Srbija i Crna Gora je ostala jedina zemlja u regionu u kojoj još nije usvojen Opšti antidiskriminacioni zakon. Skupština Srbije bi 27. marta trebalo da izglasa Predlog zakona o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom, ali što se tiče LGBT (Lesbian Gez Bi Trans Gender) populacije, stvar se, bar još izvesno vreme, neće pomeriti sa mrtve tačke. Sve političke partije u Srbiji su 11. oktobra prošle godine decidirano odbile predlog za legalizaciju homoseksualnih brakova, kao i dozvolu homoseksulanim parovima da usvajaju decu. Svi su, doduše, istakli da se protive diskriminaciji svake vrste i da se zalažu za poštovanje ljudskih prava, ali niko ne smatra da je rešavanje statusa osoba homoseksulane orijentacije prioritet. Uprkos tome što ovdašnji političari legalizaciju homoseksualnih brakova ne smatraju za jedno od tranzicionih "moranja", Evropska unija ne misli tako.

Šta to, onda, obavezuje Srbiju?

REČENO I UČINJENO: Srbija i Crna Gora je od 1993. godine jedna od članica Saveta Evrope, što je obavezuje na poštovanje odluka koje ovo telo donosi. Jedna od takvih odluka je i Direktiva Saveta Evrope, doneta 2000. godine, kojom se zabranjuje svaka diskriminacija na osnovu seksualne orijentacije i vanbračnog statusa na radu i u vezi sa radom. Buduće članice su obavezne da udovolje kriterijumima za pristup EU-u. Među njima je i sveobuhvatno i bezuslovno poštovanje ljudskih prava, što od država kandidatkinja zahtevaju Kopenhaški kriterijumi, Sporazum o Evropskoj uniji i Amsterdamski sporazum. Ovaj poslednji donosi pravnu podlogu za sprečavanje svake diskriminacije na osnovu seksualne orijentacije, te zahteva da je potrebno pristupiti svim potrebnim akcijama radi sprečavanja diskriminacije na osnovu pola, rasne i etničke pripadnosti, religije, vere, hendikepa ili seksualne orijentacije.

U ovom trenutku, SCG je jedna od 22 zemlje članice Saveta Evrope koje pravno ne priznaju istopolne parove, a o tome koliko bežimo od neminovnog svedoči i izveštaj Evropske komisije iz Brisela od 7. novembra 2005. godine. U delu koji se odnosi na seksualnu orijentaciju, stoji da u SCG nije načinjen napredak u usvajanju opšteg antidskriminacionog zakona, iako su posebni zakoni koji se odnose na jednakost polova i na zaštitu ugroženih grupa već usvojeni ili se nalaze u skupštinskoj proceduri. U izveštaju se ocenjuje da naše zakonodavstvo samo sporadično pominje zabranu seksualne diskriminacije kao posebnu obavezu i zaključuje da je stepen zaštite protiv diskriminacije u SCG još uvek daleko od standarda EU-a.

U Ustavnoj povelji državne zajednice SCG kada je reč o poštovanju ljudskih prava, seksulana orijentacija nije navedena, ali se poštuju osobe "drugog statusa", što bi, ako bismo se pred EU-om igrali asocijacija, moglo odnositi i na LGBT populaciju. Seksulana orijentacija se eksplicitno navodi u antidiskriminacionim odredbama četiri zakona. U Zakonu o radu i Zakonu o visokom obrazovanju koji su usvojeni prošle godine, diskriminacija na osnovu seksualne orijentacije izjednačena je sa diskriminacijom na osnovu pola, rase, invalidnosti, jezika i ostalih kategorija. Zakon o radiodifuziji, usvojen 2002. godine, zabranjuje plasiranje informacija kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica, između ostalog, i zbog seksualne opredeljenosti. Zakon o javnom informisanju, koji je na snazi od 2003, predviđa da lice na koje se kao pripadnika grupe lično odnosi uvredljiva informacija ima pravo da podnese tužbu sudu protiv autora informacije i protiv odgovornog urednika javnog glasila u kome je informacija objavljena, čime može da zahteva zabranu njenog ponovnog objavljivanja i presudu na trošak tuženih. Ukoliko je, međutim, "govor mržnje" deo naučnog ili novinarskog teksta, a objavljen/citiran u kritičkom tonu, povreda zabrane govora mržnje se odbacuje. Koliko se od člana 39 u praksi zazire najbolje pokazuje medijska slika Srbije u kojoj LGTB populacija, istina, klizi iz sektora "egzotika", ali i dalje ostaje marginalizovana, dok su novine i dalje pune "sočnih" epiteta kada je reč o ovoj ili nekoj drugoj tematici neizrecivoj kultivisanim rečnikom.

EVROPSKA PRAKSA: Trend pravnog priznavanja homoseksualnih parova na Zapadu je u porastu. U tome su do sada najdalje otišle Holandija, Belgija i Španija, koje su legalizovale homoseksualne brakove. Ostale zemlje, svaka na svoj način i u domenu svojih zakona, prihvataju istopolnu seksualnu orijentaciju. Najčešće pravne formulacije su registrovanje kohabitacije/registrovanje partnerstva i neregistrovana kohabitacija homoseksualnih parova. Velika Britanija je u decembru prošle godine istopolnim parovima priznala prava i obaveze koje važe i u heteroseksualnom braku. Švedska je još 1988. priznala ograničena imovinska prava u odnosu na nevenčane heteroseksualne parove, da bi 2003. ta prava bila izjednačena sa pravima koja uživaju i heteroseksualni parovi. Registrovanim homoseksualnim parovima su od 1994. godine omogućene pune garancije zaštite, odgovornosti i povoljnosti koje važe i za brak, uključujući i dogovore u slučaju raskida veze. Zanimljivo je da čak i oni koji nisu državljani Švedske (ako imaju stalno boravište u Švedskoj najmanje dve godine ) mogu da registruju partnerstvo sa osobom bilo kog državljanstva na teritoriji ove zemlje. Švedska, međutim, još uvek nije usvojila zakon o istopolnim brakovima, ali je on u proceduri švedskog parlamenta. Iako je Holandija 2001. usvojila Zakon o gej braku – između ostalog i pravo na penziju, socijalno osiguranje, nasleđivanje i šira adoptivna prava u odnosu na decu – zabranjuje usvajanje dece iz inostranstva. Nemački parlament je 2000. odobrio gej brak u ograničenoj formi. To podrazumeva da partneri mogu nositi isto prezime; zajedničko starateljstvo ukoliko jedan od članova ima starateljstvo nad decom iz prethodne veze, kao i usvajanje partnerovog deteta; i u slučaju da je jedan od partnera državljanin druge zemlje – njegovu imigraciju u Nemačku. "Staž" koji istopolni partneri moraju da ispune da bi bili priznati u Portugalu traje dve godine. Nakon toga, odlukom iz 2001. uživaju većinu prava koja su bliska heteroseksualnim brakovima. Španija koja je Zakon o gej brakovima usvojila prošle godine uprkos dominaciji Katoličke crkve, za razliku od Belgije koja je ovaj akt usvojila dve godine ranije, dozvoljava istopolnim parovima usvajanje dece.

Kada je reč o bivšim članicama SFRJ, istopolne parove ne priznaju Makedonija ni Bosna i Hercegovina. Hrvatska je 2003. donela akt kojim homoseksualni parovi sa tri godine zajedničkog života uživaju ista prava (u smislu nasleđivanja i izdržavanja) kao i heteroseksualni, dok je Slovenija prošle godine donela Zakon o registrovanju stranih partnera. Za razliku od hrvatskog, slovenački zakon omogućava samo delimično pravo nasleđivanja i ne pruža nikava prava u smislu socijalnog i zdravstvenog osiguranja i penzionih prava.

Koliko daleko su otišle evropske zemlje u ovom pogledu, svedoče i podaci da mnogi traže azil u ovim zemljama upravo zbog seksulane orijentacije, odnosno zbog diskriminacije koju doživljavaju u matičnoj zemlji, dok je Švedska, navodno, po pitanju azilanata iz muslimanskih zemalja gde se homoseksualci kažnjavaju smrću, postala "izuzetno otvorena". Rezultati istraživanja koje je sproveo Labris, organizacija za lezbijska ljudska prava, pokazuju da 59 odsto ispitanika oseća potrebu da emigrira iz Srbije zbog neprihvatanja njihove seksualne orijentacije. Zanimljivo je da se prilikom podnošenja zahteva za vizu u ambasadi Velike Britanije kao razlog posete može navesti i registracija istopolnog partnerstva. Procedura je ista kao i za heteroseksualne parove, što važi i za Švedsku i Belgiju. Boravišna dozvola se, naravno, ne može dobiti samo iz tog razloga, ali ukoliko se podnesu svi neophodni papiri i utvrdi da je reč o stabilnoj vezi, kažu u ambasadama ovih zemalja, dozvola može biti izdata.

Broj evropskih zemlja koje su priznale istopolne parove ipak nije nadmašio one koje ih i dalje ignorišu. Da nismo usamljeni svedoči i činjenica da istopolne parove ne prihvataju ni neke od zemalja koje su duboko zagazile u tranziciju kao što je, na primer, Poljska. Svoje neprihvatanje/indiferentnost do sada su pokazale i Italija, Rumunija, Grčka, Monako, Malta, Kipar, Albanija, Turska, Bugarska, Lihtenštajn i bivše članice SSSR.