Šta je, zapravo, vitz u onome vicu u kojem stranac prilazi dvojici domaćih policajaca i na pet (svetskih, je l’) jezika pokušava da se sporazume sa njima? Kako mu to ne polazi za jezikom, on odustaje i odlazi, da bi jedan od dvojice čuvara reda & mira, posle izvesnog vremena & razmišljanja, predložio onom drugom da nauče neki strani jezik. "A što?", odvraća drugi, "ovaj zna pet komada, pa mu ništa ne vredi."

Policajci u ovome vicu, zapravo, izneveravaju očekivanja jer nisu glupi, niti je naglasak samo na njihovom neobrazovanju. Njihov je problem, naprosto, što su odveć domaći. Pred izazovom i zahtevom stranog oni se povlače u domaće, u moje, u poznato, u naše, kao puž u kućicu koju, u vidu preteškog mentalnog bagaža – čije težine, budući da je on prirodan, nisu svesni – uvek (zlu ne trebalo) vuku sa sobom. Iako je rizik da se izlože stranom gotovo nikakav, čak i kada bi se neki čudom našli u samom srcu stranog, kada bi bili teleportovani na Piccadilly, for exemple, oni bi se, jednostavno, uvukli u školjku i tako ostali svoj na svome čak i u samom središti stranog (gastarbeiteri, recimo).

U čemu je, dakle, snaga domaćeg?

U njegovoj slabosti, možda bi odgovorio Bernhard Valdenfels, nemački fenomenolog francuskog filozofskog senzibiliteta – što rezultira privlačnom kombinacijom nemačke metodičnosti i francuske razigranosti. Jer, domaće se i određuje kao ono što ne odgovara na zahtev stranog. "Drugi, druga i drugo mogu važiti kao varijacija stranog samo onda kada su otelotvoreni u zahtevu na koji odgovaramo, utoliko što nešto dajemo kao odgovor" (str. 134). Odgovarajući, dakle, na zahtev stranog mi konstituišemo Drugo. No, ako se oglušimo o taj zahtev bilo iz kog razloga, ako odbijemo da odgovorimo makar to bilo i zato što ne znamo strani jezik (da li je odgovorno ne znati nijedan strani jezik?), tada se, zapravo, obrušavamo na Drugo: "(naj)razornija kritika drugog koja se može zamisliti sastoji se u prećutkivanju koje je, kao prećutkivanje nečega, uvek rečito" (str. 136). ("Proizvođenje stranaca" bila je omiljena predratna radnja podivljalih kanibalističkih režima na tlu nekadašnje Jugoslavije. Najpre odbijanje da se odgovori na zahtev drugog, potom kljukanje domaćeg do prejedanja, a onda mučaljivi pokušaj anihilacije drugog koji je, kao stranac, uvek već neprijatelj. Taj zov čistote na koji su kanibali tako gladno i tako spremno, sa pomamom odgovarali u vidu etničkog čišćenja, omiljeni je Valdenfelsov primer, str. 76, recimo.) Drugim rečima, domaće se obraća sebi, strano ga ne zanima, a neku vrstu demagoškog iskoraka ka stranom domaće čini samo da bi, otkrivajući u stranom neprijatelja, utvrdilo sopstvenu poziciju. To je pozicija monade bez vrata i prozora, mesto slepog, u sebe zatvorenog identiteta.

No, upravo kod ovakvog razumevanja domaćeg Valdenfels interveniše jednim unekoliko iznenađujućim obrtom. Sve i da je tako, da je domaće nepomerljiva struktura zagledana u sopstveni pupak, strano je uvek već tu, u tom domaćem, u vlastitom. Ili, još jače, domaće/vlastito postoji samo uz strano, ali za Valdenfelsa to nije puka dijalektička igra koja će suprotnosti izmiriti u sledećem, višem koraku, već odnos, napetost koja učinke proizvodi samo u toj i takvoj napetosti, samo njoj zahvaljujući. Igra vlastitog i stranog nema razrešenja, ona je uvek u toku. Pronaći strano u vlastitom svojevrsni je motiv ovog fenomenološkog ispitivanja: otkriti stranca u nama, saslušati ga, i ponuditi mu odgovor, makar samo u vidu nemog gostoprimstva. (Frojd je zato nezaobilazan: i nesvesno je, kao ono strano, deo svesnog, dakle vlastitog, osveštenog, našeg.) Zato Valdenfelsova knjiga i vrvi "nelogičnostima", "nemogućim iskazima" i oksimoronima. Jedan takav nemoguć iskaz, i to Huserlov, nit je vodilja njegove knjige: suština stranog je "potvrdiva pristupačnost izvorno nepristupačnog" (str. 27). Strano se, dakle, ne ograničava na ono što kao još-ne-poznato izmiče našem znanju. Ono je više od toga, ono počiva upravo u toj paradoksalnoj formi pristupačnosti izvorno nepristupačnog (str. 161). Ne postoji apsolutno strano, sugeriše Valdenfels, jer strano se već nalazi u onom domaćem, u onom vlastitom. Zato se pod težinom Valdenfelsovih izvođenja ono izvorno svija, kruni, raspada i pokazuje kao puki nereflektovani konstrukt.

Valdenfels je filozof koji savršeno vlada fenomenološkom metodom i koji je rigidnu Huserlovu metodologiju oplemenio francuskim iskustvom. Zato su Valdenfelsu, uz Huserla i Hajdegera, neophodni i Sartr i Levinas, i Merlo-Ponti i Liotar, a naročito Derida. Sa silinom koja fenomenologiju upućuje "na same stvari", odnosno na neprestano ispitivanje svakidašnjice, u Valdenfelsovoj ćemo knjizi, uz sva moguća određenja stranog, a naročito uz minuciozno "iscrtavanje mesta stranog" (topografija), pronaći i uzbudljive analize svakidašnjice, svakodnevnog života koji se uvek već nalazi između potpune nereflektivnosti, automatizma svojstvenom svetu života i jedne refleksivne sfere koja je u svakidašnjici upisana, ali ne još i prevedena na delatni jezik. Briljantne analize susreta sa stranim, kroz vrtoglave primere koje proinalazi pre svega u japanskoj kulturi i japanskim jezikom, kao onim "drugim", Valdenfels začinjava dekonstrukcijom vlastitih (evropskih, kulturnih, političkih, nacionalnih) pozicija i pozicija vlastitosti, strano uzdižući, zapravo, u conditio sine qua non bilo kakve i bilo čije vlastitosti. Postoji, međutim, i uslov toga uslova: sačuvati strano kao strano, ne prisvajati ga, ne razumevati do tačke u kojoj ono postaje naše, jer u času kada strano izgubi svojstva stranosti, naše vlastito postaje elipsa koja usisava sopstvene izduvne gasove i beslovesno skončava, začuđeno nemoći da shvati gde je pogrešilo.