera Pedra Parama, da je jednostavno izašla iz tog romana koji je po uticaju ravan Borhesovom delu, a u nekim segmentima – kao inspiracija za "magični realizam", na primer – verovatno i značajniji.

Meksičko selo Komala, u koje pripovedač dolazi u potrazi za svojim ocem Pedrom Paramom, uzalud ćemo tražiti po zemljopisnim kartama, ali mu geografska insuficijencija neće smetati da postane jedan od najznačajnijih toponima latinoameričke književnosti (kao i Makondo, uostalom, koji je literarna, ne i geografska činjenica; u tom pogledu, zapravo, nema nikakve razlike između ovih toponima bez mesta i, recimo, Džojsovog Dablina). U Komali najbolje uspevaju prašina i utvare. Mrtvi se tu osećaju sasvim komotno i redovno pohode svet živih, dok se živi – ako se u međuvremenu ne ispostavi da i nisu baš toliko živi – uopšte ne boje duhova (rečenica poput: "Hoćeš da me ubediš da si umro od gušenja, Huane Presijado?", sasvim je uobičajena za Komalu). Kao na sablasno osunčanim platnima Đorđa de Kirika, u Pedru Paramu nema previše kretnji: pod suncem Komale tumaraju nečije duše, senke su duge i jezive, a noću se iz najdubljeg mraka pomaljaju prikaze bez pogleda da bi nam, neužurbano, pripovedale svoja sećanja za koja nismo sigurni da li pripadaju prošlosti ili su najava onoga što će se tek dogoditi. Slojevi sadašnjosti se perutaju, a vremenski planovi, bez uočljivog reda, naležu jedan na drugi. Ispod snoviđenja, košmara, brzih vremenskih skokova i kratkih rezova, iza priče o lokalnom tiraninu, vlastelinu Pedru Paramu i njegovim zlodelima, odvija se, zapravo, jedna donekle neočekivana ljubavna drama čiji su vinovnici sam vlastelin i jurodiva Susana San Huan. Kako god bilo, više nego opis meksičkog sela, više nego splet pojedinačnih sudbina, više nego rasterivanje postrevolucionarnih magluština, više nego lucidno hvatanje trenutka, čak i više nego još jedna priča koja u ljubavi pronalazi (nekakvo) iskupljenje, Pedro je Paramo iznalaženje jednog novog jezika koji će, upornošću i otpornošću virusa, zaraziti čitav jedan kontinent, da bi, potom, izazvao epidemiju svetskih razmera.

Veza Rulfa i Kafke ne zaustavlja se samo na ideji spaljivanja sopstvenih spisa, ili na tome što je Markes prepoznao njihovu srodnost: povezuje ih i svojevrsna društvena nevidljivost, sivi činovnički posao, ali pre svega i iznad svega silovita volja za pronalaženjem drugog, drugačijeg, novog jezika. Ipak, Kafka je pisao pre onoga što njegovi romani i njegove priče najavljuju – veliku evropsku katastrofu. Rulfo piše post festum, u trenutku kada Evropa, umorna od rata i još uvek slabokrvna, nastoji da sa svojih ramena strese pepeo holokausta i ponovo proizvede roman. Sabirajući evropsko literarno iskustvo, ovoga puta izloženo drugačijim bojama, mirisima, figurama i strastima, zahvaćeno drugačijim pamćenjem nego što je evropsko, premda, naravno, neizbežno uhvaćeno pamćenjem samoga jezika, Rulfo zapravo čini ono što evropskim piscima, sleđenim pred Aušvicem, ne polazi za rukom: on piše "evropski" roman. Rulfo iza sebe ima već dve generacije latinoameričkih pisaca koji krče sopstvene literarne puteve Servantesovim, dakle evropskim jezikom (Borhes je najdragoceniji i najsamosvesniji svedok toga uticaja, a Romulo Galjegos, pak, najautentičniji predstavnik pisaca koji prethode Rulfu). Naporedo sa pisanjem na "evropskom jeziku" Rulfo upoznaje Meksiko, imena za svoje likove pronalazi na nadgrobnim pločama seoskih grobalja (Markes: "Huan Rulfo je rekao, ili se priča da je rekao, da imena za svoje likove nalazi čitajući natpise nadgrobnih spomenika po grobljima u Halisku") – čime kao da priziva sve one sablasti iz Komale – i, pripremajući se za svoj mali/veliki roman, ispisuje majstorske priče svedenog izraza i objavljuje ih u zbirci Dolina u plamenu. Tu ćemo, između ostalog, pronaći sve poetske kodove potrebne za dešifrovanje Pedra Parama, a na zamerke da je njegov roman teško prohodan Rulfo je, sa karakterističnom neprozirnom samoironijom, potpuno ozbiljan, odgovarao da se roman, zapravo, mora pročitati tri puta: prvi je put zaista zamršeno, ali je zato treće čitanje prosto.

Neobičnim preokretom u kojem sada dete daje život svojoj majci, umorna, stara, iscrpljena i žedna Evropa okreće se jednom mladom i zelenom kontinentu o kojem do tada nije znala previše, zariva svoje vampirske zube u njegovo sveže meso i počinje da isisava sokove što ih je, svojom magičnom formulom, stvorio tihi pisac iz Haliska.