Sneg je omiljena tema pesnika, ali i novinara gradskih rubrika u dnevnim novinama. On inspiriše posebno pisce poezije za decu. Odrasli na snežnu čaroliju gledaju drugačije. Simpatija i mržnja se mešaju. Jer one zločeste čike iz komunalnih preduzeća hoće neposlušne da pošalju kod onih drugih čika iz državne uprave – kod sudija za prekršaje. Razlog bi bio jednostavan, klizav trotoar. Da, za neočišćen sneg ili led na trotoaru ispred sopstvenog praga plaća se prekšajna kazna. Iskusili su to mnogi kućevlasnici, kao i blagajnici kućnih saveta. Tako je to u kontinentalnoj klimi. U normalnom svetu, punom radosti, briga i obaveza. Posebno onih zimskih.

Međutim, ono što se negde smatra normalnim, drugde se kuje u retke prirodne pojave. I obrnuto, naravno. U Amsterdamu sneg padne retko. Još se ređe zadrži. Padnu pahulje veličine dečjih rukavica, poleže sat-dva pa se vrate u tok kruženja vode. Zato je sneg za one koji oduvek žive u Amsterdamu malo poznata kategorija. Deca predškolskog uzrasta videla su ga uglavnom na televiziji. Zato se u Amsterdamu sneg broji u one retke pojave. I pamti se. Ali, naša planeta je lopta čudnovata. Okrugla, tako da se i kolo pojava na njoj okreće nepredvidivo. I tako u martu, kad mu vreme nije, u Amsterdamu se desio sneg. Padao je cela dva dana, napadao do gležnja i ostao da se izležava. Grad je upakovan u beskrajnu belu krpu, kao da je kroz njega prošao Kristo. Fizičke naslage sedam stotina godina istorije grada muzeja postale su tek sladunjavi mizanscen kugle snowglobea. Sneg je bio suv i samo je nedostajalo malo nizbrdice pa da ugođaj Tri doline bude potpun. Ali, to je tema za poznavaoce zimskih čarolija. I bez tog iskustva, komšije su, baš kao i Klarens, junak kratke priče Dan kada je pao sneg u Los Anđelesu, Čarlsa Bukovskog, potpuno odlepili. Ceo grad su pretvorili u jedinstven pretpark zimskih čarolija. Grudvali su se do dugo u noć po parkovima i opustelim ulicama bez automobiila, pravili Sneška Belića sve sa šargarepom i glačali klize na mostovima. Svako je bacao, svi su bili meta. Kao da se Timpetil, grad bez roditelja, upriličio u stvarnost. Grudve su letele s kraja na kraj ulica, sa gornjih spratova, iz kancelarija i iz kupleraja. One koje bi promašile pokretni cilj lepile su se o fasade, drveće ili su se davile u kanalima. I tako dva dana i dve noći. Sa svakom bačenom grudvom čarolija se bližila svom kraju.

Preduzimljivi turski bakali su se setili da ispred radnji iznesu mangala i peku kestenje. Znanje, imanje. Ugođaj je, kao i uvek, bio samo posledica razumevanja situacije. Nije primećeno da je iko sem njih čistio ispred vlastitog praga. Još jedan razlog da ih domaći smatraju kulturno neintegrisanim. Domaći su pak sa neskrivenim uživanjem posmatrali klizačke figure prolaznika. Padalo se kao na Čuburi. Da, u gradskim pravilima Amsterdama stavka o čišćenju snega sa trotoara ne postoji. Jer, ovde se ne propisuje bez razloga. Iz ekoloških razloga ulice se ne posipaju solju tako da su vozači nenaviknuti na led neuspešno pokušavali da pod punim gasom pokrenu svoje tek otrpane automobile. Ne biva, kao što znamo. Posle nekoliko pokušaja su ih napuštali i pridruživali se koloni pešaka. Javni saobraćaj, međutim, za zaposlene je bio besplatan do deset izjutra. Bez obzira na ovu privilegiju, na posao se kasnilo kao na Himalajima ili u Alma Ati. Ipak, gledano iz perspektive državnih službenika tu nije bilo iznenađenja. Padalo ne padalo, na njihovih pola sata zakašnjenja se može računati.

Ko se od automobilista dokopao autoputa nije imao problema. Iznajmljeni nemački čistači su sneg pomeli do suvog asfalta. Unija na delu, bato. Nemačka tehnika takođe. Pa i Holanđani njima pomažu pri poplavama. A zna se, one dolaze uvek posle snega. Ipak, na aerodromu se Nemci nisu pokazali. Bio je celog dana zatvoren. Vozovi se, međutim, nisu dali. Sneg ih nije iznenadio i omeo kao onomad opalo lišće u novembru.

Biciklisti nisu odustajali od navike da uzjašu svoje rage. Jedino su pogrešno birali da voze po tragovima automobila umesto po neugaženom snegu. Pa svako dete zna da je samo celac garant čvrstog koraka po snegu. Padovi su bili groteskni. Poneko od veselnika, baš kao i one grudve, završio bi u kanalu, ali srećom i spasavanje davljenika čini deo iskustva sa poplavama i lokalna je specijalnost.

A onda? Onda je dunulo sa jugoistoka. Naravno, pala je i kiša, kao i uvek. Po ulicama su se šćućurile krpice leda a na trotoarima hrpice snega. Po istrulelim šargarepama moglo se zaključiti da su to uglavnom bili ostaci onih Belića. Niko se nije na vreme setio da ih spremi u frižider. Da, malo se čita. Belinu zimske čarolije zamenila je oblačna svakodnevica. Oslobođena nepotrebne dekoracije istorija se vratila u svoj redovan tok. Vreme je ponovo postalo martovsko. Mart se vratio i u duše. Raspoloženje je ponovo postalo sivo. Ne gubeći časa duše su se vratile u coffee shopove i nastavile da duvaju tamo gde ih je sneg zamajao. Grudve dima su se ponovo zalepile pod plafon. Hoće pasti – neće pasti, hoće… U bajanju kolutova su otkrivani brojevi sledeće moguće godine posete snega gradu u koji on svraća tek ponekad, u proseku svakih pedesetak godina. Samo da se zvezde slože.