Početkom marta u Ukrajini je uspostavljen novi carinski režim prema Moldaviji koji predviđa da protok roba iz nepriznate Transdnjestarske Republike prolazi isključivo kroz moldavsku carinu. Time je taj bivši postsovjetski separatistički entitet koji je doskora samostalno trgovao sa Kijevom primoran da glavne spoljnotrgovinske tokove sa Rusijom, koji prolaze preko teritorije Ukrajine, reguliše kroz moldavsku carinu. Vlasti u Tiraspolju, prestonici Transdnjestarske Republike, odbile su da prihvate nova carinska pravila i proglasili novu politiku Ukrajine i Moldavije "ekonomskom blokadom". Kijev tvrdi da je uvođenje novih carinskih pravila sa Transdnjestarskom Republikom uspostavljen na inicijativu Evropske unije i ima za cilj da spreči organizovani kriminal i pranje novca preko tog para ekonomskog prostora. Iz Brisela upozoravaju da svako odbijanje Tiraspolja da legalizuje međunarodnu trgovinu vodi jedino izolaciji. Vlasti u Tiraspolju tvrde da Transdnjestarskoj Republici prete ekonomska kriza i socijalni šok. U znak protesta od strane Tiraspolja zaustavljen je civilni tranzit kroz Transdnjestarsku Republiku. Ekonomski analitičari tvrde da je moldavska "zlatna koka", Transdnjestarska Republika, poslednjih mesec dana bila na gubitku od oko 50.000.000 dolara, a da strani partneri posle produbljivanja političke krize raskidaju poslovne ugovore sa Tiraspoljem.

BLOKADA ILI SAMOIZOLACIJA: Ukrajina ne propušta transport roba sa Transdnjestarskom Republikom koji se odvija uglavnom železnicom, a Transdnjestarska Republika blokira civilni transport. Sa ukrajinske strane granice nalazi se više od hiljadu vagona koji čekaju političko rešenje. Isto toliko vagona je i na transdnjestarskoj strani. Prelazi na prugama i na putevima blokirani su vozilima. Bakice nose transparente u odbranu nacionalnih interesa Transdnjestarske Republike – prizor koji je Havijer Solana iz Brisela već nekoliko puta gledao u ovim delovima Jugoistočne Evrope. Zvaničan Kijev tvrdi da se reorganizacija u carinskim odnosima na relaciji Kijeva–Kišinjeva–Tiraspolja sprovodi uz političku i finansijsku podršku Evropske unije i uz direktno posredovanje visokog predstavnika EU-a. Brisel je više puta naglašavao da je Transdnjestarskoj Republici pre konačnog statusa potrebna pre svega dekriminalizacija, demilitarizacija i demokratizacija. Prvi ministar Ukrajine Jurij Jehanurov demantovao je optužbe zvaničnog Tiraspolja da se radi o ekonomskom pritisku na Transdnjestarsku Republiku. Premijer Jehanurov je podsetio da se uspostavljanje pravila na moldavsko-ukrajinskoj granici najavljivalo tokom cele prošle godine i da su reakcije Transdnjestarske Republike ništa drugo do "samoizolacija". Podršku vlastima u Tiraspolju prva je dala Rusija. Ministar inostranih poslova Sergej Lavrov uvođenje novih carinskih pravila od strane Ukrajine takođe je nazvao "blokadom" teritorije, gde većina govori ruski i na kojoj je smeštena ruska vojna baza. Nakon tri nedelje, predsednici Ukrajine Viktor Juščenko i predsednik nepriznate Transdnjestarske Republike Igor Smirnov telefonom su postigli dogovor da se formira komisija koja bi razmotrila novostvorenu situaciju i sprečila dalju eskalaciju političke krize.

PERFORMANS: Rusija je krajem nedelje u Transdnjestarsku Republiku poslala humanitarnu pomoć. Reč je o 23 kamiona s hranom i pomoći koju je uputila Putinova partija Jedinstvena Rusija. Ruskim humanitarcima priključilo se i nekoliko šlepera pomoći iz Ukrajine, uglavnom proruski orijentisanih politčkih lidera, bliskih bivšem režimu Leonida Kučme. Ceo proces sakupljanja humanitarne pomoći propraćen je velikom medijskom kampanjom u kojoj je dominiralo isticanje ruskih nacionalnih simbola. Oko te isporuke u medijima bivših sovjetskih republika čula su se intrigantna nagađanja o mogućem stopiranju konvoja na ukrajinsko-transdnjestarskoj granici. Istovremeno, prozapadne ukrajinske partije tvrde da je dopremanje humanitarne pomoći bio performans uoči parlamentarnih izbora u Ukrajini, na kojima je većinu glasova dobio proruski kandidat Viktor Janukovič. Ipak, pomoć je stigla i deljena je narodu na glavnom trgu Tiraspolja. Ministar spoljnih poslova Ukrajine Boris Tarasjuk tvrdi da je nagoveštaj društvenih potresa i ekonomske krize vezanih za ukrajinsko-transdnjestarsku "carinsku krizu" preuveličan. Tarasjuk tvrdi da je još prošle godine u Transdnjestarsku Republiku stiglo dosta robnih rezervi i da se teško može reći da u toj republici narod "gladuje". Ukrajinskom šefu diplomatije takođe nije jasno zašto "hitna" humanitarna pomoć nije isporučena avio-transportom.

Rusija je od početka ove godine u više navrata demonstrirala svoj antizapadni stav, otvoreno podržavajaući autoritarne režime u Jugoistočnoj Evropi. Naime, reč je o podršci režimu Aleksandra Lukašenka, koji će nakon prošlonedljenih izbora Belorusijom upravljati još najmanje pet godina i mumuficiranom sovjetskom režimu Igora Smirnova u Transdnjestarskoj Republici. Analitičari ipak tvrde da je samo reč o distanciranju Rusije od nekih evropskih struktura, posebno OEBS-a, koje je zvanična Rusija optužila za neobjektivnost na izborima 2004. godine u Ukrajini i u drugim republikama bivšeg SSSR, što je pokrenulo domino-efekat takozvanih šarenih revolucija u sferi tradicionalnog ruskog političkog uticaja. Rusija je zbog toga odbila da izvede svoje oružane snage iz Gruzije i Moldavije, tj. iz Transdnjestarske Republike i time prekršila dogovor o izmeštanju ruske vojske postignut na istambulskom samitu OEBS-a 1999. godine.

Stav Moldavije u poslednjih 15 godina ostao je nepromenjen, kao i tvrdnja da je Transdnjestarska Republika sastavni deo njene teritorije. Na relaciji Kišinjev–Tiraspolj ima povremenih političkih zaoštravanja, a nedavno je Moldavija uvela sankcije Transdnjestarskoj Republici zbog navodnog zatvaranja četiri škole na rumunskom jeziku. Ukrajina je posle "narandžaste revolucije" 2004. godine i izbora za predsednika Viktora Juščenka napravila predlog plana za rešenje krize oko budućeg statusa Transdnjestarske Republike i njene demokratizacije, kojim bi područje dobilo široku autonomiju u okviru Moldavije.

KLIN–DRŽAVA: Dugačka 200 i široka 20-30 kilometara, nepriznata Transdnjestarska Republika, ili kako je zovu "Pridnjestrovja", svojevrsna tampon-država koja se proteže duž leve obale reke Dnjestar, između Ukrajine i Moldavije. Izuzetak je grad Benderi, koji je jedini na desnoj obali Dnjestra i uzrok brojnih vojnih provokacija, a mogući su i novi oružani sukobi. Transdnjestarska Republika, ili Pridnjestrovja, stvorena je iz etničkih teritorija Ukrajine i moldavske Besarabije. Sovjetska autonomna oblast bila je do 1940. godine teritorija Ukrajine, posle čega je pripojena Moldaviji. Zbog najava da će se nakon raspada SSSR Moldavija, a samim tim i Transdnjestarska Republika pripojiti Rumuniji, vlasti u autonomnom kraju proglasile su u septembru 1990. godine nezavisnost. Kao većina separatističkih teritorija posle kraha komunizma, i Transdnjestarska Republika osamostalila se posle krvavog oružanog konflikta. Prekid ratnih sukoba i uspostavljanje mira omogućili su ruski mirotvorci. U Pridnjestrovju je takođe razmešteno oko 1000 ruskih vojnika. Separatistička nepriznata Transdnjestarska Republika broji oko 750.000 ljudi: 40 odsto Moldavaca, 26 odsto Ukrajinaca, 24 odsto Rusa. Iako su zvanični jezici ruski, moldavski i ukrajinski, većina govori ruski. Na čelu Transdnjestarske Republike u poslednjih 15 godina je bivši gradonačelnik Tiraspolja Igor Smirnov. Sudeći po izgledu, Transdnjestarska Republika je prava sovjetska relikvija sa socrealističkim simbolima. U Republici postoje sovjetske zadruge kolohizi, nacionalna valuta je pridnjestarska rublja. Rusija je glavni trgovinski partner Transdnjestarskoj Republici – 80 odsto celokupne spoljne trgovine. U 1990. godini, pre raspada SSSR, Transdnjestarska Republika je činila 40 odsto bruto nacionalnog dohotka Moldavije i proizvodila 90 odsto električne energije. Sovjetska vlast je organizovala ekonomiju tako da je agrarni deo bio u Moldaviji dok je industrijski i uglavnom prehrambeni deo bio razmešten duž reke Dnjestar. Danas Transdnjestarska Republika ima 144 preduzeća, uglavnom državna. Prosečni godišnji spoljnjotrgovinski dohodak svakog od njih je 770.000.000 dolara.

SEPARATISTI: Pored Transdnjestarske Republike na prostorima bivšeg SSSR postoje još tri – kako ih na Zapadu definišu – sfere "zamrznutog konflikta" na Južnom Kavkazu. U Gruziji su to Abhazija i Južna Osetija i u Azerbejdžanu Nagorno Karabah. Skoro sve nepriznate republike na prostorima bivšeg komunističkog bloka ostvarile su svoj nedefinisani "poseban" status putem oružanih sukoba za vreme raspada SSSR, svaka paradržavica stoji na važnoj geopolitičkoj tački. Sve su proruski orijentisane ili na svojoj teritoriji imaju rusko vojno prisustvo pa njihov položaj na karti oslikava granice bivšeg SSSR.

Nagorno Karabah je bivša autonomna oblast Azerbejdžana, gde su oružani sukobi između Jermena i Azera počeli još pre raspada SSSR, kada su nakon propalog referenduma jermenske snage bezbednosti uz pomoć sovjetsko-ruske armije zauzele taj južnokavakaski kraj. Tokom četvorogodišnjih oružanih sukoba u Nagorno Karabahu poginulo je oko 30.000 ljudi, a stotine hiljada azerskih izbeglica još živi po izbegličkim kampovima širom Azerbejdžana. To jermensko ostrvo usred Azerbejdžana broji oko 150.000 ljudi, a rešavanjem njegovog budućeg statusa bavi se takozvana Minska grupa organizovana u okviru OEBS-a, a sačinjavaju je predstavnici Sjedinjenih Država, Francuske i Rusije, uz učešće Jermenije i Azerbejdžana. U poslednjih deset godina uz sve napore evropskih posrednika pozicija obe strane je nepromenjena i kompromis smatraju vlastitim porazom: Jermenija nije spremna da dopusti podelu vlasti u Nagorno Karabahu sa Azerbejdžanom, dok Azerbejdžan ne odstupa od stava da je Karabah neotuđiv deo njegove teritorije.

Gruzija je posle raspada SSSR imala najveći teritorijalni kolaps. Na njenoj teritoriji stvorene su tri separatističke republike: na severu Abhazija i Južna Osetija, na jugozapadu Adžarija. Za deceniju i po Gruzija je postala glavni strateški partner Vašingtona u kavkaskom regionu – uz Izrael, Gruzija prima najveću finansijsku pomoć Sjedinjenih Država po glavi stanovnika.

Abhaziju mediji još nazivaju "sovjetskom rivijerom". Pre nego što je postala vruća geopolitička tačka na prostranstvu bivšeg SSSR, polumilionska provincija Gruzije bila je odmaralište za tadašnju partijsku vrhušku. Početkom devedesetih Abhazija je proglasila nezavisnost od Tbilisija, a u borbi protiv gruzijskih snaga bezbednosti abhaziskoj armiji pridružili su se severnokavkaski dobrovoljci pod vođstvom čuvenog čečenskog pobunjenika Šamila Basajeva. Posledice rata bile su tragične jer je gotovo polovina stanovništva Abhazije gruzijskog porekla bila primorana da napusti tertoriju i da se povuče prema unutrašnjosti Gruzije. Većina građana Abhazije ima rusko državljanstvo, a Republika je politički i ekonomski vezana za Moskvu.

Južna Osetija je takođe nezavisnost stekla u ratu sa gruzijskim snagama bezbednosti. Severnogruzijski separatistički region broji oko 70.000 ljudi i naslonjen je na rusku Severnu Osetiju. Kao i u slučaju Abhazije, značajan deo južnoosetijske populacije ima ruske pasoše i u poslednjih 15 godina teži da se pripoji severnoj braći u Ruskoj Federaciji.

Adžarija je jedina postsovjetska separatistička republika koja je pre dve godine, nakon "revolucije ruža", bila vraćena u političku orbitu Tbilisija. Naime, nakon izbora krajem 2003. godine prozapadnog gruzijskog predsednika Mihaila Sakašvilija, u južnogruzijskom separatističkom kraju Adžariji došlo je do svojevrsnog ponavljanja "revolucije ruža" i proterivanja lokalnog lidera Aslana Abašidze u Moskvu. Jedan od glavnih aktera oko povratka separatisanog regiona Gruziji mirnim putem bila je gruzijska omladinska organizacija Kmara.