"Ne mogu. Hteo sam, ali ne mogu. Upravo sam završio sastanak sa predsednikom Totijem, imao je argumente protiv kojih nisam imao kontraoružje i morao sam da se povučem."

Ovo je u utorak, oko 23 sata, u izjavi za "Vreme" izgovorio Svetislav Kari Pešić, bivši selektor reprezentacije Jugoslavije, čovek za čije su ime vezani poslednji veliki uspesi našeg državnog tima, evropska i svetska titula iz Istanbula 2001. i Indijanapolisa 2002.

Šta je sprečilo Pešića da se ponovo prihvati rada sa plavima? Pre svega, njegov odnos prema poslu, odnosno odgovornost sa kojom ga obavlja. Predsednik Lotomatike iz Rima, u kojoj Pešić prima platu, i to veoma dobru, dozvolio je Pešiću da se tokom leta bavi reprezentacijom, ali problem nije leto, već naredni period:

"Poslednja stvar koju bih hteo jeste da ljudi pomisle da sam se ja nešto nećkao, zavlačio nekoga. Danima nisam spavao jer je odluka bila jako teška. Ja nisam trener čarobnjak da polovinom jula dođem, skupim igrače, odradim pripreme i vratim se sa takmičenja sa dobrim rezultatom…Za rezultat su potrebni preduslovi, stvaranje ambijenta, razgovori sa igračima, kontrolni treninzi… Morao bih nekoliko puta da idem u Beograd, bar jednom u Ameriku, jer je to posao koji ne može da odradi niko. Tuđa ruka svrab ne češe", otvorio je dušu Pešić.

Kaže nam da ga je predsednik Toti pitao šta će biti ako u klubu dođe do slabijih rezultata.

"U novembru smo bili u očajnoj situaciji, pola tima povređeno, slabi rezultati i slaba igra… Trebalo nam je mnogo truda i strpljenja da se podignemo. Ali sport je to, stvari se začas okrenu. Toti mi je rekao da će štampa napasti i mene i njega da sam ‘pola u Rimu’ a ‘pola u Beogradu’ ako budemo igrali loše. Igrači će moći da se pravdaju time da ‘trener malo malo pa nije tu’. Ja odavno pričam da selektor treba da bude profesionalac, da samo to radi, ali niko me izgleda ne razume. I ne može se naša situacija porediti sa italijanskom; Rekalkati radi u svojoj zemlji i ima sve igrače u italijanskim klubovima, a naši su rasuti po Evropi i SAD i treba ih okupiti, motivisati, ubediti… Ja, nažalost, nemam vremena za to, a rekao sam da ne mogu da počnem sa radom polovinom jula."

Pešićevo "ne" otvoriće novi problem u KSSCG, gde su do poslednjeg časa računali na Pešićevo "da". Možda je i on sam pomalo kriv za takav utisak jer je posle sastanka Stručnog saveta krajem decembra, na kome je jednoglasno podržan, delovao zainteresovano, mada je rekao da će odgovor dati do 1. februara. I dao ga je…

Šta sad? Da li će se ponovo sastajati Stručni savet? Da li će novi predsednik Goran Knežević preuzeti inicijativu i potražiti neko rešenje jer je "stvar hitna"? Ko uopšte može da bude kandidat za selektora? Od plejade naših vrhunskih trenera u inostranstvu knjiga će spasti na dvojicu-trojicu onih koji rade kod kuće. Maljković i Ivanović ne mogu da prihvate funkciju jer rade u Španiji čija liga zabranjuje paralelni rad u reprezentaciji; Ivković se odavno odrekao selektorske klupe; Obradović ne dolazi u obzir iz razumljivih razloga; Pešić je upravo odbio, a niko više iz inostranstva nije ni bio u bilo kojoj kombinaciji. Sada će opet u prvi plan izbiti domaći stručnjaci. Pre svih Dragan Sakota, aktuelni trener Crvene zvezde, koji ispunjava mnoge uslove, ali nema podršku nekih ključnih članova Stručnog saveta, i Dušan Vujošević, kog ne simpatiše javnost, iako njegovo šesto mesto iz Švedske 2003. u poređenju sa Atinom i Beogradom izgleda kao sasvim pristojan rezultat. Neko će opet spomenuti Zorana Moku Slavnića, ali to, iz mnogo razloga, ne može biti ozbiljno rešenje. Da je malo iskusniji, lepu šansu imao bi Luka Pavićević, trener Hemofarma, koji se vrlo lepo razvija i koji je prošlog leta doveo mladu reprezentaciju do evropske bronze.

Mi koji smo se ponosili najboljom trenerskom školom u Evropi i trenerima koji drmaju Evropom u vodećim klubovima, odjednom smo došli u apsurdnu situaciju – nemamo stručnjaka za mesto selektora. Neverovatno, ali sasvim istinito, mada to nikoga ne treba da čudi jer je raspad sistema počeo odavno, ali su dobri rezultati do pre tri godine kako-tako pokrivali sve slabosti. Posle cirkusa sa izborom predsednika sada imamo neželjeni spektakl sa izborom selektora, a posle svega samo će nepopravljivi optimisti tražiti dobar plasman u Japanu.