Koji god se slučajni turista, s malo dužim pamćenjem, prošle nedelje zatekao u Parizu sigurno je pomislio da je u vremeplovu. Barikade na ulicama, Sorbona pod opsadom, policija guši studentske demonstracije suzavcem i vodenim topovima, prema njima lete kamenice, ali i kafanski stolovi i stolice po blistavom prolećnom danu, baš kao u maju 1968.

I ovoga puta su se studentima pridružili brojni sindikati i ultralevičarski pokreti. I ovoga puta su se demonstracije ubrzo proširile na sve univerzitetske gradove Francuske, Republika se digla na noge. Sa studentskih razglasa odjekuju pesme Rolingstonsa. I danas, kao pre bezmalo četrdeset godina, Amerika je u ratnoj avanturi, ovoga puta u Iraku, a ne u Vijetnamu, ali deca onih koji su predvodili velike demonstracije 1968. nisu na ulicama zbog svetske nepravde, već zbog sopstvene budućnosti. Neposredan povod – novi zakon o radu i zapošljavanju mladih – jeste naizgled lokalan, ali je zapravo u tesnoj vezi sa globalnim kretanjima, ovoga puta ekonomskim.

SPORNI ZAKON: Demonstrirana snaga studenata i sindikata na trenutak je mogla da se meri sa revolucionarnim žarom ‘68, ali je test koji su studenti postavili pred samo devet meseci staru vladu, zapravo test izdržljivosti francuskog sistema socijalne zaštite, test produženog trajanja jer je generalni štrajk najavljen za 28. mart. Dominik de Vilpen, uglađeni premijer Francuske i predsednički kandidat na izborima koji se primiču, jedva da je stigao da obriše graške znoja od nemira koji su izbili u pariskim predgrađima pre samo četiri meseca. Popularnost mu se u nedelji protesta srozala za desetak procentnih poena, a sam ne može da se pohvali da je do sada pobedio na bilo kojim izborima. Da podsetimo, prethodna vlada pala je prošlog juna zbog odlučnog francuskog "ne" evropskom ustavu, te je De Vilpen, učenik elitne škole ENA (kao i Žak Širak), iz koje decenijama izlaze predstavnici političkog krema Francuske, premijersku fotelju izvukao je praktično na lutriji tokom junskih dešavanja prošle godine.

Ništa lakše nije bilo ni energičnom ministru policije Nikoli Sarkoziju, koji predsedničku ambiciju gaji od malih nogu (iako nije pohađao ENA), a već godinama je ni ne krije. Tokom nedelje protesta, koji su se razbuktali u subotu 18. marta, uhapšeno je više od trista demonstranata. Povređenih je više na strani policije, koja je delovala po taktu koji je udarao ministar Sarkozi. Učesnike na prošlim demonstracijama nazvao je "šljamom", što je tada dolilo ulje na vatru koja je počela da guta i automobile na ulicama. Ovoga puta je demonstrante kratko nazvao "bagrom", ali je vodio računa da policija deluje grubo samo na televiziji i ubrzo potom mudro zaronio u tišinu, ostavivši De Vilpena u žiži gneva.

U okršajima sa demonstrantima povređeno je oko 100 policajaca i nešto više od dvadeset studenata. Studenti i sindikati pozvali su vladu na suspenziju spornog zakona čija je primena planirana za april, uz tvrdnju da je donet na brzinu i bez neophodne javne rasprave. "Naravno da je ovo ultimatum", izjavio je Rene Valdon, lider levičarskog sindikata Snaga radnika. Gnev demonstranata nije mimoišao ni predsednika Žaka Širaka, koji broji poslednje mesece svoje desetogodišnje vladavine, ali i on i Francuzi prećutno znaju da je drugi mandat osvojio ne zbog omiljenosti, već u izboru Francuza između dva zla, jer su time sprečili da u moćnu predsedničku fotelju sedne desničar Le Pen. Uzgred, čim naredne godine okonča drugi mandat, sedamdesetogodišnji Širak moraće da se suoči sa teškim (op)tužbama za korupciju koje sežu još u doba dok je bio gradonačelnik prestonice, od kojih ga je do sada čuvao politički imunitet. On je pokušao da umiri obe strane tokom demonstracija i pozvao vladu i predstavnike studentskih i sindikalnih organizacija na dijalog.

I De Vilpen i Sarkozi glumili su strogoću, ali je premijer popustio i najavio dodatne rasprave o spornom zakonu, koji pripravnike stavlja u veoma neravnopravan položaj sa ostalim zaposlenima jer omogućava poslodavcima da bez objašnjenja otpuste radnika mlađeg od 26 godina tokom prve dve godine probnog rada.

KOREOGRAFIJA I SUŠTINA: Iako koreografija neodoljivo podseća na velike prolećne demonstracije od pre gotovo četrdeset godina, i studenti i sindikati danas se ne bore za novi, pravedniji poredak, već da se održi stari. Protesti su revolucionarni samo po iskazanom žaru, ne i po svojoj suštini. Deca onih koji su jurišali na barikade ’68. zapravo se zalažu za istu onu bezbednost i socijalnu sigurnost kakvu već decenijama uživaju njihovi roditelji. Nevolja sa kojom se većina Francuza danas nevoljno suočava leži u tome da je u globalizovanom svetu "francuski način života", neotuđiv element francuskog identiteta koji je brižljivo građen i negovan još od kraja Drugog svetskog rata i koji je širom Evrope izazivao zavist, sada postao preskup za državu. Francuska, kao i sve razvijene ekonomije današnjice, prolazi kroz tešku fazu tranzicije. Ova tranzicija ne deluje ništa lakše od one kroz koju prolaze zemlje za koje se ovaj pojam mnogo češće vezuje. Za tranziciju sa izazovima globalizacije izgleda da je spremna bila samo Velika Britanija u koju ju je tada naprosto gurnula Margaret Tačer, koja je zbog svojih tada nepopularnih mera dobila nadimak Čelična Lejdi.

I zaista, Francuska danas u svojoj dilemi mnogo više nalikuje Velikoj Brtaniji pre dvadeset godina nego tokom pariskih demonstracija pre gotovo četrdeset godina.

Nepopularni zakon ili CPE (Contrat de Première Embauche), kako je već poznat, donet je u naporu vlade da smanji nezaposlenost koja je poslednjih godina dosegla deset odsto. Blizu trećine mlađih od 26 godina nema posao, a taj broj je još dramatičniji za one bez fakultetske diplome, čija je frustracija eruptirala prošlog novembra u pariskim predgrađima.

KOME NARUKU: Svi ovi talasi nezadovoljstava, koji su glasno signalizirani na referendumu prošle godine o budućnosti Ustava EU-a, trenutno idu naruku socijalistima koji su u opoziciji. Još važnije, daje im nov smisao postojanja nakon perioda lutanja. Žan-Pol Triponji, čelnik Nacionalne unije nezavisnih sindikata, ne krije optimizam: "Sindikati su se pomalo izgubili u naporima da zaštite prava radnika. Bili smo zaboravili na mlade nezaposlene. Bez obzira na sudbinu CPE-a, vlada je levici već podarila fantastičan poklon."

To samo ide u prilog tvrdnjama da je izborna kampanja uveliko u toku, iako socijalisti još nisu odredili svog kandidata na izborima. Generalni sekretar partije Fransoa Oland, u pokušaju da zbije redove pristalica levice, izjavio je tokom protesta: "Kriza je izbila prošlog novembra u predgrađima. Iako se ova dva pokreta još nisu približila jedan drugom, oba otkrivaju osećaj da je na delu duboka segregacija, diskriminacija, kao i osećaj nesigurnosti. Prisustvujemo stvaranju pokreta solidarnosti širom Francuske protiv rušenja republikanskih ugovora." Učesnicu protesta, 21-godišnju studentkinju Rafaelu Delpeš, takođe je poneo levičarski žar: "Pre samo nedelju dana smo čuli da su francuske multinacionalne kompanije ostvarile profit od 84 milijarde evra. Zakon je običan trik političara da nas ubede da mi moramo da se žrtvujemo kako bi oni bili još bogatiji".

Neko će, međutim, morati da se žrtvuje. Osim velike nezaposlenosti, Francuska je i država sa armijom penzionera koju danas izdržava sve manja armija zaposlenih. Pride, francuski penzioneri letuju i zimuju po povlašćenim cenama po najlepšim delovima Francuske u svojim odamarilištima. Jedno od takvih je i gradić Menton nedaleko od Nice. "Razlog što u Mentonu ima puno penzionera jeste taj što u Francuskoj ima puno penzionera", napisao je poznati britanski ekonomista Džon Kej u svojoj knjizi Kultura i prosperitet ili Zašto su neke zemlje bogate a ostale ostaju siromašne. Tek poneki Francuz između 60. i 64. godine starosti radi, dok je odnos njihovih vršnjaka u SAD jedan prema jedan, kako analizira Kej. Prema tome, predsednik Širak koji uskoro puni 73 godine gotovo da je jedini među Francuzima svoje generacije koji i dalje zarađuje. Cinici kažu da bi se i on rado penzionisao da ga u penzionerskim danima ne čekaju tužbe za korupciju i zloupotrebu službenog položaja.

SEKIRA I ZAVOJ: I, kada se izbliza pogleda, novi zakon zaista pruža veću šansu za zaposlenje upravo lošije kvalifikovanoj radnoj snazi, ne bi li pritisak na socijalna davanja malo popustio, ali je slojeve i slojeve socijalne sigurnosti koji su tekovina posleratnih vlada u sprezi sa evropskim integracijama danas moguće samo sekirom preseći, a ne skidati kao zavoje. Francuska i dalje ne želi da se odrekne ogromnog kolača iz EU-a za subvencije svojim poljoprivrednicima koji ne uzvraćaju adekvatno u produktivnosti. Britanski "Ekonomist" piše o tome da francuska vlada čini sve ne bi li odvratila italijanskog energetskog giganta Enela da preuzme posustalog domaćeg rivala Sueca, i planira da posezanjem za parama iz državnih fondova ubuduće spreči ovakve prodaje simbola svog ekonomskog ponosa.

"I espreso nakon dobrog jela", beleži ekonomista Kej u restoranu na francuskoj rivijeri. "Toliko kafe, toliko uloženog napora i energije za prst napitka! Ukus stare Evrope, možda. Sveta koji je osuđen na propast. Ali to se odavde ne vidi." Francuska omladina danas se digla na noge u odbranu upravo te iluzije.