Organizovani kriminal na Balkanu - Ilegalna trgovina oružjem (15/4)

Zakon spojenih sudova

Možda najvažnija operacija ilegalnog naoružavanja Armije BiH bila je ona tuzlanska iz 1994, kada su američki transportni avioni C-130 Hercules noćima sletali na tuzlanski aerodrom uz pratnju lovaca koji su kružili okolo. Samo po sebi se razume da zabrana letenja nad teritorijom BiH za njih nije važila. Tada su Amerikanci isporučili telekomunikacije, protivoklopne sisteme, municiju i streljačko naoružanje. Dejtonski mir iz novembra 1995. zatekao je teritoriju Bosne i Hercegovine i te kako naoružanu i zagađenu streljačkim naoružanjem i minsko-eksplozivnim sredstvima, sve to bez evidencije bilo koje vrste, u rukama civila

Bosna i Hercegovina dočekala je rat 1992. spuštenih gaća – što se naoružanja tiče. Uprkos upozorenjima i jasnim znacima, niko tamo nije verovao da će do rata doći. Na samom početku polupredsedništvo SFRJ – Miloševićevo "predsedništvo" – obećalo je da će naoružanje JNA biti podeljeno između etničkih grupa u BiH, ali je skoro sve dobila Republika Srpska, deo Hrvatsko vijeće obrane, dok Vlada BiH u Sarajevu nije dobila ništa – niti jedan pištolj.

Kako je BiH kupovala oružje, već je objašnjeno u poglavlju koje se odnosi na Sloveniju. Treba, ipak, dodati još neke činjenice. U BiH se, naime, stari dinar SFRJ najduže održao u opticaju, pa je rok za zamenu novčanica bio produžen za fizička i pravna lica koja su preko određenih firmi i uz određene potvrde mogla dinare SFRJ da menjaju u Srbiji. Bila je to prilika koja se ne propušta: tako promenjenim novcem kupovane su devize i u taj posao decenije ugradili su se mnogi – od Ljube Ćesića Rojsa i njegovih hercegovačkih rodijaka pa do vrha vlasti u Sarajevu; o raznim Karadžićevim bizmismenima i da ne govorimo. Hrvatska, stabilizovana primirjem iz januara 1992. i Vensovim planom, odmah je počela preko bosanske Posavine da prodaje svoje viškove zastarelog, nekvalitetnog i nestandardnog oružja Patriotskoj ligi naroda (PLN) za skupe pare. Dileri iz PLN-a preprodavali su to oružje preplašenom stanovništvu za još veće pare i odatle potiču neke današnje poslovne imperije.

BOSNA I HERCEGOVINA, NEKADAŠNJA TVRĐAVA BALKANA: Prizori s početka devedesetih

Srbi nisu imali taj problem: Miloševićev režim delio im je oružje za džabe još pre zvaničnog odlaska JNA iz Bosne i Hercegovine, krajem maja 1992. Tokom 1991. redovno su hvatane pošiljke oružja iz rezervi Teritorijalne odbrane Srbije i rezervne milicije MUP-a Srbije na teritoriji BiH. Na primer: maja 1991. godine TO Leskovca otpiše izvesnu količinu automatskog oružja i pošalje ga na topljenje u nikšićku željezaru, ali oružje nekako završi u Istočnoj Hercegovini kod Boža Vučurevića… Onda je, aprila i maja 1992, JNA velikodušno podelila svim Srbima pod Karadžićevom komandom i kontrolom sve što je imala u BiH kao višak, a sve po trebovanjima lokalnih srpskih kriznih štabova. Milicionari koji nisu bili Srbi ili su bili politički sumnjivi najureni su, a sva skladišta MUP-a BiH i TO-a BiH (sa malo izuzetaka) pala su u ruke Karadžićeve stranke SDS. S druge strane, Hrvatska je nemilice sipala oružje za HVO, naročito u Zapadnu Hercegovinu: već u leto 1991. Uprava bezbednosti JNA, radeći po obaveštajnim podacima svojih zagrebačkih mreža, hvata tri kamiona sa automatskim puškama kod Čapljine; išli su iz Lučkog, sedišta Specijalne policije MUP-a Hrvatske. Hercegovina je Tuđmanu i Šušku bila toliko važna da su oružje namenjeno odbrani Vukovara i Osijeka skretali tamo.

UTVRĐIVANjE "TVRĐAVE": Vlada BiH, videli smo, plaćala je debele pare Hrvatskoj i Sloveniji; obe države ubirale su iz pomoći u oružju za BiH najbolje sisteme. Kršeći embargo UN-a na uvoz oružja u zemlje bivše Jugoslavije, Vlada BiH i njeni saveznici i partneri ipak su uspeli da Armiju BiH koliko-toliko opreme. Uz velike napore, ostatak vojne industrije pod kontrolom Vlade BiH proizvodio je pretežno municiju: moderna fabrika "Igman" kod Konjica imala je do rata kapacitet od 300.000 metaka dnevno, a za vreme rata proizvodila je toliko nedeljno, a i to zahvaljujući okolnosti da su pod kontrolom Sarajeva ostale fabrika Pobeda iz Goražda (inicijalne kapsle) i deo fabrika oko Maglaja. Već 1994. Armiji BiH stižu znatne količine automatskih pušaka poljskog i bugarskog porekla, ali i ruskog i kineskog, iz islamskih zemalja. Tu se pojavljuju razne posredničke firme, koje – naravno – uzimaju debele provizije, kako to već ide. Tako je češka vlada otkrila u leto 1993. pokušaj izvesne kompanije Eurounion sa Gibraltara (Velika Britanija uvek je tolerisala transakcije te vrste – pod uslovom da oružje ne stigne u Irsku) da kupi 26.800 automatskih pušaka, 5000 pištolja i rezervne šaržere u Uherskom Brodu i 17 miliona metaka kod poznate fabrike municije "Sellier & Bellot" u Vlašinu. Ponuđena je potvrda o krajnjem korisniku iz Paname, ali se otkrilo da je destinacija bila Bosna. Iste godine posrednici iz Avganistana i Pakistana kupovali su po terenu puške za 4000 do 12.000 rupija, a prodavali ih Vladi BiH za 50.000 rupija.

Možda najvažnija operacija ilegalnog naoružavanja Armije BiH bila je ona tuzlanska iz 1994, kada su američki transportni avioni C-130 Hercules noćima sletali na tuzlanski aerodrom uz pratnju lovaca koji su kružili okolo. Samo po sebi se razume da zabrana letenja nad teritorijom BiH za njih nije važila. Tada su Amerikanci isporučili telekomunikacije, protivoklopne sisteme, municiju i streljačko naoružanje. Druga linija išla je preko na brzinu izgrađene zemljane piste kod Visokog, koja je mogla (po suvom vremenu) da primi manje transportne avione. Bihaćka enklava dobijala je oružje na sličan način: avioni AN-26 sa oružjem leteli su iz Ukrajine do Pule, uzimali gorivo, sletali kod Bihaća gde bi iskrcali teret i onda leteli natrag u Ukrajinu.

Dejtonski mir iz novembra 1995. zatekao je teritoriju Bosne i Hercegovine i te kako naoružanu i zagađenu streljačkim naoružanjem i minsko-eksplozivnim sredstvima, sve to bez evidencije bilo koje vrste, u rukama civila. Stabilizacija i smirivanje napetosti polako su činili naoružanje u rukama civila suvišnim: nivo straha i nepoverenja je padao, mada i dalje nije dovoljno nizak. Siromaštvo je, pritom, učinilo svoje: ako nema para, a mir je stabilan, oružje će se prvo prodavati. Svesni toga, Federalna vlada BiH, entitetske vlasti i SFOR sproveli su akcije skupljanja oružja od stanovništva: "Žetva" (SFOR) i "Interna žetva" (lokalne vlasti) kontinuirane su i sprovode se u vremenskim intervalima. Rezultati su sledeći: od 1998. do 2004. predato je u celoj BiH preko 40.000 komada streljačkog naoružanja, skoro 13 miliona metaka kalibra manjeg od 20 mm, 174.000 ručnih bombi, 32.000 nagaznih mina, 38 tona raznih eksploziva i skoro 200.000 komada težeg oružja (minobacači, mine za njih, rakete itd.). Što se ilegalnog oružja tiče, složena statistička metodologija SFOR-a daje procenu od između 350.000 i 500.000 komada; procene policije bliže su većem broju i kreću se oko 430.000 komada. Zanimljivo je da je stopa kriminaliteta u BiH relativno niska u odnosu na Evropu i da se oružje srazmerno retko koristi pri vršenju krivičnih dela; po tvrdnjama Evropske policijske misije u BiH, takav trend ne menja se u protekle tri godine. Policija Sarajevskog kantona, međutim, kaže da su skoro sva ubistva i samoubistva na njihovoj teritoriji izvršena ilegalnim oružjem, što se tumači kao zabrinjavajući signal.

Državna granična služba BiH (DGS) polazi od pretpostavke da je FBiH i dalje jedna od glavnih tranzitnih zona u švercu oružja, jer su neki ratni kanali bili posle Dejtona reaktivirani. Problem je što DGS još nije dostigao punu formacijsku popunjenost od 2500 ljudi i što i dalje kontroliše samo 70 odsto granice. Tokom 2003. DGS je zaplenio 116 komada streljačkog naoružanja, 2.500 metaka i 5,4 kg eksploziva. Da je to samo vrh ledenog brega svedoči i okolnost da su UNMIK i KFOR na Kosovu samo u jednoj operaciji zaplenili 318 pušaka AK-47, 1000 raketa za RPG i 500 ručnih bombi, sve to poreklom iz Bosne i Hercegovine. Tokom 2001. ekipa britanskih i španskih novinara uspela je da sa bosanskim Srbima, švercerima oružja, sklopi posao za 200 pušaka AK-47, 75 mitraljeza M-84 (PKT), 500 pištolja, 50 snajperskih pušaka, eksploziv i 500 ručnih bombi. Oružje, dakle, ide, ali vlasti BiH još nisu u stanju da te tokove zaustave. Zaključak periodičnog izveštaja UNDP-a o kontroli streljačkog naoružanja u BiH (jul 2004) jasan je: "Sa nepotpuno pokrivenim granicama, nedovoljno urađenim poslom Državne granične službe i sa zalihama dobro održavanog streljačkog i malog oružja koje još uvek poseduju kriminalci i bivši borci voljni da ga prodaju na (crnom) tržištu, nedozvoljena trgovina oružjem i dalje je glavni problem za Bosnu, kao i za Evropu."

ALBANIJA: Ilegalna trgovina

SISTEMSKI HAOS: Tu dolazimo do suštine stvari: ilegalna trgovina oružjem na Balkanu je sistem spojenih sudova. Viškovi se prelivaju tamo gde postoji potražnja i tamo gde ima para; politički obziri i motivi tu su sekundarni, ako ne i nevažni. Posle Dejtona i privremenog zatišja, Kosovo se 1997. javlja kao novo i zahvalno tržište. Slobodno se može reći da se Kosovo (UČK i druge grupacije) oružjem snabdevalo i snabdeva iz dva izvora: Republike Albanije i Bosne i Hercegovine. Na Albaniju ćemo se vratiti kasnije; uzmimo sada BiH. SFOR je u više navrata ustanovio da u BiH postoje ilegalna skladišta oružja koja se stručno održavaju; kada ih isprazne, neko ih napuni ponovo. Ko? Reč je o bratskoj saradnji sva tri naroda iz oba entiteta, a sve na komercijalnoj osnovi: kosovski Albanci hoće dobro da plate. Prvi veliki slučaj desio se 1998. u Hrvatskoj: Policijska uprava šibensko-kninska zaplenila je u Šibeniku najveću količinu švercovanog oružja ikad uhvaćenog u Hrvatskoj, vrednu oko milion dolara. Uhapšeno je pet lica raznih nacionalnosti iz Viteza, Sarajeva i Albanije, a raspisane su poternice za još četiri. Oružje, municija i eksploziv bili su pronađeni unutar velikih paketa rezane drvne građe, u posebno napravljenim šupljinama. Tovari građe išli su iz Viteza, gde je bio sabirni centar, u skladišta preduzeća "Šibenka" i Lukadrvo u šibenskoj luci; konačna destinacija "drvne građe" bio je Drač; stvarni kupac i konačni korisnik oružja, po rečima načelnika Pokrajinske uprave šibensko-kninske Marijana Tomurada bila je Oslobodilačka vojska Kosova (UČK). Izgleda da je posao bio još većih razmera, ali je policija morala da interveniše, jer se brod spremao da isplovi. Nađeno je nekoliko stotina automatskih pušaka AK-47 jugoslovenske proizvodnje, argentinskih pušaka FAL, različitih automata i mitraljeza raznih kalibara, 167.000 metaka, 1250 kg trotila, devet minobacača i 579 mina za njih, 269 raketnih bacača tipa "osa", "zolja" i "armbrust", 68 raketnih bacača RPG-7 i 300 raketa za njih, nekoliko vođenih raketa "maljutka", ali i tri protivavionske rakete "strela 2M", što je već ozbiljno, kao i snajperi, zaštitna oprema itd. Poreklo oružja bilo je iz BiH i Hrvatske, uključujući i primerke iz ratne proizvodnje BiH, ali i iz Republike Srpske. Kasnije se ustanovilo da su učesnici u ovom poslu širom BiH od civila otkupljivali sve što su mogli (za relativno male pare), u zatečenom stanju, pa je tako šibenska policija – na svoj užas – otkrila napunjeno oružje, ručne raketne bacače bez zaštitne ambalaže, sve to nabacano na gomilu, bez ikakvih bezbednosnih mera.

BEZ VIDLJIVOG EFEKTA: Uništavanje zaostalog oružja

Finansijska konstrukcija je jasna: pošto je UČK raspolagao značajnim finansijskim sredstvima iz reketa, donacija i ostalog, skoro je sasvim izvesno da su profitne stope bosanskih švercera od Šibenika do razvojnih baza UČK-a u severnoj Albaniji dostizale najmanje 50–60 odsto.

Drugi sličan slučaj desio se u Sarajevu, kada je 1998. uhapšen general Armije BiH Hamid Bahto sa grupom saučesnika (oficira i policajaca). Oni su deo viška naoružanja Armije BiH knjigovodstveno prikrili i fizički sakrili, pa ga onda prodali kosovskim Albancima. Gen. Bahto je, međutim, 2003. osuđen na godinu dana zatvora – koliko je bio proveo u pritvoru… Takvih slučajeva bilo je više.

Istraživači: Svetlana VasovićMekina (Slovenija), Ivica Đikić (Hrvatska), Gostimir Popović i Slobodanka Dekić (Bosna i Hercegovina), Siniša Stanković (Makedonija), Jeta Xhara i Zana Limani (Kosovo), Paul Radu (Rumunija), Petia Vladimirova (Bugarska), Altin Raxhimi (Albanija), Slobodan Georgijev, Tamara Skrozza, Dejan Anastasijević, Miloš Vasić ("Vreme", Srbija).

Koordinator istraživanja: Aleksandar Ćirić

***

Realizaciju projekta "Organizovani kriminal na Balkanu" pomogla je Evropska Unija preko Evropske agencije za rekonstrukciju, u okviru programa "Podrška profesionalnom razvoju medija u Srbiji" koji implementira Medija centar.

Kosovo: Zemlja obećana

(Slika – MIROTVORAC NA KOSOVU, JESEN 1998: Ričard Holbruk (u čarapama) s pobunjenicima)

Rat na Kosovu 1997–1999. jedva da bi bio moguć bez sloma režima u Tirani u leto 1997. zbog bankrota sistema piramidalne štednje tipa Jezda i Dafina. Taj slom koincidirao je sa gubitkom strpljenja mlađeg dela albanskog stanovništva na Kosovu koje više nije moglo da čeka ishod pasivnog otpora i paralelnog života po receptu Ibrahima Rugove i njegove stranke LDK. Taj gubitak strpljenja bio je – i ostaje! – važan demografski fenomen jednog društva u tranziciji, fenomen bez koga se kosovsko pitanje jednostavno ne može razumeti, ali to je druga priča. Upitajmo se – sasvim hipotetično – zašto gerilski rat na Kosovu nije počeo kad je Miloševićev režim bio u najgorem položaju, negde krajem 1994. i u prvoj polovini 1995, nego tek krajem 1997, kad se Srbija oporavila i od ratova i od Dejtona i od svega? – Nije bilo municije.

Da je Kosovo tradicionalno dobro naoružana teritorija, znalo se uvek; čak i uprkos Rankovićevim kampanjama oduzimanja oružja posle Drugog svetskog rata. Lično i porodično naoružanje uvek je stajalo visoko na listi prioriteta kosovskih Albanaca i bili su spremni da se odreknu drugih investicija u korist oružja. Problem je bio drugačije prirode: jedno je držati oružje za odbranu kuće i krvnu osvetu, a sasvim je drugo voditi rat. To se videlo odmah po početku oružanih sukoba na Kosovu: oružje koje je srbijanska policija tamo plenila sve do kraja 1997. bilo je ili jugoslovenskog porekla, ili komercijalno i švercovano sa Zapada, ili trofejno iz prethodnih ratova. Krajem 1997. policija na Kosovu pleni nemačke i italijanske puškomitraljeze i automate, lovačko oružje i nešto savremenog vojničkog oružja, kupljenog na crnom tržištu u Srbiji i na srpskim teritorijama u Hrvatskoj i Bosni. Tek tada počinju da se pojavljuju u rukama UČK-a kineske puške sistema Kalašnjikov, upadljive po sklopivom bajonetu ispod cevi. Kako su meseci prolazili tako je procenat kineskog i ruskog zastarelog vojničkog oružja poreklom iz Albanije naglo rastao, da bi u proleće 1998. UČK već bio praktično homologizovan na standarde Varšavskog ugovora, što je velika logistička prednost. Pre svega, rezerve municije u Albaniji ostale su skoro neiscrpne; zatim, šverceri iz BiH raspolažu istom municijom i oružjem; i, na kraju, Vojska Jugoslavije i MUP Srbije imaju iste kalibre. Krajem 1997. realistične procene govorile su da u rukama stanovništva ima nekih 200.000 komada vatrenog oružja, raznovrsnog i zastarelog, bez dovoljno municije – ali već i pedesetak ručnih raketnih bacača RPG-7, koji vojsku i policiju jako brinu, bez obzira na nedostatak raketa (ne više od dve-tri po bacaču). U to vreme, početkom 1998, istekao je rok za prijavljivanje neregistrovanog oružja u jednoj od amnestija u Srbiji: "Odziv na Kosovu mnogo je manji od očekivanog", rekao je jedan policijski funkcioner; u ostatku Srbije prijavljeno je oko 50.000 komada ilegalnog oružja. MUP Srbije odbijao jeste da prizna ulogu albanskog faktora u švercu, tvrdeći da tek petina naoružanja UČK-a dolazi odatle, pretežno preko Makedonije; to je bila pogrešna procena. Jesu domaći šverceri iz Srbije i svih srpskih zemalja radili i sa kosovskim Albancima, ali ne toliko koliko je UČK-u trebalo. Jedan od njih priznao je ovom autoru 1996. da automat "Heckler und Koch" MP-5 "Srbima prodajem za 1500 maraka, ali Albancima za 3000", jer je on "patriota".

Linije snabdevanja UČK-a iz Albanije nije trebalo mnogo razvijati, jer su klasični švercerski putevi preko Prokletija uvek isti; do rata su se tim putevima švercovali benzin, cigarete, marihuana i slično. Švercerske mazge već su znale put napamet i nije im ni trebao vodič. Sa one strane granice, u severnoj Albaniji oko Kukeša, bilo je carstvo Saljija Beriše, tadašnjeg – i sadašnjeg – predsednika Albanije, gde je on bio sud, zakon i vlast.

Količine oružja pokradenog i razvučenog iz kasarni i skladišta albanske armije po slomu režima u leto 1997. zastrašujuće su. Procena albanskog Ministarstva odbrane s kraja 1997. (kada su se prebrojali, konačno) kaže da je nestalo:

– 600.000 automatskih pušaka sistema Kalašnjikov;

– 200.000 poluautomatskih pušaka sistema Simonov (SKS);

– 20.000–30.000 kineskih pušaka tipa "10. juli" (neuspela verzija AK);

– na hiljade automata (pretežno sovjetskih i kineskih) i mitraljeza sovjetskih sistema u raznim kalibrima;

– oko 10,5 miliona metaka;

– oko milion nagaznih mina;

– hiljade minobacača i desetine hiljada mina za njih;

– stotine tona eksploziva itd.

Procena Ministarstva je da je barem 200.000 komada streljačkog oružja nestalo preko granice; o ostalom ne govore.

E, sad: sve to oružje prosulo se po ulicama albanskih gradova, gde su ga deca razvlačila i prodavala budzašto. Ulična cena za AK-47 kretala se od 12 do 15 maraka na samom početku haosa, pa se stabilizovala na nekih tridesetak dolara tokom 1998. (zbog stalne potražnje), da bi se narednih godina zadržala na proseku od oko 60 dolara. Kosovski Albanci, međutim, u stisci zbog ofanzive vojske i policije i sopstvenih taktičkih grešaka, nisu pitali za cene, pa su im Salji Beriša i ostali partneri uzimali od 250 do 1000 maraka po jednom AK-47, franko Kukeš, pa neka ga sami švercuju preko Prokletija. U taj posao ušli su svi, zaključno sa sitnim preduzimačima koji su nosili dve puške i sanduk municije na jednoj mazgi. Ali, veliki organizovani kriminalni gangovi vodili su glavnu reč: jedino su oni imali infrastrukturu za jevtin otkup na ulici (ili direktnu pljačku skladišta), kamionski transport i uopšte organizaciju celog posla na veliko. "Na međunarodnom planu aktivirale su se organizovane mreže trgovaca oružjem koje su preživele kraj Hladnog rata", kaže se u izveštaju kombinovane radne grupe UN-a s kraja 1998. Isti izveštaj navodi i primere zaplena albanskog oružja na putu ka Africi, što nije novost: još 1994. iznajmljeni avioni leteli su pod izraelskim nadzorom iz Tirane za Zair, a preko Tel Aviva, puni oružja za Afrikance. S druge strane, oružje je počelo da se prosipa i u Grčku, Italiju i Evropu raznim kanalima.

Koliko god to čudno izgledalo, ta trgovina sa Albanijom isplatila se za UČK iz logističkih razloga, a na kraju i iz političkih: UČK i njegovi politički frontovi marginalizovali su Ibrahima Rugovu i njegov LDK. Osim toga, Kosovo je zasićeno tolikom količinom vatrenog oružja i municije da je postalo zemlja obećana za bilo kog međunarodnog trgovca – ili teroristu – koji ima para. Napori UNMIK-a i KFOR-a da naprave neki red na tom planu bili su neuspešni i ostaće takvi sve dok sudbina Kosova ne bude razrešena na način konačan i trajan. Do tog trenutka ostaje na snazi ideologija "narodnog oslobođenja" oružanim putem i prateće političke manipulacije koje će se po pravilu lupati o glavu Srbima i ostalom nealbanskom stanovništvu, jer je UČK samo na odsustvu i u pripravnosti, a ne raspušten.

Ne zaboravimo na kraju i da je Balkansko poluostrvo tradicionalni "put svile", to jest nezaobilazna (osim po jako skupu cenu!) linija komunikacija između Istoka i Zapada. U ovom kontekstu važan je put heroina i ilegalnih migranata. Heroin i ilegalna trgovina oružjem skoro su neodvojivi. Procene UNMIK-a iz decembra 2005. kažu da na Kosovu ima između 350.000 i 400.000 komada ilegalnog streljačkog oružja u rukama stanovništva.


Viškovi Republike Srpske

U okviru reforme odbrane BiH i standardizacije naoružanja s obzirom na Partnerstvo za mir, pojavili su se poprilični viškovi naoružanja i vojne opreme, pre svega u Vojsci Republike Srpske (VRS). Zahvaljujući strogoj kontroli Ureda visokog predstavnika i SFOR/EUFOR-a, skoro je nemoguć šverc tih viškova, a incidenti poput afere "Orao" (prodaja remontovanih avionskih motora Iraku) isključeni su. Od 2000. do danas VRS je legalno prodala viškove naoružanja i vojne opreme za 3,8 miliona dolara. Ali, i tu ima načina da se nešto klepi sa strane: na primer, kad ispravne tenkovske motore prodate na kilo kao staro gvožđe a sa strane uzmete razliku, kao što se događalo. Viškovi streljačkog naoružanja sada se prodaju privatnicima po svetu za smešne pare: AK-47 za 7–10 dolara; PAP za 23–35; razni automati za 15–20 dolara; mauzerka M-48 za 27 dolara; itd. Cene su očigledno za kolekcionare iz SAD, gde najveći deo viška i odlazi.

Što se tiče civilnog viška, dakle ilegalnog oružja u rukama stanovništva, sve su procene da ga ima veoma mnogo, srazmerno više nego što to pokazuju uprosečeni podaci za celu Federaciju BiH. Procena policije je jednostavna: na svakog stanovnika dolazi jedan komad ilegalnog oružja, a realisti kažu da treba dodati još jednu trećinu. Tokom 2004. stanovništvo RS je dobrovoljno predalo 1786 pušaka, 34 pištolja, 5400 raznih mina, 72 kg eksploziva, 7069 ručnih bombi, 378 ručnih raketnih bacača, 48 minobacača i 519.810 raznih metaka. Koliko god ovi rezultati bili impresivni, toliko su i zabrinjavajući, jer se logički može pretpostaviti da je mnogo više oružja ostalo među stanovništvom; broj od samo 34 pištolja ukazuje na to, jer se u principu veće i vojničko oružje lakše predaje, kao i minsko-eksplozivna sredstva.

Iz istog broja

Ličnost godine

Vladimir Vukčević

R.V

O Ratku Mladiću

Nije ovde, majke mi

Dokumentacioni centar Vreme

Dosije - Ratko Mladić

Pršti, pršti haška staza

Dejan Anastasijević i Dokumentacioni centar "Vreme"

Portret savremenika - Vuk Drašković

Ministar u opoziciji

Vera Didanović i Dokumentacioni centar "Vreme"

O svemu i svačemu

Kućna antologijica

Ljubomir Živkov

Navala na bankarske kredite

Godina olakog zaduživanja

Dimitrije Boarov

Izbor "Vremena"

Deset događaja 2005.

Milan Milošević i Dokumentacioni centar "Vremena"

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu