Danska je ponovo učinila nešto što je šokiralo ceo svet. Okej, možda reč "šokirala" nije najprimerenija, ali nije ni daleko od opisa reakcije na odluku danske vlade da svu administrativnu komunikaciju sa građanima ubuduće obavlja isključivo internetom. Za početak, od prošlog meseca, sva komunikacija između firmi i države obavlja se onlajn, a vlada tvrdi da je korist obostrana. Što se državne kase tiče, prelaskom na internet već je ostvarena ušteda od sto miliona evra, a obavljeno je oko 15.000.000 transakcija. Inače, Danska ima 5.000.000 stavnovnika, barem 3.000.000 manje nego Srbija, i verovatno nema mnogo komplikovaniju i zahtevniju birokratiju.

U Danskoj internet koristi gotovo tri četvrtine stanovništva, pa će mnogi reći da je njima lako da uvedu ovakva pravila. To nije sasvim tačno, a to kažu i predstavnici vlasti. Da internet komunikacija sa administracijom nije obaveza, koristilo bi je možda pet do deset odsto stanovnika, ostali bi verovatno išli uobičajenim putem. A u tom slučaju ništa ne bi pojeftinilo, naprotiv. Postojala bi dva sistema, što automatski znači veće troškove.

Naravno, postavlja se pitanje šta sa onima koji internet ne koriste, a kojih čak ni u Danskoj nije malo (uglavnom je reč o starijim ljudima koji nisu raspoloženi da "uče nove trikove"). Pa, ni za njih nema popusta, moraće da se obrate onima koji se razumeju, a može se očekivati da se pojave privatne firme ili pojedinci koji će za malu naknadu da vas zastupaju pred državom. Uostalom, isto je i sa nepismenima (kojih je u Danskoj znatno manje nego u Srbiji) pa se niko ne buni što i oni moraju da predaju na šalterima uredno popunjene formulare.

Može li ta moda da nađe plodno tlo i u Srbiji? Može, naravno, čak i plodnije nego u razvijenom svetu jer je prednost Srbije što još uvek nema razvijenu elektronsku administraciju te odmah može da je razvija u ovom pravcu. Informatička nepismenost manja je prepreka nego stvarna i funkcionalna nepismenost, a s tim se i sada već nekako izlazi na kraj. Državna administracija opirala bi se svom restrukturiranju zbog ukidanja šaltera, a budžet bi se "bunio" zbog dramatičnog smanjenja ili potpunog ukidanja administrativnih taksi (obe stvari obradovale bi građane). Jer, šta će vam takse ako su troškovi svedeni na minimum?

Za Srbiju je najveći problem to što se stalno previđa značaj koji internet danas ima. Ali to je opšti problem, ne samo državne administracije. Dobar primer je smrt Slobodana Miloševića. Od značajnih srpskih sajtova samo su RTS i B92 o ovom događaju izvestili pravovremeno i nastavili uredno da dopunjuju svoja internet izdanja. "Večernje novosti" i "Glas javnosti" ovu informaciju stavili su na sajtove sa pet sati zakašnjenja, "Politika" u nedelju ujutru, a "Blic" i "Danas" u nedelju uveče. U međuvremenu, svi svetski mediji imali su tu vest na udarnim mestima svojih internet prezentacija, i ta se praksa održala i narednih dana. Srbija ima oko milion korisnika interneta i barem još toliko onih koji srpski internet prate iz inostranstva. Tek kada se stvori svest da su oni značajna publika za medije, može se očekivati da krene priča o drugim korisnim načinima za primenu interneta.