Ubrzo po završetku Zimskih olimpijskih igara, Torino je bio domaćin još jednog velikog međunarodnog skupa, svojevrsne pozorišne olimpijade. U ovom gradu je, od 8. do 12. marta, održano deseto izdanje Evropske pozorišne nagrade, sigurno najvećeg i najznačajnijeg okupljanja pozorišnih umetnika, kritičara i menadžera sa našeg kontinenta. Značaj ovog događaja je tim veći kada se zna da skup u Torinu predstavlja novi početak ove manifestacije, jer se, zbog finansijskih i organizacionih problema, ona nije održavala u toku poslednje četiri godine; ranije je Evropska pozorišna nagrada redovno dodeljivana u Taormini, na Siciliji, i o tim skupovima "Vreme" je podrobno pisalo. Agilni Alesandro Martinez, generalni sekretar i glavni organizator ove manifestacije, uspešno je iskoristio ustaljenu praksu da olimipijski gradovi, po završetku sportskih takmičenja, organizuju velike međunarodne skupove i iz drugih oblasti, pa je ceo događaj preseljen u Torino, gde je glavni domaćin bio Teatro Stabile di Torino.

Koncept ove manifestacije nije pretrpeo nikakve posledice zbog četvorogodišnjeg prekida, tako da se može tvrditi, sasvim pouzdano, da je kontinuitet ponovo uspostavljen. Zato, evo samo kratkog podsećanja: Evropska pozorišna nagrada osnovana je 1986. pod pokroviteljstvom Evropske unije (Saveta Evrope), a s ciljem da doprinosi upoznavanju i saradnji među pozorišnim stvaraocima i institucijama sa našeg kontinenta i da razvija evropsko zajedništvo u oblasti umetnosti. Nagrada se sastoji od gran prija, koji se dodeljuje doajenima evropskog pozorišta (to je, zapravo, priznanje za životno delo), i nagrada za Novu pozorišnu stvarnost, koja je kasnije pokrenuta, a čiji je cilj da podstiče one pojave u evropskom pozorištu koje se izdvajaju i nameću svojom inovativnošću. Tu je zapravo reč o aktivnim pozorišnim stvaraocima, onima čiji rad obeležava savremeni teatar; ovog puta to priznanje dodeljeno je litvanskom reditelju Oskurasu Koršunovasu i koreografu, igraču i multimedijalnom umetniku Jožefu Nađu (o njegovom kulturnom i nacionalnom identitetu pogledati okvir).

Laureati 10. izdanja Evropske pozorišne nagrade poznati su od poslednjeg skupa, od pre četiri godine (žiri donosi odluke o narednim dobitnicima odmah posle kraja jedne dodele). Ovaj podatak ističem zato da neko zlonameran ne bi pomislio da je žiri ove manifestacije kopirao Nobelov komitet, jer je gran pri ove godine pripao upravo – Haroldu Pinteru. Kao što je dobro poznato, Pinter se nije pojavio na dodeli u Stokholmu, ali je zato došao u Torino, da se lično zahvali svojim pozorišnim kolegama. Osim same ceremonije dodele, koja se odvijala u raskošnom baroknom pozorištu Karinjano, Pinter je učestvovao i u jednom javnom intervjuu koji je s njim vodio ugledni engleski kritičar Majkl Bilington. U obe prilike, dominirale su političke teme, Pinterovi dobro poznati stavovi o politici Sjedinjenih Američkih Država i Velike Britanije, o invaziji na Irak itd. U korpusu njegovih političkih izjava, prizvuk novog imalo je implicitno svrstavanje Berluskonija uz Buša i Blera i eksplicitan poziv da Evropa, ako zaista želi da bude ujedinjenja protiv pošasti novog svetskog poretka (kako se zove i jedan od poslednjih Pinterovih komada koji smo, u režiji Francuza Rožea Planšona, videli u Torinu), mora da sledi primer Latinske Amerike, koja se danas jedina suprotstavlja Americi i na ekonomskom i na kulturnom planu. Ovaj energičan stav izazvao je opšte oduševljenje malobrojnih zvanica iz Latinske Amerike u pozorištu Karinjano.

Osim ceremonije svečanog uručenja koja se, po tradiciji, odvija poslednjeg dana, veoma gust program ove višednevne smotre sastoji se od izvođenja predstava nagrađenih umetnika, razgovora s njima i o njima (neki od tih razgovora su pravi simpozijumi), paralelnih skupova međunarodnih organizacija koje podržavaju Evropsku pozorišnu nagradu. Tako je u Torinu održan i kongres Međunarodne asocijacije pozorišnih kritičara na kome smo odlučili, posle energične rasprave koju je odlikovala velika podeljenost u mišljenjima, da se pokrene još jedna međunarodna nagrada: ona bi se dodeljivala kritičarima i drugim autorima čije je pisanje doprinelo, u svetskom kontekstu, razvoju teorijske misli o teatru. Tako smo i mi, jadni kritičari, dobili svoju međunarodnu nagradu. I druge međunarodne pozorišne asocijacije održale su sastanke i donele važne odluke (videti okvir).

Bitan deo ove manifestacije je i program "Povratak", u okviru koga se prikazuju najnovija ostvarenja nekog od prethodnih dobitnika gran prija Evropske pozorišne nagrade. Ove godine ta čast je pripala čuvenom italijanskom reditelju Luki Ronkoniju, koji je za skup u Torinu namenski ostvario umetnički i finansijski veoma ambiciozan projekat Domani. On je inspirisan olimpijskim krugovima, tako da se sastoji od pet predstava, od kojih svaka tretira, na različite načine, pet globalnih, međusobno povezanih tema savremenog sveta: istoriju, rat, biotehnologiju, politiku i finansije. U tom programu koncepcijski najzanimljivija bila je predstava Tišina komunista koja, putem tri paralelna monologa (korespondencija stvarnih učesnika događaja), tematizuje sudbinu italijanskog komunizma, jedne od najznačajnijih političkih snaga u posleratnoj Italiji o kojoj se danas, u Berluskonijevoj Italiji, uopšte više ne govori. Ova predstava, kao i Pinterovi govori protiv novog svetskog poretka, potvrdila je spoznaju da napredna ideja ujedinjene Evrope i jedinstvenog evropskog kulturnog identiteta mora nužno da bude – levičarska.

Nagrada Jožefu Nađu

Posle sopštavanja vesti da je Jugoslovensko dramsko pozorište postalo novi član Unije evropskih pozorišta, desio se, u toku cermonije dodeljivanja Evropske pozorišne nagrade, još jedan tranutak kada ste se osećali dobro što dolazite iz Srbije. Zahvaljujući se na nagradi Nova pozorišna realnost, Jožef Nađ je rekao da je, parafraziram po sećanju, srećan što je dobio evropsko priznanje iako se njegova rodna Kanjiža nalazi na deset kilometara od granice Evrope, dodajući da se nada da će se njegova zemlja vratiti u Evropu kojoj je oduvak i pripadala… Jožef Nađ je Mađar, već dvadeset godina živi u Francuskoj, umetnik je evropske i svetske reputacije, njegovo umetničko delo umnogome je inspirisano kulturom, atmosferom i mentalitetom Srednje Evrope, kojoj srpska tradicija samo delimično pripada. Dakle, imao je veoma razumljive i prihvatljive razloge da se distancira od jednog državnog prostora kome pripada samo hirom sudbine, a koji, pri tom, nije baš popularan u toj istoj Evropi (njegov kulturni identitet i njegova umetnička inspiracija bili bi isti i da se rodio deset kilometara severnije, u Mađarskoj). To što se on, pred celom pozorišnom Evropom, implicitno deklarisao kao građanin Srbije, govori o čoveku kod koga je umetnička grandioznost proporcionalna ljudskoj. Možda mu se bar malo možemo odužiti tako što će državne institucije (da im opet delimo lekcije) svim raspoloživim snagama (što je opet eufemizam za pare) podržati izgradnju Nađovog umetničkog centra u Kanjiži, čiji je kamen temeljac postavljen u septembru prošle godine.