Suva provincija na severu Nemačke. Kuća do kućice, vila do vilice, sve čisto. Mirno, uspavano. To je gradić Bad Zegeberg, u blizini Hamburga, poznat u Nemačkoj, u svetu i na planeti samo leti, kada se na letnjoj pozornici ovde biju Kauboji i Indijanci i ponosni Vinetu (Gojko Mitić) Belom Čoveku objašnjava smisao života.

Tada, kad Gojko maestralno jašući sa brežuljka Krečno brdo silazi u Arenu, publika vrišti od uzbuđenja, trupka nogama u ekstazi, čekajući da Gojko, Prvi Indijanac Nemačke pozdravi auditorijum:

"Haug!"

"Haaaauuuug", zvoni iz osam hiljada grla, dok nemačko sunce zalazi iza indijanskih vigvama made in Germany.

ŽRTVA KARLA MAJA: Ali, sada je april, liči na štedljivo u zeleno ofarbanu zimu, severni vetrovi se kovitlaju nad našim glavama, Gojko i ja cvokoćemo polako na klupama velike Arene. Gojkov konj uvežbava "ulogu" dole na bini i "maše" mu, dok razgovaramo.

"To je moj konj. Svakih pet godina dobijam novog. A samo sam jednom, u svih 14 godina, pao sa konja. Desi se."

Trenuntno se u Bad Zegebergu vrše pripreme za ovogodišnju predstavu, poslednji Gojkov nastup. Tada će Vinetu posle 15 godina otići u Večna Lovišta, a Gojko prvi put posle 40 godina početi život bez perike duge kose i indijanskog odela od kože…

"U ovom prekrasnom pozorištu igram Vinetua, pod otvorenim nebom, pesak škripi pod nogama, sunce, kad ga ima, baca senke i bije u glavu… 7000– 8000 gledalaca… i to dva puta dnevno… čovek se oseća kao da je na stadionu, a ne u pozorišnoj areni. Četrnaest godina već. U stvari sam pre par godina hteo da završim tu priču, tada sam napunio šezdeset, pa sam razmišljao da prestanem, a onda mi je menadžer rekao: ‘Sve dok ti možeš iz mesta da skočiš na konja, ima da igraš.’ Pa sam ostao. Do sada. Ali, ipak mi je žao. Pogotovu moje publike. Oni me nose. Za njih sam ja Vinetu. Onaj istinski."

Onaj konj mu i dalje "maše", Gojko nastavlja:

"Ja sam žrtva Karla Maja… Ne, šalim se. Pokušao sam malo da ‘promenim’ pisca, da mu nešto dodam. Pisao sam monologe za Vinetua i pozajmio istinite reči, koje su indijanske poglavice stvarno rekle. Znači, moj Vinetu je borbeniji i istinitiji od originala. Vidim kako ljudi osluškuju ono što ja kažem. Dira ih. Ovde osete pravdu, koje nema u realnom svetu. Vinetua igram sa malo mimike, spuštenim glasom. Nemam puno mogućnosti da variram ulogu – jahati i glumiti nije lako. I vidim da je publika prihvatila tog Vinetua, onako kako sam ga ja osmislio. Ali nije meni Vinetu doneo slavu. Vinetu je priča za zapadne Nemce. Pre toga postoji niz filmova, snimljenih u DDR, o indijanskim poglavicama, koji su zaista postojali. Koreni tih filmova su istorijski. Bilo da se radi o Tekum-Zeu, Osceoli, Ulcani, njihove životne priče smo mi snimali."

INDIJANAC IZ LESKOVCA: Gojko Mitić je pre 65 godina (rođendan u junu) rođen u Leskovcu. U njegovoj biografiji na internetu piše "od oca Živojina koji se bavio poljoprivredom i majke Timke".

Gojko detinjstvo provodi na selu, a otac u partizanima. Mlad, zgodan i sportski građen, dolazi u Beograd na studije. Studira sport na DIF-u, izdržava se kao statista u silnim filmovima, snimanim u to vreme u Jugoslaviji (Rimske devojke, Venecijanske katakombe, Čika Tomina koliba), završava studije.

Svi hoće Gojka: Englezi, Italijani, a pogotovu zapadni Nemci koji od 1960. snimaju filmove od Plitvica do Trebinja po delima Karla Maja. Godine 1963. dobija prvu epizodnu ulogu, pojavljuje se u foršpanu, nazvan "Georg Mitic". Bolje zvuči.

I istočni Nemci spremaju filmove o Indijancima. Ali, njet Karl Maj, iako je slavni pisac rođen na istoku Nemačke, već politički konotirane priče o stradanju pravih Indijanaca za vreme osvajanja Amerike. Sinovi Velike Medvedice, Gojkov prvi film, obara sve rekorde. I otvara mu put koji mu donosi neviđenu slavu: svake godine snima po jedan film o sudbini Inidijanaca, svake godine igra glavnu ulogu, ali po naredbi Partije biva sinhronizovan, iako odlično govori nemački: da ne bi neko pomislio da se Gojkovim akcentom omalovažavaju Indijanci…

On je zvezda naroda, ali ga i kritičari vole: "Mitićev Tekum-Ze je dostojanstven, senzibilan, njegov glumački izraz jak. On ne samo što dobro jaše i dobro izgleda, njegovo lice je transparentno, oči mu se cakle, kada se radi o osećajima poglavice."

Poslednji "indijanski" film snima 1975, slede filmovi drugog žanra, dokazuje se kao "pravi" glumac, režira filmove, piše scenarija. Ali, "indijanski" filmovi ostaju bez premca. Gojkove poglavice postaju kult, Indijanci su zaraza u DDR.

"Ti filmovi su doprineli da su Nemci iz DDR poludeli za Indijancima", priča Gojko, "osnivali su indijanska sela, festivale, letnje univerzitete. Oblačili se kao Indijanci, stanovali u vigvamima… Ali, ti filmovi su sigurno bili i neka vrsta ventila. U bioskopu nije bilo Berlinskog zida, nije bilo granica, svet je bio veliki i blizu, a pravda ogromna. Ja sam već živeo u Istočnom Berlinu, ali mi je bilo žao što niko od mojih prijatelja i drugova nije smeo da putuje. Često sam odlazio u Zapadni Berlin da bih nekom od njih doneo nešto sa Zapada ili posetio njegove rođake. Ako danas posmatram život na istoku Nemačke i život u ondašnjoj DDR, onda vidim da se puno toga nije promenilo na dobro. Jeste, nije bilo putovanja, ljudi u DDR su bili siromašni, ali su imali socijalnu sigurnost, puno prijatelja i druženja među sobom. Danas imaju sve slobode, ali nemaju para, nemaju posla. To je problem. Danas osećaju da ih niko neće. Veliki broj preduzeća je nestao, bankrotirao, i ja ne mogu da se otmem utisku da su zapadni Nemaci na istoku tražili potrošače, a dobili suvišnu radnu snagu. A kako ćeš da trošiš kad nemaš paru u džepu? Tu su se ovi zapadnjaci malo prevarili. A pogotovu kad pomislim na aroganciju nemačkih političara… Kao da ovaj narod manje vredi…"

LEKCIJE IZ ISTORIJE: Gojkova slava se širi na istok. Filmovi se prikazuju u celom komunističkom svetu.

Od Praga do Pekinga. Sin Velike Medvedice obilazi svet, makar jedan deo sveta.

"Bio sam jednog dana u jednom kineskom restoranu u Berlinu na ručku, a konobar me gleda, traži autogram, kaže: ‘Gledao sam vas u Vijetnamu.’ Ja sam pozitivno zanemeo."

Već trinaest godina postoji "najmlađi festival Karla Maja", u kome igraju deca od šest do dvanaest godina. Festival se održava u gradiću Bišofsverda, u blizini Drezdena. Nemačko ujedinjenje ovde kao da nije ostavilo nikakve tragove, vlada velika nezaposlenost. Festival je osnovao nastavnik lokalne škole, a deca su zamolila Gojka da im "pozajmi" njegovo ime, te se tako festival zove "Gojko Mitić".

"Odmah sam pristao. To je ono što je važno u jednom takvom mestu bez budućnosti: decu treba skloniti sa ulice, usmeriti ih. I kad ih vidim sa kojim angažmanom ta deca igraju, onda mi je puno srce. Eto, zato su ovi filmovi važni za mene. Da deca igrajući se budu malo i Indijanci, a ne samo kauboji, da nešto nauče iz istorije, a ne da dobiju sliku istorije, koju je pisao pobednik."

Sedimo u pozorišnom restoranu u vetrovitom Bad Zegebergu, toplije je. Palim cigaretu. A sad nešto drugo, kažem Gojku. "Samo još ovo da ti ispričam", prekida me:

"Bio sam kod pravih Indijanaca u rezervatu. Snimali smo dokumentarni film o toj poseti, doživeo sam veliku čast. Primili su me kao brata. Čak su me pozvali da s njima obavim ritualno čišćenje duše i tela, koje se izvodi u jednoj vrsti saune. To je u stvari vigvam od vrbovog drveća koje se posadi ukrug i kad dovoljno poraste sveže se na vrhu. Tako nastaje krug u kome se pali vatra, kamenje se zagreva do usijanja, sipa se voda na to kamenje i tu se znoji i puši lula mira. Ogromna počast! E, tu sam morao da pušim i lulu mira, što baš nije bilo nešto sjajno, s obzirom na to da sam nepušač. Eto, zato uvek pričam tu priču, kad neko zapali."

Ja opet nastavljam, gde sam stala.

Kažem: Gojko, svi gradovi koji su ti doneli slavu, počinju slovom B: Beograd, Berlin, Bad Zegeberg.

"Da, ali najvažniji B-grad je sigurno Berlin. Tu sam pustio korene, dosta duboko. Imam svoju kućicu na vodi i kad sam tamo, onda se zaista tu dobro osećam, to je moja sadašnjost. Iako sam rodjen u Jugoslaviji. Ja još uvek kažem Jugoslavija, ne znam šta bih drugo rekao. Ah, fale mi reči, dugo nisam pričao ‘po naški’… Nažalost, moji kontakti sa Leskovcem su retki. Jednom godišnje posetim brata, setim se detinjstva, ali onda produžim za Grčku, tamo provedem godišnji odmor. Posle napornog leta i Vinetua bitno mi je da se odmorim. Ipak, imati predstave tri dana u sedmici, i to po dve predstave dnevno i skoro puna dva meseca, to je dosta naporno. Jer ova arena ne traži samo glumca, već i sportistu."

I skoro setno dodaje:

"Ne znam zašto me toliko vole. Ja sam samo savesno radio svoj posao. Eto, i danas se ti obožavaoci mojih filmova ne libe da prevale i po 800 kilometara da bi došli u Bad Zegeberg, samo da bi me sreli. Vidim kako im se oči cakle kad me vide, to je neverovatan doživljaj, kad vidiš te ljude koji su samo zbog tebe došli. Imam osećaj da sam tim ljudima stvarno nešto dao."

Dolaze li Jugovići?

"Čujem ih u publici. Zagrme ‘Gooooojkoooo’, pa onda dođu i potapšu me. Nevažno je odakle dolaze. Sve su to naši ljudi, bez obzira na nove granice."

Kažem: Gojko, izgledaš kao dečkić a za neki dan dolazi 65. rođendan.

"To je samo datum. Pokretan sam, gibak sam, skijam, ronim, vozim bicikl u Berlinu. Pokretljivost me održava. A uostalom, nemam vremena da starim."

Haug, Gojko, kažem ja i smišljam šta sam još zaborvila da pitam, gledajući more papira koje sam izvadila sa interneta, gde oko 800 stranica ima – samo o Gojku.

I more slika i preko 50.000 posetilaca na veb-strani koju vode njegovi obožavaoci (www.gojkomitic.de) i mogućnost da se fotke stave na desktop, čuje Gojko uživo, i gde piše šta voli da jede (jagnjetinu sa belim lukom), koje životinje voli (naravno, konje), da je visok 180 centimetara i težak 80 kilograma, da su mu oči crne, a kosa crna i pomalo prošarana ponekom sedom.

Eto, toliko o čoveku iz Leskovca za koga Srbija ne zna da ga Nemačka obožava, da je poznat u svetu, a možda i na planeti. Prva retrospektiva Gojkovih filmova u Srbiji prikazuje se do nedelje u Kinoteci u Beogradu. Organizovali su je Gete institut i Kinoteka. Ali bez Gojka glavom i bradom.

Niko ga nije pozvao.

Šteta.