Doskora poznat samo usko žanrovskoj publici horor entuzijasta, subotički pisac, prevodilac, teoretičar i pulpmeister na privremenom radu u Beogradu, Oto Oltvanji svojim prvim romanom Crne cipele, objavljenim za Samizdat B92, učinio je svojevrstan proboj iz nametnutog žanrovskog geta ka široj publici. Knjiga ovih dana doživljava svoje drugo izdanje, tako da je ono bilo povod ovom razgovoru za "Vreme".

"VREME": Bavite se hororom iz najmanje tri pozicije: pisca, teoretičara i (možda najvažnije?) pozicije konzumenta, tj. pasioniranog čitaoca. Da morate da se opredelite samo za jednu, koju biste izabrali?

OTO OLTVANjI: "Mislim da sam došao do tačke u kojoj jedno bez drugoga ne može. Pisac najviše uči čitanjem, a kada jednom postane ‘pisac’, može i želi da piše o svemu. Ako je glavni kriterijum za taj izbor obavezno učešće horora, priteran uza zid verovatno bih rekao ‘čitalac’, jer zaista uživam u dobro napisanom žanrovskom hororu. U svakom drugom slučaju odlučio bih se za pisca. Naporan, nesiguran, ali beskrajno zabavan život."

Zašto ste Crne cipele okarakterisali kao "okultni triler"? Da li imate utisak da ste izbegavanjem striktno žanrovskog horor romana više izneverili svoje tradicionalne – možda malobrojne ali utoliko tvrdokornije – fanove ili ste zapravo svesno išli na promovisanje razblaženog horor–trilera što širem krugu čitalaca, objavljujućiza jednog ipak "mejnstrim" izdavača? Možda je ipak bitnije što su granice margine ili geta time probijene?

Najvažnije mi je da radim na onome što mi se u tom trenutku najviše radi. Veliko otkriće za mene bilo je kada sam shvatio da mogu mnogo više da se provedem šetajući po žanrovima, a da pri tom ne moram da "izneverim" ni horor niti bilo koji drugi. Da se poslužim gurmanskom analogijom: horor ima tu pogodnost da može da se služi kao glavno jelo, ali ako u tom času niste raspoloženi za njega, ili želite da šarate, možete da ga ponesete sa sobom u bočici kao začin. Triler mu dođe više kao nekakvo čorbasto jelo, tzv. kašika, u koje dodajete meso, saft, testo i priloge, i na kraju ga začinite po svom ukusu. Ne bih da se ograničavam; kad mogu, radije koristim horor kao začin. Ipak, imam veliku želju da napišem kingovsku cigletinu od knjige s mnoštvom likova koje, pored njihovih mnogobrojnih standardnih problema, ugnjetava još i natprirodna pretnja… I jednom ću je sigurno napisati.

Probijanje granica geta preko, uslovno rečeno, prijemčivijeg trilera samo je usputni, ali dobrodošao bonus dobitak. Tradicionalni fanovi su mi dragi, tu nema zbora, i njih ne želim ni na koji način da oštetim, ali trenutno najviše uživam u komplimentu od nekoga ko se ranije nije sretao s ovakvom vrstom literature, a ipak uspeva u njoj bezrezervno da uživa. Roman na kojem trenutno radim, na primer, ima nešto naglašenije horor elemente od Crnih cipela, ali je ponovo mešavina svega i svačega. Drugim rečima, zadržite kašike.

Zašto duža novela/kratki roman, a ne klasičnija forma velikog romana, po kojoj je horor možda poznatiji? Da li je time ostavljen prostor za eventualni nastavak Cipela?

To je stara žanrovska tradicija, posebno u naučnoj fantastici i srodnim joj oblastima. Budući da je fantastika mahom književnost ideja, a ne zapleta, novela/kratki roman pruža više prostora za gradnju miljea, likova i atmosfere od pripovetke, a da se ipak koncizno i skoncentrisano iskaže njena poenta. Nije preterivanje kada se kaže da je fantastika proslavila novelu kao formu. Imate sjajne pisce, kao što je Lucijus Šepard, koji rade isključivo u formi novele ili kratkog romana, a ne bi ni bilo dobro da rade u bilo kojoj drugoj. Za duže forme pisac mora da se osloni na zaplet, a neki pisci i podžanrovi to jednostavno ne mogu da podnesu (ili im interesovanja naginju nekoj drugoj strani). Postoji još jedan razlog za skorašnju opštu poplavu tzv. tanušnih knjiga: era DVD-a, video-igrica i poplave informacija, pomalo i zastarelost šablonskih opisa stare škole, primorali su pisce da malo porade na dinamičnosti. Knjige se više ne čitaju u dugim zimskim noćima pored kamina. Što se mene lično tiče, volim da provučem opise u hodu, ili da ih zamenim instant skicama koje će posle da "obrađuje" sâm čitalac.

Završetak Crnih cipela jeste pripremio teren za nastavak avantura privatnog detektiva Brune Kostića. Nezanemarljiv broj ljudi bi voleo da ih čita, i ja nemam ništa protiv toga da im udovoljim, ali kada za to dođe vreme. Nisam sklon nastavcima, osim ako za njih ne postoji dobar povod, a mislim da sam na tragu slučaja dostojnog dorćolskog njuškala za natprirodno.

Zbog čega ste menjali ugao pripovedanja iz prvog lica u treće i obrnuto?

Možda će ovo da vas iznenadi, pogotovo jer se struktura Crnih cipela dobrim delom oslanja na tu gotovo postmodernističku caku, ali nisam ljubitelj formalnih eksperimenata, ni kao čitalac, ni kao pisac, bar ne onih koji izgledaju kao da su sami sebi svrha. U ovom konkretnom slučaju bio mi je potreban efekat koji će najbolje da posluži samoj priči. U pisanju uglavnom i polazim od te premise: pronalaženja najefikasnijeg postupka, ugla posmatranja, vrste pripovedanja. U kom trenutku će priča da počne i gde će da se završi. Budući da danas knjige i, pogotovo, filmovi preteruju s vrstom obrta s kojom sam želeo da se poigram, onom koja pred kraj okreće ispričano naglavačke – a, ruku na srce, u vreme prve inkarnacije Crnih cipela ona nije bila toliko česta – bilo mi je važno da se taj obrt dogodi relativno rano, da ne oslonim čitav roman na njega. Kada sam to jednom ostvario, mogao sam sebi da dozvolim da ga ponovim još jednom ili dvaput i da mu na taj način, nadam se, dam veći legitimitet. Između ostalog, preko te promene uglova pripovedanja saznajemo mnogo više o glavnom liku, a prilikom poslednje velike smene rekao bih da čak svi i navijamo za transformaciju kroz koju prolazi.

S obzirom na to da sebe nazivate pulpmeisterom, kakav odnos imate prema proizvodima tzv. visoke kulture? Moraju li nužno te dve oblasti biti u sukobu?

Najlepše od svega je što one u poslednje vreme i nisu sukobljene. O tome nam svedoči pregršt dela koja mogu da se svedu pod prilično veštačku odrednicu slipstream (mejnstrim na pola puta ka žanru, ili obrnuto), ali i mnoga druga koja ne možete nikako da okarakterišete. Bezbrojni su primeri pisaca koji su iz tzv. visoke kulture bez ikakvog blama prešli u žanr i ostali u njemu zato što su se tu dobro osećali, usput mu podižući cenu. Takvi su Džon Faris, Piter Straub, ili naš Borislav Pekić. Slučajeva koji su pošli u suprotnom pravcu – neki bi rekli, odrasli su – još je i više; najpoznatiji od njih svakako je Stiven King.

Što se pulpmeistera tiče, to je pomalo šaljiv izraz koji sam pozajmio iz istoimene priče Dejvida Šoa (pisca koga sam imao čast da prevedem) i kojim se služim da iskažem sopstveni nepretenciozan stav prema književnosti, privrženost onome što zovem "ozbiljna zabava" (čega baš i nije bilo previše kod nas u poslednje vreme). Svetski "priznati" savremeni pisci kao što su Majkl Čabon, Stjuart O’Nen, Dejvid Mičel ili Džonatan Letem pokazuju da je moguće pisati zabavnu visoku književnost i usput otvoreno koketirajući s žanrovima. Mislim da su oni budućnost dobre književnosti kako god se ona zvala.

Domaći SF je preko uspeha Zorana Živkovića ušao u svetsku literaturu na velika vrata. Da li se nešto slično u doglednoj budućnosti može očekivati i od domaćeg horora?

Domaći horor, kao i fantastika uopšte, ima veliki potencijal, možda ni sâm nije svestan koliki. Zahvaljujući agilnom fandomu širom zemlje, prevashodno beogradskom Društvu ljubitelja fantastike "Lazar Komarčić", vredno se radi na čeličenju i obučavanju savremenih domaćih pisaca, kao i prepoznavanju budućih. Unapred se radujem danu kada će predstavljanje ovih skrivenih bisera široj publici postati pravilo. Nedavna pojava nekih knjiga na našem tržištu, i još neke koje su u najavi, govore da bi to moglo da se dogodi brže nego što se misli. Danas komšiluk, sutra ceo svet.

Da li ste, s obzirom na poreklo, imali ikakvih dilema pri izboru sredine i jezika na kojem ćete da pišete, možda samim tim i kulture kojoj ćete da pripadate?

Kolege "običnijeg" imena i prezimena često su mi zavidele na mom, ali iz čisto marketinških pobuda (kažu, neobično ime se lakše pamti), što je meni bilo beskrajno zabavno, a i dan-danas se dešava da neki čitalac pomisli da je reč o pseudonimu. Moj maternji jezik je srpski – tačnije srpskohrvatski – na šta, u krajnjem slučaju, i nisam mogao mnogo svesno da utičem. Sredina u kojoj sam odrastao, na krajnjem severu zemlje, oduvek je bila "SFRJ u malom" i ja sam klasičan frankenštajnovski izdanak te države, mešanac prve klase. Pretpostavljam da su zbog toga i moji likovi često nekakvi frankenštajnovski konstrukti, ljudi bez korena. Ipak, mislim da nisam onaj pravi jugonostalgičar. Budući da sam tek nedavno shvatio da glavninu inspiracije i kreativne snage crpim iz detinjstva, tačnije svog tadašnjeg, detinjeg doživljaja sveta i, naročito, popularne kulture, pre bi se reklo da sam nekakav univerzalni nostalgičar. (Naravno, ne dozvoljavam sebi da se predoziram tom drogom, danas uživam u veoma malo knjiga, stripova, filmova i muzike u kojima sam uživao tada.) Reč je zapravo o pokušaju rekonstrukcije specifičnog osećaja, ničem drugom. Prvi susret sa Džeremajom, Serđom Leoneom, Stivenom Kingom, Monti Pajtonom, The Clash. Kako je to izgledalo? Želim sada ja da proizvedem taj osećaj kod nekog klinca; kod nekog odraslog, još bolje. I onda SFRJ nikako ne može da se izbaci iz te jednačine… Pogledajte samo imena koja sam naveo; na njih sam mogao da naletim i u njima da uživam samo u toj i takvoj SFRJ, gde su inostrani retki biseri nekakvim čudom dosezali status mejnstrima. To je jedno jako moćno uslovljavanje. O moći YU mitologije da i ne govorim; najluđe je što i današnji klinci, koji vremenski-prostorno nisu imali prilike da budu izloženi radijaciji YU mitologije, na neki zaobilazan način ipak osećaju njene uticaje. Njih šiba nostalgija za stvarima koje nisu doživeli. Mislim da je to kolektivna halucinacija nas starijih, ona je toliko jaka. Možda je zbog svega toga dobar deo mojih novijih dela i smešten u nekakvu blisku prošlost, posmatranu sa distance i blago iskrivljenu.

Pre petnaestak godina prijatelj me je začikavao da mi je bolje da se i ne trudim da pišem priče u urbanom okruženju, jer ni na šta ne liče, mnogo mi više leži tvinpiksovski, palanački milje, pa se nisam ni trudio. Život u Beogradu pomogao je da se to izmeni. Prvi put sam se u njemu okušao tek kada sam bio dovoljno samouveren da ću potrefiti njegovu atmosferu. Beograd u Crnim cipelama nije nekakav hiperrealističan prikaz, već više karikaturalna impresija – podjednako validna – kakva mi je u tom trenutku bila potrebna. Oči stranca, nekoga ko je došao sa strane, pre uspevaju da primete prijatne i, češće, neprijatne detalje koji tako mnogo znače.

I za kraj, ko vam u Srbiji devedesetih i dvehiljaditih izgleda beznadežnije u crnim cipelama: priučeni privatni detektiv Bruno ili horor pisac Oto?

Ne plašim se preterano za Bruna. Izgleda da specijalizovanim delatnicima poput njega dolaskom kapitalizma može biti samo lakše u životu: a da se ne lažemo, za vreme socijalizma nije ni bilo kriminala. (smeh) U tim uslovima, čak će i horor pisac da se provuče – inspiracije nikada ne ponestaje; zapadnjački horor model zapanjujuće se lako uklapa u današnje jedinstvene domaće okolnosti, kao da mu je oduvek tu i bilo mesto. Bojim se da u ovoj situaciji deblji kraj verovatno izvlači samo civilni Oto. Teško pronalazi patike koje bi mu se dopale, u stilu sedamdesetih, a ne neke koje izgledaju kao kosturčići dinosaurusa. Zato je, silom prilika, osuđen na cipele, i to crne (ali samo zato što se slažu uz svaku odeću). Očajan je zbog toga.