Tragedija Salijerijeva i razlog za ubistvo Amadeusa, onakvi kakve ih možemo posmatrati u Formanovom filmskom mitu, adaptaciji komada Pitera Šefera, nisu izazvani Salijerijevim nedostatkom talenta, a iritantnost Amadeusovog smeha poluboga-poludebila ipak nisu mogli biti baš dovoljan razlog da mu se smrse konci. Nesrećni razlog pre se krije u Salijerijevom neprepoznavanju vlastitog talenta. Salijeri je bio neverovatno senzibilna osoba: bio je u stanju, više od svoje okoline, pa i od samog Amadeusa, da prepozna zaprepašćujuću punoću vrednosti Amadeusovog talenta. U tom vrlo specifičnom pogledu bio je talentovaniji i od Amadeusa. Dobro, koje je, onda, najpreciznije određenje Salijerijevog talenta? Bio je rođeni, ne kompozitor, nego kritičar.

Makijavelijeva veličina sastojala se u moći sagledavanja razlike između politike i morala. Tu se krio njegov talenat, a ne, recimo, u političkoj korektnosti. Da je sameravao sebe u kontekstu bilo iskrene bilo lažne moralnosti, prepoznao bi se kao pervert, otkrio bi u sebi monstruma. Za pogrešno postavljanje zahteva vlastitom talentu, Salijeri je platio upravo tu cenu. Verovao je da mora da bude umetnik. Raspinjanje između Amadeusove nedosežnosti i nerazumevanja svog tako srodnog a tako različitog potencijala, odvelo ga je u nerazrešivu aporiju. Tja, nevolje s aporijama neretko se razrešavaju zločinom. Zločin je, eto, još jedan od mnogih utopijskih načina dosezanja nedostižnog. Hoćemo li ubiti Amadeusa ili razbiti čekićem Pijeti nos, ne predstavlja suštinsku razliku. U oba slučaja mi smo u poseti (pravom ili imaginarnom) muzeju vrednosti. Salijeri se, međutim, poneo još nespretnije od onog praktičnog utopiste, čoveka sa čekićem čije je ime većina zaboravila. Umesto da utrčava među eksponate i tamo pravi ršum, trebalo je da shvati (nije shvatio) da mu je mesto među kustosima muzeja. A šta je kritičar drugo nego kustos – čuvar, pazitelj, ukazivač na vrednosti?