U petak 9. decembra u Agenciji za privatizaciju otvorene su ponude koje je na tenderu za privatizacionog savetnika NIS-a dostavilo šest konzorcijuma savetničkih kuća. U igri su grupe koje predvode JP Morgan i MekKinsi, CSP Konsalt & Stratedži GmbH i Dojče banka, Meril Linč i Rajfajzen Investment, Kredit Suis First Boston i Djui Balantajn, Goldman Saks i CAIB Korporejt Fajnans, kao i BNP Pariba SA. U drugoj fazi nadmetanja, dakle, odustale su dve grupe sa Rotšild SpA i Morgan Stenlijem na čelu.

Jedino je iznenađenje što je odustala "Rotšild" grupa, u kojoj je uticajan Franko Bernabe, koji već ima obilnu dokumentaciju o NIS-u, koju je sačinio prilikom prethodnog "pregleda" kompanije, a čiji plan reorganizacije i restrukturacije pre dve godine nije bio prihvaćen. Dokumentaciju koja može da umanji troškove budućeg privatizacionog savetnika, ma ko on bio. Vlada Srbije, prema sporazumu sa MMF-om, mora do kraja godine da se odluči sa kojom će konsultantskom grupom početi pregovore o konačnom ugovoru o savetničkom poslu za NIS.

Paralelno sa privođenjem kraju tendera za izbor privatizacionog savetnika NIS-a, međutim, čini se da se obnavljaju različita tumačenja obaveza Srbije u ovoj stvari prema MMF-u. Nakon što je u sam oglas za tender ušla neutralna formulacija o njegovom projektnom zadatku, sada se neki naši najviši funkcioneri (guverner i potpredsednik Vlade) nekako vraćaju na "izvornu" formulaciju iz memoranduma Vlade Srbije od 6. juna ove godine – gde je sa MMF-om dogovorena prodaja većinskog dela rafinerija NIS-a i "zavisno od isplativosti" i drugih delova NIS-a. Čak je potpredsednik Vlade Miroljub Labus nedavno rekao da se o tome neće pitati rukovodstvo NIS-a, nego će odluku doneti Vlada.

Zbog svega toga zamolili smo predsednika Upravnog odbora a.d. NIS-a Željka Popovića za razgovor o aktuelnim i "budućim" pitanjima privatizacije i poslovanja Naftne industrije Srbije. Intervju smo počeli pitanjem – kako komentariše utisak da ponovo dolazi do varničenja o modelu privatizacije i dileme oko toga šta zapravo traži MMF?

ŽEljKO POPOVIĆ: U svakom slučaju treba definisati ono što je potpisano na relaciji Vlada Srbije–MMF. Jasno je da taj dokument govori o tome da treba da se izabere savetnik za predlaganje strategije privatizacije NIS-a, sa posebnim savetom vezanim za eventualnu privatizaciju većinskog udela u našim rafinerijama. Prema tome, osnovni zadatak budućeg savetnika, prema onome što mu je zadala sama Vlada Srbije, jeste da nam dâ savet oko privatizacije celog NIS-a, a uz to da dâ i savet, odnosno da izvede kalkulaciju o tome šta je bolje – da se ide na prodaju udela u NIS-u ili da se proda većinski paket akcija naše dve rafinerije. Smatram da u proceduri donošenja konačnog stava svako ima određene mogućnosti da dokazuje šta je bolje za sve učesnike u tom procesu. Sigurno je da će menadžment NIS-a iskoristiti priliku da dokaže ono što ističe već tri godine, ono što je usaglašeno i sa Ministarstvom energetike Vlade Srbije i sa sindikatima NIS-a – da je iskustvo dosadašnjih privatizacija naftnih kompanija u regionu pokazalo da se najbolji efekti i za same kompanije i za države koje su njihovi vlasnici, postižu ukoliko je privatizovan procentualni udeo u vlasništvu kompanije, i da se po pravilu ne prodaje samo deo koji je "srce" same kompanije, jer bi takav potez obezvredio njen "ostatak".

"VREME": Možda je u ovom trenutku neukusno da pitam, ali osećam povodom toga profesionalnu obavezu, kako ocenjujete učesnike na tenderu za izbor privatizacionog savetnika NIS–a, ovih šest konzorcijuma koji su konačno izneli ponude. To jest, pitanje glasi – da li su to grupe stručnjaka koji doista ekspertski mogu dati kompetentan savet Vladi Srbije i u pogledu najvažnijeg pitanja – da li prodati udeo u NIS–u ili prodati deo NIS–a?

Svi učesnici na tenderu su vrlo cenjene konsultantske firme u svetu, pa smatramo da bilo koja da bude izabrana za savetnika oko izbora strategije privatizacije NIS-a, može dati najbolje moguće rešenje.

Kada smo kod aktuelnih stvari, da vas pitam i da li se i dalje držite više puta iznetog stava menadžmenta NIS–a, da zaposlenima treba besplatno podeliti 15 odsto deonica NIS–a?

Naš stav je nepromenjen. Mi i dalje smatramo da je korektno i pravedno u procesu privatizacije besplatno ustupiti akcije onima koji su dali najveći doprinos u stvaranju kapitala koji se privatizuje.

Da se pri kraju jedne teške godine na svetskom i domaćem tržištu nafte za trenutak okrenemo čisto poslovnim temama. Kad kažem teška godina, ciljam na to da u Srbiji Vlada nije potpuno ažurno sprovodila sopstvenu formulu formiranja cene derivata u korelaciji sa visokim cenama sirove nafte na svetskom tržištu – pokušavajući da obuzda tekuću inflaciju. Dakle, kako se sve to odrazilo na poslovanje NIS–a?

Poslovanje tokom protekle godine moglo bi se podeliti u dva različita perioda. U prvom (od februara do juna) je spomenuto odustajanje Vlade od ažuriranja cene derivata kod NIS-a izazvalo umanjenje prihoda od oko 100 miliona dolara. U drugom delu godine, kada je uredba Vlade bila primenjivana, gubici su kompenzirani – pa ako tako ostane do kraja godine možemo se, kao što sam već rekao, čak nadati pozitivnom poslovnom rezultatu. Primena spomenute uredbe predstavlja i ohrabrenje svim budućim investitorima, to jest učesnicima u budućem procesu privatizacije NIS-a, da uđu u taj proces.

Pri tome, ne treba zaboraviti da smo tokom protekle godine suočeni i sa potcenjivanjem rafinerijske marže, pa NIS, za razliku od drugih svetskih naftnih kompanija, nije imao vajde od poskupljenja sirove nafte na svetskom tržištu. Jednostavno, ta moguća povećana dobit naše kompanije, koja obično ide uz povećanje cena sirove nafte, u Srbiji je u suštini iskorišćena za kontrolu tekuće inflacije. Grubo rečeno, tih 100 miliona dolara NIS-a žrtvovano je za dva, tri procenta ukupne inflacije. Da li je ta žrtva, da ove godine umesto 17 imamo 15 odsto inflacije, bila racionalna, to je teško pitanje. Jer, da je NIS imao više kvalitetnih sredstava, on bi moguće pokrenuo veću privrednu aktivnost što bi ublažilo inflatorne potiske. No, o tome doista nismo mi u NIS-u odlučivali.

Proteklu godinu nisu karakterisali samo problemi sa inflacijom i cenama derivata nego su se pojavile i teškoće da NIS obezbedi strukturu ponude adekvatnu promenama u tražnji na tržištu. Da li to upućuje na zaključak da su naše rafinerije veoma zaostale u tehnološkom razvoju i šta NIS čini na pokretanju stalno najavljivanog novog investicionog ciklusa, uz pomoć stranih kredita?

Ovde smatram da su bitne dve stvari. Prvo, da se NIS-u omogući da iz sopstvene dobiti može da obezbedi finansiranje određenih neophodnih investicija da se do okončanja privatizacije ne bi umanjivala vrednost NIS-a. Drugo, da se NIS-u omoguće određena zaduženja koja bi omogućila krupnije investicije u pravcu normalne modernizacije postrojenja, koja ne može biti obustavljena u čekanju strateških partnera i prodaje akcija, to jest čekanja početka postupka privatizacije.

Mi smo i tokom 2005. godine utrošili dosta sredstava za investicije predviđene našim strateškim planskim dokumentima, a ta sredstva smo uglavnom obezbedili iz unutrašnjih izvora, koji su otvoreni smanjenjem poslovnih troškova i optimizacijom poslovanja. U tome smo imali pomoć savetnika koje smo angažovali – i ta odluka se isplatila. Na primer, NIS je angažovao poznatu svetsku firmu KBC na optimizaciji rada i povećanju efikasnosti rada rafinerija, to nas je koštalo 270.000 dolara, a pozitivan efekat primene tih saveta je oko 12 miliona dolara. To iskustvo upućuje nas na zaključak da, uz saglasnost upravnih organa, i za druge pravce razvoja angažujemo poznate svetske firme kao savetnike, što čine i mnoge svetske naftne kompanije razvijenije od NIS-a.

No, da se vratim na pitanje zaduživanja NIS-a za modernizaciju, što je normalno i uobičajeno i za pretprivatizaciono razdoblje. Takve kredite, na primer, dobio je i rumunski Rompetrol, koji je u periodu do otpočinjanja privatizacije (kasnije ga je preuzeo OMV) uzeo kredit od preko 250 miliona dolara i uložio ga tako da je povećao svoju sopstvenu tržišnu vrednost.

Zbog toga se i mi zalažemo da uđemo u takozvane pretprivatizacione kredite i da predložimo koje će se investicije finansirati tim kreditima. Očekujemo da će i naš savetnik za privatizaciju na neki način verifikovati takve planove, jer oni su u interesu i budućih vlasnika NIS-a. U stvari, tu je reč o tome da se spreče, odnosno harmonizuju, razvojni planovi sadašnjeg i budućih vlasnika NIS-a.

Da postavim hipotetičko pitanje, kako vidite NIS kroz godinu dana? Čini mi se da posle razdoblja nedostatka interesa za NIS kod stranih ulagača, sada imamo radikalno drugačiju situaciju?

Mislim da ćemo potpunom reorganizacijom i sopstvenim naporima na optimizaciji poslovanja, uz angažovanje svetskih konsultanata, postati doista nova kompanija sa novim poslovnim dinamizmom, a verovatno i novom vlasničkom strukturom. Jer sada, sticajem okolnosti, čak možemo profitirati od toga što je došlo do zakasnele privatizacije naše kompanije.

Pojačan interes za NIS prvo treba posmatrati u kontekstu promena pre svega na regionalnom tržištu Balkana. Do danas su karte na tom tržištu podeljene svuda, osim u Srbiji. U Hrvatskoj imamo prisustvo MOL-a, u Rumuniji su OMV i Lukojl, u Bugarskoj je Lukojl, a Helenik petroleum u Makedodniji i Crnoj Gori. Zbog toga svi ti strateški partneri imaju interes da ojačaju svoje prisustvo u regionu ulaskom u vlasništvo NIS-a. A takvi konkurentski uslovi podižu našu cenu.

Ne treba zanemariti ni promene na energetskom tržištu nafte – pre dve godine je u prvom planu bila borba za osvajanje što šireg tržišta derivata, jer su postojali viškovi rafinerijskih kapaciteta (pa smo se, otuda, mi u Srbiji najviše trudili da zaštitimo egzistenciju naših rafinerija). Sada je drugačija procena, da nema viška rafinerijskih kapaciteta u regionu, pa su velike kompanije više zainteresovane za naše rafinerije, nego za tržište. Mi sada preko privatizacije rafinerije možemo da štitimo prometnu mrežu. Pojednostavljeno, kada prodajete ono što je u žiži interesovanja, uz to možete prodati i ono za šta ima manje zainteresovanih.

Da li sve to znači da kroz godinu dana nećete imati samo jednog akcionara, državu, već dva ili više vlasnika?

Ispalo je, mada smo objektivno kasnili, da privatizaciji pristupamo u povoljno vreme. Smatram, takođe, da ćemo uspeti da odbranimo naš stav da NIS treba da ima više od dva akcionara (to jest da nema samo jednog novog) i da će se sredinom godine, najkasnije u septembru, taj proces i faktički sprovesti, a u igri je više mogućih rešenja.

Možda će to biti izlazak NIS-a na berzu u cilju prodaje dela kompanije ili dokapitalizacije NIS-a, jer neki argumenti upućuju na zaključak da je to jedno od najboljih mogućih rešenja, pošto bi u privatizaciji NIS-a mogli učestvovati svi građani Srbije koji su spremni da ulože svoje ušteđevine u nacionalnu naftnu kompaniju. Poznato je, naime, da su u nekim zemljama pri privatizaciji javnih preduzeća, na primer u Francuskoj, postignuti izvanredno povoljni efekti, jer je stanovništvo pokazalo ogroman interes za takva ulaganja u firme koje su bile deo "nacionalnog blaga". Smatram da bi izlazak akcija NIS-a na berzu, pokazao da je reč o firmi čije akcije mogu rasti, to jest naići na široko poverenje. Ta eventualna utakmica građana ulagača i strateških finansijskih partnera na berzi pozitivno bi uticala i na položaj NIS-a i na prihode sadašnjeg vlasnika. A zadovoljila bi elementarni nacionalni interes da svakom građaninu bude dostupno učešće u privatizaciji naftne privrede.

Drugo najbolje rešenje, kako ga mi vidimo, bilo bi da se određeni paket akcija NIS-a ponudi svim zainteresovanim strateškim partnerima iz inostranstva (svakome po tri ili pet odsto). Svi oni, o tome smo obavili razgovore, prihvataju i taj model privatizacije između 15 i 25 odsto NIS-a, kao što sam već spomenuo, pa čak prihvataju da formiraju i konzorcijum koji bi zajednički kupio takav paket. To je povoljno za NIS, jer se tako zadržavaju u igri svi potencijalni partneri i za drugi krug privatizacije.

Sigurno je da kod većine zainteresovanih stranih investitora postoji i interes da samostalno uđu u kupovinu 25 odsto akcija NIS-a. Po nama, to je tek treće najbolje rešenje, jer se tako prejudiciraju budući koraci u privatizaciji.

Sudeći po ovim idejama čini se da je sada pomalo deplasirano ono pitanje koje se tu i tamo može čuti, naročito među onima koji pozivaju MMF u pomoć – da je na dnevnom redu zapravo dilema da li NIS prodati Rusima ili nekom sa zapada Evrope?

NIS nema favorita u privatizaciji, mi se samo zalažemo da se stvore uslovi za što povoljniju privatizaciju, to jest da efekti privatizacije budu što povoljniji i za NIS i za zemlju. Svi naši dosadašnji kontakti sa potencijalnim učesnicima u privatizaciji NIS-a išli su u pravcu njihovog ohrabrivanja da uzmu učešća u toj privatizaciji. Normalno je da želimo da postignemo najvišu cenu, jer mi taj proces gledamo sa čisto ekonomskog stanovišta, ne sporeći interese našeg vlasnika, države, to jest Vlade Srbije, koji u načelu ne moraju biti čisto ekonomski.