Neizrecivo davne 1976. doselio sam se s roditeljima u Agram, pravo u novcijati soliterični stan u vrlo sveže izgrađenom prekosavskom naselju: pošto je sve bilo novo, nove su bile i saobraćajnice, a mi smo živeli baš pored jedne prometne raskrsnice koja je vapila za semaforom, ali ga je iz misterioznih birokratsko-idiotskih razloga čekala nekih tri-četiri godine. U međuvremenu, malo-malo pa bi se desio neki udes na toj neregulisanoj raskrsnici; bilo je i vrlo ozbiljnih karambola, sa ranjenima i mrtvima. Iz moje, visinske perspektive, to je izgledalo ovako: začuješ škripu kočnica i potom snažan tresak negde dole, na ulici. Baciš ovlašan pogled, uh, evo ih opet, brzo ga skloniš jer ti se nimalo ne gledaju krvavi detalji, i onda se trudiš da zaboraviš na to, što ti, naravno, ne pođe za rukom. Zvirneš deset minuta kasnije, tu je gomila dokonih zazjavala, beskorisnih ali morbidno radoznalih, kao da ih raduje da izbliza njušnu ljudsku krv; pola sata kasnije, još su tu, ne mrdaju; sat vremena docnije, šačica preostalih upornjaka i dalje odoleva, neumorno meljući i živo gestikulirajući…

Ne bojte se, ovo nije izvod iz mojih Memoara; samo sam se setio svega ovoga prateći ovih dana bizarne/mizerne nuspojave Velike Poplave koja je zafljusnula panonsku i podunavsku Srbiju. Eno, branioci Smedereva od poplave javno umoljavaju građanstvo da ne raznosi vreće sa peskom sa obale za svoje privatne potrebe, jer tako podriva bedem, koji ako popusti, ni njima se ne piše dobro. Ovo je već dovoljno sumasišavše, ali je negde u okvirima živopisne srbijanske tradicije "razvlačenja opšteg dobra" za mali, ili čak virtuelni lični šićarčić. Još su mnogo kretenskiji i odvratniji problemi koje imaju "branioci" po raznim našim varošima, a naročito na zemunskom keju, od Kapetanije do Radeckog, gde se inače nadžidžalo mnoštvo Restorana Na Glasu: sav onaj, dakle, i u normalnim okolnostima totalno nepodnošljivi beogradski fenserajski šljam, umesto da se povuče na suvozemnije lokacije na kojima će moći bezbedno, ali i neškodljivo (osim po mentalno zdravlje šire populacije) da upražnjava svoju Šljaštavu Prazninu, sjatio se na Reku da Vidi Tuđu Nesreću Izbliza, da njušne miris nabujale vode i vlažne zemlje, da se tobože "intimizira" sa Opasnošću koje za njih zapravo i nema. Naš se, dakle, bogati, razmaženi i pokondireni polusvet slio na siroti Kej kao da tamo besplatno dele debele pakete akcija Majkrosofta: zanimljivo im da vide nabujalu reku, peščane bedeme, ljude koji u znoju lica svog brane i njihova napirlitana dupeta od bujice, a koje ova lokalna fensi-fukara kanda posmatra kao nekakve dvonožne ZOO-atrakcije! Nalovarene "kontroverzne" bizgovčine opšte prakse izvode tako svoje sistematski obezmoždene cice-sponzorušice u ludo zezanje, ševrdajući između nabacanih vreća sa peskom amo-tamo, ne bi li nekako došli do svojih pojilišta i okupljališta, koja se ne zatvaraju ni ako su polupoplavljena: da l’ ste normalni, ko da zatvara, tek tad pos’o ide kao lud! Ponegde bedem mora i da se preskoči, a frajlice su, jakako, opremljene oštrim i tankim štiklama koje zasecaju u vreće, pa pesak iz njih brzo iscuri koekude. Pojava je, čini se, masovna, pošto se o njoj govori na raznim stranama, i ozbiljan svet sveudilj iznova apeluje (čuj: apeluje!) na obesne đilkoše da ne prave štetu, ama uzalud. Tjah, kako će drugačije i biti, kad ovde – kad god je stani-pani – nigde nema Zakona i nema Države, da naprosto onemogući pristup gnusnim malim štetočinama-parazitima, dok ne prođe opasnost. Biće posle vremena za njihovu promenadu…

Otkako je nastalo Ovo Čudo, nikako ne silazim na Kej, ni onaj u Zemunu, ni onaj novosadski. Na svoju žalost i sramotu, nemam vremena, snage i volje da nekako konkretno pripomognem, da budem Radna Snaga, a kad je već tako – držim da je elementarna pristojnost da ne smetam onima koji znaju zašto su tamo. Drugi je razlog mog vrlo sistematskog odsustva nešto intimniji: Reka je za mene izvor zadovoljstva; ne želim da je izbliza ugledam kao izvor pretnje, kao da bi mi to "pokvarilo odnose" sa njom. Bože, svašta… Ali ipak, ipak: bolje je tako. Od one pradavne 1976. do danas uvek me iznova zapa(h)njuje koliko se ljudi "na ovim prostorima" lako zainteresuju za zlo, za nesreću, za okrutnost, za krv. Kao da je u toj morbidnoj, površnoj, amoralnoj radoznalosti sakriven neki smrdljivi podli đavolčić koji ljude čini sve "otpornijim" na užas, sve imunijim na empatiju, sve ravnodušnijim prema tragediji, naročito onoj koja nije Lično Tvoja. Ponekad ti se, neizbežno, učini da je to – a ne politička, ideološka, istoriografska, sociološka mudrovanja – neko dubinski najautentičnije tumačenje te doživotno intrigantne zagonetke: kako je bilo moguće da ljudi rođeni i odrasli u miru najednom ćutke pristanu na Stanje Rata (ubijanja, mržnje, surovosti, krvoprolića), štaviše, da ga mnogi, premnogi među njima oduševljeno prihvate? Biće da mi oni ljudi što se dokono roje oko umirućih u smrskanim automobilima, kao i oni tikvani sa zemunskog Keja, nešto važno o tome govore, samim svojim postojanjem, samim svojim pretrajavanjem kroz jednu otužnu balkansku opštu istoriju beščašća.