Upitnik koji je prošle nedelje Ministarstvo prosvete i sporta dostavilo beogradskim osnovnim i srednjim školama o ličnim, porodičnim i školskim podacima učenika i nastavnika (imovinski, porodični status, verska i nacionalna pripadnost, učenje stranih jezika, standard stanovanja…) izazvao je dosta polemike u javnosti i odbijanje pojedinih roditelja, ali i nastavnika da popune upitnik. Neki roditelji su iz protesta u upitnik unosili lažne podatke.

O čemu je zapravo reč? Još pre tri godine u dogovoru sa Svetskom bankom kao finansijerom, Ministarstvo prosvete vlade premijera Zorana Đinđića napravilo je projekat "Razvoj školstva u Srbiji", čiji je sastavni deo formiranje jedinstvenog obrazovnog informacionog sistema sa pouzdanim podacima objedinjenim na jednom mestu. Time bi se ubrzali administrativni poslovi, lakše planirao razvoj školstva, formirala baza podataka o školskom sistemu u Srbiji, učenicima i nastavnicima u srednjim i osnovnim školama, koja bi bila merljiva sa obrazovnim sistemima u Evropi. Sastavni deo ovog dela projekta je i sporni upitnik.

IGNORISANJE: Pripreme za realizaciju projekta traju dve godine, a od marta prošle godine i obuka ljudi iz školskih uprava (informatičari, direktori ili sekretari škola…) koji će dobijene podatke prikupljati, sortirati i unositi u matičnu bazu podataka. Da nisu baš najbolje savladali gradivo ni Ministarstvo ni školske uprave pokazuju odbijanje roditelja da popune ponuđeni upitnik i njihova uznemirenost ličnim pitanjima: o životu u porodici, egzistenciji, veroispovesti ili nacionalnosti. Niko nije našao za shodno da im saopšti o čemu je reč, za šta su potrebni ti podaci, ko garantuje zaštitu i diskreciju, ili, na primer, na koja pitanja moraju, a na koja ne moraju da odgovore. Umesto svega toga, Ministarstvo prosvete je uz svaki upitnik prosledilo kratko pismo u kome se mole roditelji da popune podatke o sebi i deci, kartone vrate razrednom starešini a sve u cilju uspostavljanja informacionog sistema u osnovnom i srednjem obrazovanju u Srbiji.

Pošto nije bilo nikakvog pisanog uputstva kojima bi Ministarstvo obavezalo direktore da postupe po predviđenoj proceduri, razredne starešine su brže-bolje podelile upitnike deci, rekli im da to odnesu kući da popune roditelji i da to ponovo donesu u školu.

U službi za odnose sa javnošću Ministarstva prosvete tvrde, da su "molili direktore da organizuju roditeljske sastanke, da detaljno upoznaju roditelje s tim o čemu je reč da ih zamole da to popune i da zapečaćene koverte sa odgovorima predaju razrednom starešini". Napomenuli su nam, usput, da je popunjavanje upitnika bez ikakvih protesta roditelja završeno u svim školama u Srbiji južnije od Beograda i da isti posao sada čeka škole u Vojvodini koje već desetak godina bez ikakvih problema praktikuju slično popunjavanje upitnika.

Ljiljana Levkov sa Filozofskog fakulteta Beogradskog univerziteta i koordinator programa i projekata u nevladinoj organizaciji Reformski obrazovni krugovi, kaže za "Vreme" da je ideja o stvaranju jedinstvenog informacionog sistema jako dobra pošto moderni sistemi, uključujući i obrazovne, ne mogu da funkcionišu bez informatičke baze podataka: "Međutim, način na koji će se on formirati, priroda sadržaja koji se unose u bazu podataka, nešto je sasvim drugo i zahteva veoma visok nivo stručnosti posebno u ispitivanjima i razlikovanju javnih od privatnih informacija. Bojim se da to u ovom slučaju nije urađeno, pripremljeno niti plasirano kako treba. Neprofesionalno je dati nekome upitnik a da taj ne zna za koje svrhe on služi i pod kojim uslovima će njegovi odgovori biti korišćeni, da li postoji instrumentarij zaštite pojedinačnog podatka, ili pojedinačnog identiteta celih grupa. Apsolutno se nije smelo dozvoliti da upitnike nose i vraćaju deca."

STRAH: Ljiljana Levkov podseća da je zadatak Ministarstva prosvete "da podiže nivo socijalnog funkcionisanja, a ne da izaziva konflikte u zonama koje su već narušene, ugrožene ili oštećene. Sve akcije Ministarstva prosvete trebalo bi da budu javne, da nose apsolutno prepoznatljiv i vidljiv pečat organizovanog artikulisanog ponašanja na jednom civilizacijskom i kulturnom nivou, i da svakim svojim gestom Ministarstvo promoviše prihvatanje takvog ponašanja i shvatanja."

Umesto objašnjenja značaja projekta, garancija da podaci neće biti zloupotrebljeni, na neprijatne reakcije beogradskih roditelja od kojih su neki u polušali ili poluzbilji počeli javno da nagađaju ko stoji iza toga BIA, CIA i slično, ministar prosvete je odgovorio: "U redu, ne morate da popunjavate sva pitanja iz upitnika." Ovakva reakcija izazvala je dodatna reagovanja u javnosti a Ministarstvo se na svom sajtu oglasilo šturom informacijom o projektu u kome se pored ostalog kaže da "davanje podataka nije obavezno osim osnovnih podataka kao što su ime, prezime, godina rođenja".

Loša komunikacija na relaciji Ministarstvo–škola–roditelji mogla bi da ugrozi validnost ovog izuzetno važnog projekta za budućnost obrazovnog sistema u Srbiji. Nije li trebalo pojasniti da lični podaci o svakom učeniku, pa i oni vezani za državljanstvo ili nacionalnost, već postoje u školi – kod pedagoga, psihologa, razrednog starešine. Da bi poštedeli službenike kopanja po arhivama, administraciji je bilo jednostavnije da se ti isti podaci osveže odgovorima iz novih upitnika. Ministarstvo nema pristup tim ličnim podacima. Njegove službe koje se bave organizacijom i razvojem obrazovanja interesuje druga vrsta podataka, tzv. zbirni podaci. Na primer, koliko i sa kojom školskom spremom imamo nastavnika engleskog jezika, koliko dece pohađa nastavu iz veronauke a koliko iz građanskog obrazovanja, koliko dece u toku školovanja menja školu, koliko njih u određenom okrugu svakodnevno prevaljuje dug put do škole… Kako nam je objašnjeno u Ministarstvu, na primer, pitanje vezano za standard življenja (da li dete ima svoju sobu ili u istoj prostoriji boravi više članova domaćinstva) važno je zbog planiranja organizacije celodnevne nastave u školama.

Sve u svemu, nije u pitanju nikakva zavera, već loš školski sistem i neodgovarajuć odnos na realciji roditelji–škola. Prosvetne vlasti su jednostavno pokušale da bez objašnjenja i nepromišljeno, zvaničnim upitnikom naruše privatnost porodica sa školskom decom. Dobile su primerenu reakciju građana koji imaju pravo da znaju čemu to služi i garanciju da podaci neće biti zloupotrebljeni. U ovom trenutku, povod za sukob na relaciji škola–roditelji–stvaranje baze podataka za jedinstveni informacioni sistem – i njegov udeo u izgradnji neke bolje, kvalitetnije, i racionalnije buduće škole, nikoga nije zainteresovao.