Milena Marković (1974) spada u red naših najznačajnijih dramskih spisateljica.

Njena diplomska predstava Paviljoni, ili kuda idem, odakle dolazim i šta ima za večeru (1997) premijerno je izvedena na sceni JDP-a u režiji Alise Stojanović 2001. godine. Za ovaj tekst dobija specijalnu nagradu u bečkom teatru m.b.h., da bi ubrzo usledile skopske, ljubljanske i bečke postavke ovog komada. Sa svojom drugom dramom, Bog nas pogledao – Šine 2002. godine učestvovala je u letnjoj rezidenciji Rojal kort teatra u Londonu, da bi usledila i beogradska premijera komada, u režiji Slobodana Unkovskog na sceni JDP-a, a zatim i poljska i nemačka postavka. Sa poljskom predstavom, u režiji Rafala Sabarea, Šine učestvuju na Sterijinom pozorju 2004. i dobijaju specijalnu nagradu za tekst. Prošle godine, u ciriškom pozorištu Šaušpilhaus premijerno je izvedena njena nova drama Šuma blista, a očekuju se i dve ovdašnje premijere – u SNP-u u Novom Sadu postavka drame Simeon Nahod, i u beogradskom JDP-u drame Brod za lutke, za koju je prošle godine dobila nagradu za dramsko stvaralaštvo "Borislav Mihajlović Mihiz". Objavila je dve zbirke pesama Pas koji je pojo sunce (LOM, 2001) i Istina ima teranje (LOM, 2003). Tokom prošlogodišnje zime pisala je scenario i učestvovala u snimanju dokumentarnog filma Rudarska opera u režiji Olega Novkovića, koji je svoju premijeru imao na ovogodišnjem Festu. Reč je o filmu koji prati rad na pozošinoj predstavi Opera za tri groša Bertolta Brehta, koju je Milena Marković režirala u Boru, i u kojoj igraju uglavnom naturščici. Film je uzbudljiva priča o Boru, gradu koji odumire, i njenim ljudima, urađena bez patosa i sa saosećanjem. Ovaj film, koji će svoju beogradsku reprizu imati na predstojećem Festivalu dokumentarnog i kratkometražnog filma u Domu omladine, bio je neposredan povod ovom razgovoru.

"VREME": Kako ste došli na ideju da u Boru postavite Brehtovu Operu za tri groša?

MILENA MARKOVIĆ: To je bila ideja Olega Novkovića, reditelja filma. On se, naime, dosta bavio onim što se dešava sa industrijskim gradovima u istočnoj Evropi nakon pada Berlinskog zida, gradovima koji su danas potpuno zamrli. Posetio je svojevremeno jedan grad koji se zove Šved, na granici Nemačke i Poljske, koji je mrtav grad u kojem niko ništa ne radi, u kojem svi žive od socijalne pomoći, gde je pivo najjeftinije, čijim ulicama noću marširaju skinhedi, a poljske prostitutke prelaze granicu da bi u preostalim radničkim barakama pružale svoje usluge. U Švedu, kada je Oleg tamo bio, postojao je jedan soliter predviđen za rušenje, odakle su se svi iselili sem jednog starog komuniste-hipika, koji je istakao crvenu zastavu i nije hteo da izađe, a nisu mogli da ga otud isteraju. Onda je shvatio da i ovde ima takvih gradova koji su nekad bili industrijski centri, kakvi su recimo Kragujevac ili Bor, a koji su sa propašću fabrika za koje je većina stanovništva bila egzistencijalno vezana, i oni sami počeli da odumiru. Bor je najbolji primer. On se nije razvio iz varošice, već je odmah nastao kao grad, i u njemu je vremenom nastalo specifično gradsko proletersko stanovništvo, koje, kad je RTB propao, nije moglo da se prebaci na šverc ili zemljoradnju i koje je danas – bez posla. Olegova ideja bila je da se u jednom takvom gradu, gradu koji umire, napravi umetnička predstava, i da se kroz proces spremanja te predstave ispriča njegova sudbina. Za tu svrhu bila je dobra Opera za tri groša, jer su, opet, na žalost ili na sreću, došla vremena za Brehta.

I kakva su bila prva iskustva sa gradom?

Kada smo otišli tamo, videli smo najpre jedan ozbiljan grad koji je imao pravu urbanu infrastrukturu. U njemu žive različiti narodi, i Makedonci, Romi, Vlasi, Srbi, koji su u Bor dolazili trbuhom za kruhom, a arhitektura grada pokazuje kako se grad naseljavao i razvijao – najpre su tu Francuzi gradili svoje barake za inženjere i radnike, vide se i komunističke pedesete godine sa zgradama nalik na stari Novi Beograd, jedan deo grada izgrađen je u stilu sedamdesetih, sledeći u stilu osamdesetih, nalik na Cerak, a sve te zgrade nalaze se na ivici jedne ogromne rupe, "najveće rupe u Evropi", kako kaže jedan od junaka filma. Zatim, tu su još isparavanja od tih jalovišta, od kojih svi, sem Roma, beže.

Dalje, još se dobro vidi da je Bor grad u koji se nekad dosta ulagalo, i iz koga je nekad dolazilo dosta para, što je danas naročito tužno. Tamošnji ljudi odrasli su u jednoj urbanoj sredini, u svom gradu imali su izuzetan bioskop, solidnu pozorišnu salu u kojoj su gostovale značajne predstave, veliku biblioteku, slikarsku koloniju, i zahvaljujući svemu tome razvili određene, da tako kažem, kulturne apetite. Tako i oni koji su učestvovali u predstavi, po svom kulturnom bekgraundu predstavljaju cvet komunizma u najboljem smislu reči, produkt one takozvane kulture za narod. Nekada, kad još nismo znali šta nas sve čeka i kakvo vreme dolazi, sprdali smo se sa tim pojmom. Ali šta je bilo loše u tome da radna organizacija pošalje svoje radnike na pozorišnu predstavu? Ili što su se knjige kupovale na metar? Danas je kultura na prdimetar, i nikoga ne zanima. Kad ovo govorim, ne govorim o nostalgiji za jednim poretkom, niti o tome da se on vrati. U svakom slučaju, iz tog vremena i iz tog sistema vrednosti u kojem je kultura još figurirala kao nešto važno, ostao je jedan jako zanimljiv sloj ljudi.

Kako ste krenuli sa radom na predstavi?

Nije bilo para da se angažuje profesionalni pozorišni reditelj, pa smo krenuli po fazbinderovskom principu – svi sve radimo. Oleg je onda mislio da bi bilo dobro da ja, takva kakva sam, režiram predstavu. Napravili smo audiciju na koju su se javljali razni ljudi, tako da su u predstavi, uz nekoliko amaterskih glumaca, uglavnom učestvovali naturščici kojima je ovo bilo prvo pozorišno iskustvo, i koji su došli da igraju zato što su hteli sebi da ulepšaju život, i da učestvuju u nečemu što je za njih, iz njihove perspektive, imalo smisla. Jedan od glumaca je po profesiji varilac, koji je tu slučajno naišao pa mu se dopalo, jedna od glumica je žena koja ima petoro dece, čiji muž radi u Rusiji, druga je defektolog i radi u školi za decu sa posebnim potrebama. Jedan od junaka filma, Lovke, rudar je koji je nekada imao pank bend i koji danas čas ima posla čas nema. Tu je i Miki, jako talentovan muzičar, koji je u filmu moj vodič kroz grad, bivši je livac, koji sad radi kao vozač u Siti ekspresu sa nedefinisanim radnim vremenom i godišnjim odmorima. Tamo je u toku prvobitna akumulacija kapitala, što se ne vidi iz kruga dvojke. Naravno, većina njih živi teško i loše. U Bor su dolazili moderni političari i govorili tim ljudima: "Nema veze što ne radi rudnik, sadite kikiriki", što je užasno bahato. To možeš da kažeš nekome ko tek počinje, ko će u svom self–made fazonu da sadi i kikiriki, ali šta da radi inženjer od 45 godina sa dvoje dece, ili livac, rudar, gde i kako oni sad da sade kikiriki.

Kad smo krenuli da radimo, ništa nismo očekivali, ali i nismo imali nikakvih ograničenja. Na kraju je čitava stvar prerasla u veliku ljubav i prijateljstvo. Živeli smo tri meseca u Boru u nekim neverovatnim rupama, ali danas kad se osvrnem, mislim da mi je rad na ovoj predstavi bio jedan od najlepših stvaralačkih procesa u životu, i verovatno će to tako i da ostane.

Polazeći iz Beograda u Bor, jeste li imali osećanje da iz velegrada odlazite u debelu provinciju u svakom smislu?

Mene zanima Srbija u svim njenim vidovima. U tom smislu Bor daje jednu vrlo ozbiljnu sliku Srbije. Priča o gradu i selu, o krugu dvojke i ostatku zemlje zapravo je užasno provincijalna. Mi smo svi u potrazi za identitetom, a on bi iz te vizure navodno trebalo da se potvrdi kroz neku lokalnu lažnu građanštinu koja nema nikakve veze sa bilo čim. Pa o tome je pisao Nušić. To je Fema, Pokondirena tikva. Nemam ja ništa protiv pravog elitizma, ali pravi elitizam se gleda kroz nečija postignuća. Ono što je neko uradio u životu, to je jedino merilo elitizma, a ne poza i fraze. Kako je ostvario svoje potencijale, pa bilo kao Alija Sirotanović, što je za svako poštovanje, bilo kao slikar ili naučnik. Kad već govorimo o Beogradu, ono što njega čini velegradom je Novi Beograd, koji je nastao kako je nastao, a ne njegovo jezgro. Nikad nisam čula od Njujorčana ili Parižana da kažu: mi smo stari Njujorčani ili Parižani!? Beograd jeste najveći grad na ovim prostorima i on sve više raste, a kako će u budućnosti sve da se vrti oko megalopolisa, onda je žeđ za bilo kakvom nepromenljivošću besmislena. Usput, meni su lično mnogo simpatičniji ovi što su 1945. došli u grad i lomili pločice u kupatilu, nego ovi sadašnji ratni profiteri, muljage.

Šta nalazite u socijalnoj margini, o kojoj pišete i u svojim dramama?

Na mestima koja mi nazivamo marginom, odnosno u svetu gde caruje takozvani običan čovek, odvija se život u njegovom punom sjaju. Nisam ja ni prva ni poslednja od umetnika koje takav život fascinira. Osim toga, čitav ovaj prostor je marginalan, znate. Čitav region je marginalizovan, tako da je pitanje šta je margina veoma osetljivo.

Muzika je u Rudarskoj operi jako važna. Brehtovi songovi, za razliku od Kurta Vajla, pravljeni su na narodnoj muzici.

Breht i Vajl su tako pravili songove da njih retko ko sem školovanih glumaca može da izvede dobro, jer je reč o takozvanom glumačkom pevanju. A kako je u Boru reč o naturščicima, onda smo morali to da prilagodimo. Hteli smo priču da smestimo u taj kontekst, i da potražimo melos koji će tome da odgovara.

Kao što je i Breht crpeo melodijski kontekst iz kabarea.

Pa i ne baš, jer kabaretski kontekst podrazumeva distancu između pesme i izvođača, a naša narodna muzika ukida svaku distancu, i u njoj je nemoguće "pričam ti priču", već "čaše lomim ruke mi krvave". Tako da smo vrlo pažljivo morali da pravimo muziku koja će odgovarati našem kontekstu, ali ne na direktan način.

Ja, inače, u muzici jako volim kantautore. I Boba Dilana koji svoje korene vuče iz kantrija, i Tima i Džefa Baklija ili Nika Kejva, koji vuku korene iz keltske tradicije, i Visockog koji dolazi iz svoje tradicije, i Štulića koji vuče svoje korene iz naše narodne muzike. Nešto smo tako i mi želeli da uradimo, s tim da su ti naši ljudi iz Bora jako kreativni i talentovani, tako da smo, ja mislim, dosta uspeli. S tim što rezultat nisu bili songovi, u klasičnom smislu reči, već muzička forma koja se kod nas naziva baladom.

Inače, kad smo već kod narodnjaka, u vreme dok sam radila u Boru, u Cirihu je bila premijera moje kratke drame Šuma blista. To je priča o kafanskoj pevačici, koju ću još da razvijem. Naime, ja sam vremenom otkrila jednu stvar koja me uopšte ne veseli, a to je da rokenrol uz koji sam odrasla, koji je značio mnogo za moju identifikaciju, više ne znači ništa, nema ni autentičnost, ni socijalni angažman, ni strast, ništa, tako da ja sve to, na neki način, nalazim u narodnoj muzici, koja me, moram da priznam, fascinira. To su tekstovi sa kojima ti ipak negde možeš da doživiš emotivnu identifikaciju. Kad neko peva na mom jeziku, i kada se pojavi neko kome ti veruješ dok peva, ja tu osetim da postoji doza strasti, emocije, nepravde. I još, na neki način to jeste danas jedan skoro buntovan sloj. Hoću da kažem da više verujem pevaljki koja peva o svojoj izgubljenoj ljubavi, nego nekoj ispeglanoj devojčici koja peva neke apstraktne i ne naročito dobro izvedene muzičke fraze. Gledala sam pre neki dan odličan film u kome junak kaže da ga najviše fascinira kod žene spoj erotike i tragedije. Tako sam došla do kafanske pevačice.

Pomenuli ste Novi Beograd. On je i u vašim dramama važan toponim. Šta je za vas Novi Beograd?

To je mesto gde sam odrasla. Nemam nikakvu geografsku vezanost za prostor Novog Beograda, već on za mene nešto znači na jedan simbolički, dublji način. Naime, on označava za mene izgubljeno detinjstvo. Da sam odrasla na nekom drugom mestu, to bi onda bilo to drugo mesto.

U odrastanju generacije kojoj pripadate, ratovi devedesetih označavaju tačku prekida sa zlatnim dobom, tako da je taj prekid sa detinjstvom još grublji. Ali, osim lokalnih istorijskih potresa, nekako se u tom periodu i globalna civilizacijska paradigma promenila.

Da, i po tome Bor i Berlin dele isto iskustvo, i zbog toga se sav taj žal udvostručava. Definitivno se svet promenio. Bogati i siromašni, krupni kapital, propadanje svih velikih ideologija… I na banalnim primerima je to vidljivo. Recimo, rokenrol je nakon pola veka postojanja prestao da znači bilo šta i više nema nikakvu težinu, komercijalni film je postao isprazna zabava, a u svetu literature vlada zamešateljstvo tako da knjižare u Beogradu i Stokholmu imaju istu ponudu i isto izgledaju. A s druge strane, imate ogromno nepokriveno polje, u koje i mi spadamo. Gledano na opštem planu, mi spadamo u svet koji je na kolenima. Na pojedinačnom planu, ono što je isto i u Boru i u Beogradu i u Varšavi, jeste da si kao mlad živeo verujući da je negde drugde bolje, da bi se na kraju ispostavilo da si samo gledao u izlog, a da nisi imao pojma o svim onim malim čovečuljcima koji iza scene sve to pokreću. I na kraju, ono što je vezano samo za naš region jesu ratovi koje smo imali. Zbog svega toga su generacije, i to ne jedna nego više generacija, zbog pomenutog osećanja presečenog odrastanja ostale infantilne na jednom nivou.

Kao posledica tog grubog prekida postoji dominantno osećanje u umetnosti da su bolja vremena za nama, i da mi zapravo živimo u civilizaciji u opadanju.

Mi zaista živimo u civilizaciji u opadanju, ali bez dekadencije, pošto vlada cenzura. Tako da se može očekivati u umetnosti pojava nekog novog nihilizma. Kada posmatram ovo vreme, ono ne može da se poredi sa meni najdražim periodom u umetnosti, a to je početak XX veka, kada se takođe jedan svet rušio. Danas je vidljivo u svakom segmentu, pa i u kulturi, da se jedan svet raspao, ali su najznačajniji predstavnici današnje umetnosti, i u pozorišnom, literarnom svetu, zapravo i dalje ljudi iz tog raspadnutog sveta. Poslednji period kada si imao primisao nade jeste period sedamdesetih. Nakon toga mnoga ogledala su se srušila, mnoge stvari su se demistifikovale, ideologije su se izvrnule, i mi sad imamo nekoliko centara moći, a ostali su podeljeni po regionalnim zajednicama koje su na civilizacijskom nivou prvobitne akumulacije kapitala, ili, ako idemo južnije, i još niže od toga. Uz to, ovo je doba novog konzervativizma, u kojem sve kontroliše famozno tržište napravljeno prema mediokritetima. Svet će očigledno morati da se promeni, čitava njegova struktura, da li za naših života ili ne, ne znam, a to će da dovede do mnogih zanimljivih pojava i u umetnosti.

Za vas je socijalni kontekst očigledno važniji od nacionalnog.

Kad ti hoćeš da se predstaviš, da kažeš bilo šta, pa i u umetnosti, najvažnije je da razdvojiš bitno od nebitnog. Bitnije je da li je čovek gladan od toga ko je i odakle je. A ovde su ljudi u velikoj meri gladni i, po svemu sudeći, biće još gladniji. I tako je u čitavom svetu, izuzev onoga što se naziva Zapadom. Mi smo se u jednom istorijskom trenutku, iz ovih ili onih razloga, našli s druge strane. Odavde počinje treći svet. I to je ono što mi je bitnije od toga ko je ko. A što se tiče nacionalnog mita i takvih stvari, prvo, tu ne može niko da na’vata ko je ko. U čitavom ovom regionu nećeš naći skoro nikoga ko je u stanju da ti nabroji deset generacija iza sebe. Morao bi debelo da se potrudi, a i onda najčešće laže, maže, i pravi neku mitomansku konstrukciju. I to nisu mentalitetske stvari. Mentalitet je pojam koji može da se koristi u kafani, ali ne i u ozbiljnim razgovorima. Ozbiljan pisac ne sme da se bavi mentalitetom, to bi bilo kao kada bi psihijatar pacijentu čitao horoskop. Ja se ne bavim nacionalnim, ja se bavim izgubljenim identitetom. Bavim se ljudima koji nemaju identitet, odnosno čiji je jedini identitet to što su potlačeni. I po tome se ne razlikuju od onih sličnih njima koji žive u Engleskoj.

Vratimo se na početak vaše pozorišne karijere. Nije dovoljno biti dobar pisac da biste uspeli. Kako se vama desio uspeh već sa prvom dramom?

Ja užasno mnogo radim. Mene je u životu uvek samo zanimalo da pišem. Tako da iskreno verujem da bi mene to pre ili kasnije sačekalo, ne na nivou nekakvog estradnog uspeha, jer je ono čime se bavim moj smisao. Pisala bih i da se tzv. uspeh nije desio. A kod mene se sve to desilo sticajem okolnosti. Naime, mi imamo ozbiljan problem sa infrastrukturom države u odnosu na kulturu, sa regulativama, sa zakonima, sa sistemom vrednosti. Ovde je važno da neko sa strane, iz inostranstva, da ćagu da je nešto dobro. Kao u Tri sestre: "Gde je Moskva". A to je tako kad si pod protektoratom. Moja prva drama, Paviljoni, dobila je, čak ne prvu, nego specijalnu nagradu u Beču, što joj je i ovde dalo ulaz. Šine su takođe čitane najpre u Rojal kortu u Londonu. S tim što je, slutim, u slučaju Šina to njima bilo zanimljivo jer se tu nešto prčkalo po ratu, pa je ulazilo u taj ključ političke egzotike. Naravno, to je mene strašno nerviralo jer Šine su drama o ljubavi i smrti, a ne o balkanskim ratovima. I danas su iz istog razloga Šine zanimljivije ljudima na Zapadu od, recimo, drame Brod za lutke, koja je objektivno bolja.

Sad bi u tom ključu političke egzotike tema Slobodana Miloševića bila konjunkturna.

Ma to mene uopšte ne zanima. Ma kakvi! Stvarno ne razumem toliko bavljenje Slobodanom Miloševićem. Sad postoje drugi problemi – tranzicija, siromaštvo, opšti haos, ovi nakon njega nisu ništa uradili, pustite Slobu. Nije svima nama samo Milošević kriv za sve, niti se razlozi za sve kriju u jednoj satanskoj ličnosti. To bi tako možda funkcionisalo u nekoj romantičarskoj drami, ali ne i u životu. Njegova smrt je tačka na čitavu tu priču, i mi imamo sada preče stvari. Kad se nađem u inostranstvu na nekim simpozijumima ili čitanjima poezije, zateknem se sa nekim ozbiljnim ljudima iz regiona, ali i sa čitavom gomilom nekih tipova koji su tu po ključu, i nekakvih boraca za svoje državice. Ja ne mogu da imam tu vrstu mazohizma da sam protiv ovdašnjih boraca za državicu, a da ljubim u dupe borca za državicu odande. Mene borci za državice ne zanimaju en general. Mene zanimaju borci za velike ideje, a ne borci za sopstveni pašaluk, koji bi usput i nešto sitno da štrpnu. A na toj priči o političkoj korektnosti parazitira priličan broj ljudi u umetnosti. I onda, kad se trudiš da radiš ozbiljne stvari, da te zanima čovek sam, njegov stravičan i zanimljiv život, dođeš u takvom društvu u situaciju ili da kažeš nešto kao "najvažnije je biti zdrav", ili da se svađaš, što je glupo. I ti ratovi su se završili pre više od deset godina, zar ne? Ali, napolju ih još uvek više zanima naša egzotika, nego tema koju može da napiše i neki njihov autor. To može mene da nervira, ali to je tako. Kako god, za mene je važnije da čovek radi ono što mu je u srcu, pa šta bude, nego da vodi računa o ključu.

Ovde država i lokalne strukture, čini se, najviše novca ulažu u pozorište.

Zato što je to najbrže vidljivo, najbrže isplativo, i još mnogo jeftinije od jednog prosečnog filma. I treba da ulažu u pozoriste. Film je, s druge strane, jako skupo zadovoljstvo, i nikad nije bio skuplji nego danas, zbog visokih standarda koji se zahtevaju. I još nešto. Ovde se stalno priča o klanovima, interesnim grupama, lobijima u kulturi. To postoji uvek i svuda, od Ugande do Njujorka, i to je normalna stvar. Lobira se i na najvišim i na najnižim nivoima. Svake godine na dodeli oskara možete da gledate kako izgleda lobiranje. I kada je reč o nagradama, fondovima, dodeli sredstava to postoji. Međutim, onaj ko može da suzbije uticaj klanova i lobija jeste država, koja bi trebalo do pomaže projekte i institucije koje nisu tržišne. Kod nas je priča o tržišnom principu priča za malu decu. Ne možeš ti ovde da kopiraš američki tržišni princip jer je tvoje tržište premalo, već da vidiš kako su to uspešno rešile zemlje u regionu. Dakle, ti moraš da budeš usmeren na onu vrstu produkcije koju možeš da izvezeš napolje, a to je u našem slučaju autorski, umetnički film, o kome treba da odlučuju kompetentni, neostrašćeni i autorski iživljeni ljudi, i da ulažu u mlade, neafirmisane, ali i u afirmisane autore. Zašto ne bi afirmisani reditelji snimali film svake treće godine i tako imali kontinuitet u radu. Međutim, ovde je situacija okrenuta naglavce, i ništa nije regulisano. Od toga da samostalni umetnici plaćaju porez kao oni koji drže kafanu, odnosno skinuo si obavezu sa poslodavca da plati porez, a tvoja cena nije porasla, tako da si ti prinuđen da proizvodiš dok ne crkneš, a ne da stvaraš.

A opet, s druge strane, postoji čitav niz tzv. festivalskih filmova snimljenih u ključu političke egzotike i korektnosti.

Zna se šta je dobra priča. Kad kažeš "ljubavna priča u vihoru rata", važnije je što je to ljubavna priča nego što je u vihoru rata. Što bi rekao moj pokojni profesor Žika Pavlović: "Je li, sine, je l’ se oni jebu il’ se ne jebu", ili "je li, sine, od čega oni jedu ‘leba". I zato svi filmovi, predstave, u kojima ima istinske emocije, ludila, prave priče neće zastariti za nekoliko godina, za razliku od filmskih projekata finansiranih od državica kod kojih je sve važnije od priče.

Očekuje se prvi igrani film po vašem scenariju, spremaju se nove predstave. Recite nešto o tome.

Film koji bi premijeru trebalo da ima na jesen zove se Sutra ujutro. Ja sam napisala scenario, a režirao ga je Oleg Novković, i u njemu igraju Uliks Fehmiju, Nada Šargin, Nebojša Glogovac, Radmila Tomović, Ljubomir Bandović, Ana Marković, Laza Ristovski, Danica Ristovski. Mislim da smo uspeli da napravimo prvu pravu ljubavnu dramu nakon filma Samo jednom se ljubi. Smeštena na Novi Beograd, priča je o čoveku koji se nakon dvanaest godina vraća iz Kanade da poseti roditelje, i sreće svoje staro društvo, svoju bivšu ljubav, i onda se svašta dešava. Tomi Janežič u novosadskom Srpskom narodnom pozorištu režira Nahod Simeon, predstavu koju sam napisala prema narodnoj pesmi, o jednom čoveku željnom života koji ide iz greške u grešku, a povodom Sterijinog jubileja, jer je po motivima iste narodne pesme Sterija svojevremeno napisao tragediju, s tim što sam ja to uradila u potpuno drugom ključu. U Jugoslovenskom dramskom pozorištu Unkovski će režirati dramu Brod za lutke, a u planu je još jedan film po mom scenariju – Beli, beli svet, za koji se sad skuplja novac. Režiraće ga Oleg Novković. To je ljubavna priča koja se dešava u slivniku velikog grada, a gore sijaju zvezde. To je, za sada, to.