Postoji jedna lako uočljiva činjenica koja se tiče domaće kinematografije. U poslednjih nekoliko godina dokumentarni filmovi su po inventivnosti, talentu, značaju, te količini uloženog entuzijazma, daleko nadmašili igranu produkciju. Ako izuzmemo Žilnika, koji se ovim formama bavi još od sedamdesetih godina prošlog veka, talas novog srpskog dokumentarizma počinje svakako sa ostvarenjem Vidimo se u čitulji Janka Baljka iz 1995. godine, i kultnog statusa koje je zadobilo bez ikakvog marketinga ili distribucije, kružeći od ruke do ruke. Slično se desilo i sa filmom Pretty Diana Borisa Mitića iz 2003, koji je uz to dobio i nekoliko nagrada na prestižnim festivalima. Provokativno ostvarenje Mladena Đorđevića Made in Serbia našlo se čak i u redovnoj bioskopskoj distribuciji, što je za ovu vrstu filmova prava retkost. Međutim, imamo i suprotan primer. Odličan film Gorana Radovanovića Casting iz 2003. godine prikazan je na Festu, ali nakon toga naša publika nije bila u prilici da ga na bilo koji način konzumira. Da li ista sudbina čeka dokumentarac Rudarska opera reditelja Olega Novkovića i scenaristkinje Milene Marković? Bilo bi prava šteta da sve ostane na samo dve projekcije u okviru Festa.

U najkraćim crtama reč je o sledećem: autori su došli na ideju da snime postavljanje pozorišne predstave Opera za tri groša po tekstu Bertolta Brehta u Boru, nekada velikom industrijskom centru a danas gradu koji odumire. Ulogu reditelja predstave preuzela je zapravo sama scenaristikinja, te je kroz njen rad sa glumcima amaterima i naturščicima, i njihovo zajedničko druženje van pozorišta, cela stvar i ispričana. Jasna je i posve uspešna ta prva, socijalna intencija autorskog para. Kroz priče ovih bivših rudara, livaca, prodavačica u robnoj kući, samohranih majki, koji su u slobodno vreme glumci, pesnici ili muzičari, plastično se oslikava tranziciono bespuće u kome smo se zadesili, a koje iz Beograda često nije dovoljno vidljivo. Da je sve ostalo na ovome, ovo bi bio jedan korektan dokument o svome vremenu. Međutim, ovde na scenu stupa nešto što je, čini se, i same autore iznenadilo i što predstavlja onu presudnu vrednost koja ovaj film izdiže iznad prosečnog i pristojnog dokumentarca. Naime, to je prijateljstvo između glumaca i rediteljke koje se nesputano i neorganizovano odvija ispred kamere. Time ovi snimani ljudi prestaju da budu pokusni kunići koje su ovi drugi došli da snimaju, a Rudarska opera od jedne socijalne studije postaje balada, od pukog opisa stanja u društvu postaje poezija zajedničkog odumiranja. Ta vrsta emocija, koja ljude potpuno otvara i ogoljuje pred pogledom kamere, retka je i dragocena pojava koju je nemoguće odglumiti, isfejkovati, isplanirati. Ona se prosto desi sama od sebe. Ovaj film je prikaz tog uzbudljivog čina.