Kada je trebalo naoružati Hrvatsku, 1990. godine, vlade Mađarske, Rumunije, Češke, Slovačke, Argentine, Južne Afrike, Savezne Republike Nemačke i još nekih manje važnih zemalja nisu pravile neko veliko pitanje od legalnosti, propisa, poštovanja zakona. Zemlje bivšeg Varšavskog ugovora ionako su imale manjak deviza i ogromne viškove naoružanja; SR Nemačka je pogotovo bila opterećena zalihama vojske bivše DDR. Hrvatska vlast dr Franje Tuđmana bila je odmah, maja 1990, svesna da odvajanje od Jugoslavije neće ići lako; Miloševićev aparat ih je uskoro u to uverio. Prvi korak vlade u Zagrebu bio je da od kragujevačke Crvene zastave zatraži da kupi izvesnu količinu automatskih pušaka M-80 u kalibru 5,56 mm NATO, za miliciju MUP-a Hrvatske. FNP (Fabrika namenske proizvodnje Zastave) bila je voljna da proda: ionako je imala slobodnu proizvodnju na liniji za te puške kapaciteta 180.000 komada godišnje, ali nije bilo kupaca. Međutim, SSNO (tadašnji Savezni sekretarijat za narodnu odbranu) nije dao saglasnost – iz razloga očiglednih. Oružje Teritorijalne odbrane već je bilo izuzeto i pod kontrolom JNA; Hrvatska je krenula da širi sastav rezervne milicije, kao zamenu za vojsku; tu nije bilo pravne prepreke, jer je taj nesrećni sistem prepuštao broj rezervnih milicionara svakoj republici na volju.

Hrvatska se okrenula drugim tržištima: legalno je kupila pištolje za policiju iz Belgije (Browning HP) i Slovačke (ČZ-75 iz Uherskog Broda), ali su joj bile preko potrebne jurišne puške i ostala oprema. Pokrenute su emigrantske veze i organizacije i one će odigrati ulogu – ali kasnije; trebalo je nešto odmah. Zalihe bivšeg Varšavskog ugovora javile su se kao očigledan izbor. Evropa je bila doslovce zatrpana tim naoružanjem, a cene su postale simbolične. U velikim poljskim, ruskim i nemačkim skladištima na Baltiku tražili su keš i kakvo-takvo uverenje o konačnom korisniku; nisu pravili pitanje, niti su proveravali. Sem Kamings bio je tada očajan: "Nijedan privatni biznis ne može da se takmiči sa vladama koje dele praktično besplatno… Prvi put imamo na tržištu tenk i pušku za jednokratnu upotrebu: nestane goriva, ostaviš ga i pređeš u drugi; pucaš dok se ne zaglavi i uzmeš drugu." I zaista: tada, 1990, FNP iz Kragujevca prodavala je svoju pušku sistema Kalašnjikova za 210 dolara po komadu; Poljaci su istu takvu, takođe novu, prodavali za 89 dolara i 90 centi. Ostale bivše članice Varšavskog ugovora nisu zaostajale; cene su, međutim, varirale od legalnosti posla, pratećih rizika, političkih obzira i – provizija posrednika. Upravo zbog tih provizija i "ugrađivanja" ilegalna trgovina oružjem i spada u transnacionalni organizovani kriminal.

PONUDA I POTRAŽNJA

Prvo su, zajedno sa Slovencima, pokušali u Singapuru, kod poznato velikodušne firme C.I.S. (Chartered Industies of Singapore; državni arsenal). Već u jesen 1990. u Sloveniji i Hrvatskoj pojavljuju se u rukama policije automatske puške SAR-80 (singapurska verzija američke puške AR-18) i puškomitraljezi Ultimax, sve u kalibru 5,56 mm NATO. To, inače nekvalitetno, oružje ubrzo je nestalo sa scene, a kompanija C.I.S. sa žaljenjem je otklonila molbu "Vremena" da komentariše prisustvo tog oružja na Balkanu.

Prve dve zemlje koje su se polakomile na hrvatske pare bile su Mađarska i Rumunija. Već 7-10. oktobra 1990. zaključeni su ugovori između zagrebačke firme Astra i mađarske firme Technika, front-kompanije državnog arsenala Fegyver. Dokazana je, kasnije, kupovina 10.000 pušaka sistema Kalašnjikova, AK-47, u kalibru 7,62 X 39mm i prateće municije (milioni metaka); zna se pouzdano da je tih pušaka stiglo oko 40.000. Nešto manja količina sličnih pušaka, ali mnogo goreg kvaliteta, ugovorena je sa Rumunijom (državni arsenal Kluž), ali preko posrednika iz Austrije, o kojima kasnije. Te su puške, kao i ostalo rumunsko naoružanje i vojna oprema, bile krcane u brodove u Konstanci – kako za Hrvatsku i Sloveniju tako i za Srbiju, uostalom. Priča o mađarskim puškama poznata je odavno: Uprava bezbednosti JNA dobrim obaveštajnim radom otkrila je transakciju i ispratila kamione sa oružjem do krajnjih korisnika u Hrvatskoj, snimila o tome film i prikazala ga 25. januara 1991; željeni utisak bio je izostao.

Rumunske puške svečano će se pojaviti na ceremoniji osnivanja Zbora narodne garde, maja 1991. Uzalud je tadašnji načelnik Uprave bezbednosti SSNO, general Aleksandar Vasiljević pokušavao na tihe diplomatske načine da upozori svoje kolege iz Mađarske i Rumunije. Čak im je donosio na uvid zaplenjene puške, pa im je bilo malo neprijatno; državni interes za parama je, naravno, prevladao. Količina rumunskih pušaka koje su stigle do Hrvatske preko mora nije poznata, ali se može slobodno računati sa procenom od barem deset hiljada komada. Te će puške, kao notorno nekvalitetne, Hrvatska kasnije prodati Armiji BiH preko opet raznih zanimljivih posrednika koji će se naglo obogatiti.

SA SVIH STRANA

Sve u svemu, Hrvatska je početkom 1991. obezbedila nekih skoro 200 miliona dolara za uvoz oružja. Zna se da je 13. decembra 1991. brodom Dina pod zastavom Hondurasa u slovenačku luku Koper stiglo 60 kontejnera sa oružjem za Hrvatsku. U njima je bilo 15.000 automatskih pušaka (najverovatnije argentinskih FAL), nekoliko miliona komada municije i 3000 raketa za ručne raketne bacače. Tovar je u 31 kamionu šleperu prebačen na teritoriju Hrvatske, preko Ljubljane i Bregane (granični prelaz) uz dozvole slovenačke vlade (ministri Andrej Lovšin i Janez Janša) – uprkos embargu UN-a i Evropske zajednice…

Iz zaliha bivše Narodne armije DDR Hrvatska će preko Baltika i opet raznih posrednika kupiti izvesne količine pušaka AK-74, modernijih, kalibra 5,45 X 39mm, ali i verzije Wieger 940 u kalibru 5,56 X 45 mm NATO. Formalnosti oko potvrda o krajnjem korisniku bile su tada rešavane za par hiljada dolara sa korumpiranim diplomatima afričkih i sličnih zemalja Trećeg sveta i to je bilo pravilo kojega su se držale sve države bivše SFRJ kupujući (i kasnije prodajući) oružje na crnom tržištu. Iz Argentine je u više brodova (neki su bili i zaplenjeni zbog kršenja embarga) u Hrvatsku stiglo desetak hiljada pušaka tipa FN FAL (fusil automatique leger; laka automatska puška) kalibra 7,62 X 51 mm NATO, proizvedenih po licenci u Argentini (fabrika "Domingo Matheu", Rosario). Taj posao izazvao je kasnije određene probleme argentinskoj vladi, ali ih je prevazišla – kao i sve vlade koje trguju oružjem. Brodovi su pristajali uz mol cementare u Umagu, a iskrcavani su isključivo noću i uz jako policijsko obezbeđenje, što nije sprečilo jednog poznatog italijanskog novinara iz Trsta da sa obližnjeg brda osmotri šta se radi i kasnije napiše seriju sjajnih tekstova. Hrvatska emigracija od početka se, na poziv Franje Tuđmana i Gojka Šuška, prvo ministra za iseljeništvo, a posle ministra odbrane, priključila zdušno novcima, ali i aktivnim merama. Tako je u Majamiju, Florida, pala ekipa od dvanaestak hrvatskih emigranata koji su naseli na ponudu BATF (Biro za alkohol, duvan i vatreno oružje) da kupe puške M-16 i protivavionske rakete Stinger.

PATRIOTSKA DIJASPORA

Mnogo spretnije postupio je Anton Kikaš, hrvatski emigrant iz Toronta. On je u proleće 1991. pokrenuo akciju skupljanja dobrotvornih priloga za odbranu Hrvatske, sa namerom da za te pare kupi oružje. Novac je prebacio u Južnu Afriku i tamo kupio 600 pušaka R-4 (južnoafrička verzija izraelske puške Galil), milion i po komada municije 5,56 X 45 mm NATO i 1500 tromblonskih granata. U Južnoj Africi to se radi veoma jednostavno: plati, donesi potvrdu o krajnjem korisniku (u ovom slučaju bantustan Bofututsvana) i nosi. Sve je to Antun Kikaš uredno obavio, osim što nije primetio da jugoslovenski SID (Služba za informacije i dokumentaciju), spoljna obaveštajna služba Ministarstva inostranih poslova, u njegovom najbližem okruženju ima svog pouzdanog agenta od samog početka.

Operacija je praćena korak po korak, sve do ukrcavanja pušaka, municije i granata u iznajmljeni avion Boeing 707 (teretna verzija) ugandskih oznaka i posade. Suprotno zdravom razumu i dobrim običajima, Anton Kikaš leteo je u istom avionu sa svojim tovarom i dokumentacijom. Dalje je bilo lako: plan leta tog aviona predviđao je sletanje na ljubljanski aerodrom Brnik iz smera Austrije, izbegavajući što se više moglo vazdušni prostor SFRJ; iz Austrije do Brnika je samo nekoliko minuta. U dogovoru naših i italijanskih službi bezbednosti, međutim, umesto da nastavi preko severne Italije u Austriju, avion je skrenut preko Jadrana ka aerodromu u Zagrebu, pod izgovorom da je u Ljubljani loše vreme. Nad Jadranom su ga sačekali jugoslovenski lovci i dopratili do Zagreba, gde su na aerodromu Pleso čekali pripadnici 63. padobranske brigade JNA. Anton Kikaš je uhapšen, a avion i tovar zaplenjeni. Kikaš je kasnije razmenjen za nekog generala JNA, a manji deo pušaka završio je kod niških padobranaca; veći deo (nekih 360 komada) nekako je "nestao u vihoru rata", da bi se neke kasnije pojavile na crnom tržištu u Srbiji (za 1200 maraka komad). Danas Anton Kikaš iz Kanade, amater-trgovac, povremeno kuka da ga se niko više ne seća, ni njega ni njegovih patriotskih zasluga.

Češka veza bila je uspešnija: pre svega, glavni izvoznik Omnipol već je bio sjajno razrađena stara firma (prvi skandal Omnipola u Jugoslaviji bio je sredinom šezdesetih, kad je naša carina našla 400 novih pištolja "ČZ" M-50, bez ikakvih papira, na jednom šlepu na Dunavu, ali je to bilo zataškano). Sa Omnipolom je u kontakt stupila jedna hrvatska front-kompanija, registrovana u Upsali, Švedska, ali i u Pragu, "Machina A.S.". Kao ovlašćeno lice pojavljuje se Stjepan Deni Udović, ličnost nadasve koloritna. Uhvaćene komunikacije firme Machina A.S. sa hrvatskim mušterijama ukazuju pre svega na bezobrazno naduvane cene oružja koje je češka strana nudila: češki viškovi zastarelog oružja i municije; protivtenkovske rakete, uglavnom zastarele; protivavionske rakete Strela i Igla, drsko precenjene u odnosu na tadašnju ponudu na crnom i sivom tržištu; američko oružje koje je ostalo u Vijetnamu posle 1975, a koje su pametni Česi otkupili budzašto, remontovali i prodavali okolo za lepe pare. Deo toga Udović je uspeo da uvali hrvatskim mušterijama i tu je pala sjajna zarada.

NEMAČKI SLUČAJ

Nemački slučaj, pak, doveo je do problema raznih vrsta i do političkih trvenja u Bundestagu, pre svega zahvaljujući saradnji istraživački nastrojenih novinara iz Nemačke i Beograda. Osim već pomenutih isporuka sa Baltika (Peneminde), koje su se mogle objasniti i aktivnostima slobodnih umetnika u ta haotična vremena trgovine viškovima naoružanja Varšavskog ugovora, velikodušno tolerisane u SR Nemačkoj (sve se bacalo na dušu bivšim istočnonemačkim ministrima, kakav je bio Aleksander Šalk-Golodkovski, Honekerov glavni trgovac oružjem i jedan od bogatijih Nemaca, pošto je nastavio da preko svojih veza rasprodaje zalihe DDR), dakle, rat na Balkanu otvorio je i neke nove, krajnje neprijatne, aspekte. Ta je priča veoma poučna, jer reč je o modernoj i veoma demokratskoj evropskoj sili, kakva je bez sumnje SR Nemačka. Naime, nemački Zakon o kontroli ratnog naoružanja (Kriegswaffenkontrollgesetz) veoma je strog i precizan. Izvoz u zemlje NATO-a relativno je slobodan (predviđa zabranu reeksporta u treće zemlje koje nisu članice NATO-a), ali podleže registraciji. Izvoz izvan NATO podleže potvrdi Saveznog ministarstva privrede i mišljenju Ministarstva spoljnih poslova koje se obavezno konsultuje i čiji sud se poštuje. To se odnosi i na naoružanje proizvedeno po nemačkoj licenci u trećim zemljama (izvan NATO-a).

Problemi su se pojavili odmah 1991. u Hrvatskoj, kada je na terenu uočeno nemačko naoružanje koje tu ne bi trebalo da spada: automati Heckler und Koch MP-5 i protivtenkovski ručni raketni bacači "Armbrust". Koliko god je bilo lako otpisati prisustvo istočnonemačkog naoružanja, za koje su svi na kraju priznali da se izmaklo kontroli u haosu ujedinjenja, toliko je teško bilo objasniti moderno zapadnonemačko oružje na balkanskom ratištu. Kada je pitanje prisustva tog oružja postavljeno u Bundestagu (poslanik Zelenih Martin Buri), prvi izgovor bio je legalna kupovina automata Heckler und Koch MP-5: još u periodu 1978-1983. SFRJ je uredno (preko beogradske firme Univerzal) kupila tridesetak hiljada tih automata za vojsku i policiju. Ali, ti su automatai imali slova YU ispred serijskog broja i jugoslovenski grb utisnut na poklopcu zatvarača… Ovi pronađeni na ratištu bili su nemačkog porekla. Nastala je jedna veoma neprijatna situacija: firmu Heckler und Koch u međuvremenu je kupila britanska kompanija Royal Ordnance iz Enfilda, deo konzorcijuma British Aerospace; oni su pruznali da su žigovi na tim spornim automatima nemački, iz inspektorata Ulm na Dunavu (Waffenamt Ulm/Donau), ali da su sklapani u Britaniji, pa onda izvezeni bez dozvole, što je prekršaj nemačkog zakona… U svakom slučaju skandal se okončao krivičnim progonom četvoro službenika "H.u.K." iz Oberndorfa (ishod je ostao neizvestan, ali nam se čini da nema mesta brizi: sva je prilika da su se izvukli).

VELIKI IGRAČI

Drugi slučaj, sa raketnim bacačima Armbrust, bio je složeniji: naime, njih proizvodi velika i ozbiljna fabrika "Messerschmidt-Boelkow-Blohm" (MBB), deo konzorcijuma Deutsche Aerospace, koji je, pak deo grupacije Mercedes Benz – pa vi vidite s kim se kačite. Ispalo je da ima tri vrste tih Armbrusta: nemački, originalni i dva licencna – iz Španije i Singapura. Primerci ispaljenih cevi (Armbrust je bacač za jednokratnu upotrebu i veoma efikasan) koji su pali novinarima u ruke imali su iščupane aluminijumske pločice sa identifikacijom, pa se stvar zakomplikovala sve dok dobri čovek iz Bundesvera nije nemačkim kolegama objasnio kako se različiti Armbrusti razlikuju po broju serije i godini proizvodnje. Ispalo je da su na našem terenu nalaženi raketni bacači nemačkog i španskog porekla, što je opet kršenje nemačkog zakona. Onda je pronađen i Armbrust sa serijskim brojem i signaturom: "DS Arma 02-90-1788", španske proizvodnje. U Bundestagu je došlo do neprijatne razmene mišljenja, ali se ceo slučaj završio nigde: kako je ovom novinaru objasnio jedan inspektor Savezne carinske policije (Zollkriminalamt) još 1993, "MBB je suviše veliki igrač i mi smo tu nemoćni"; sasvim jednostavno i iskreno.

U međuvremenu su razni brodovi plovili Jadranom – sa različitim uspehom. Januara 1993, italijanski razarač zaustavio je u Jadranu brod Dolphin 1 (500 tona, nepoznata zastava i registracija) na putu za Rijeku. Deklarisani teret trebalo je da bude "sanitetski materijal", ali je na brodu nađeno raznih protivtenkovskih raketa, pištolji kineskog porekla, municija za AK-47 i japanska terenska vozilila Toyota Landcruiser. Izgleda da je teret bio namenjen Bosni.

UVOZNO–IZVOZNA NACIONALNA POSLA

Hrvatska je ubrzo od ilegalnog uvoznika postala ilegalni izvoznik. Čim se linija razgraničenja sa Srbima stabilizovala Vensovim planom s početka 1992. i čim je budući rat u Bosni počeo da se sprema, Tuđmanov režim krenuo je da na vreme naoružava svoje omiljene Hercegovce. Toliko ih je voleo da je uskratio oružje Vukovaru, ne bi li naoružao Hercegovce. U prvo vreme, u proleće 1992. Hrvatska je svoje zastarelo naoružanje (trofejno, zastarelo iz skladišta JNA itd.) prodavala Bošnjacima u Posavini i Srednjoj Bosni za lepe pare: mauzerke M-48 za po 500 maraka itd. To je išlo do kraja 1992, kada odnosi Hrvata i Bošnjaka u BiH postaju konačno nepodnošljivi i kada se HVO praktično pridružio Vojsci Republike Srpske.

Hrvatski princip pri naoružavanju Armije BiH bio je jednostavan: od svega što preko Hrvatske (a dobar deo toga dolazio je iz Slovenije, o čemu kasnije), hrvatska vlast zadržavala je najkvalitetnije oružje i nadomeštala ga svojim zastarelim ili nekvalitetnim oružjem; često ni to. To se u žargonu trgovaca oružjem zove "kaskada" (vodopad). Tako su se uskoro u bošnjačkim rukama našle rumunske puške koje, kad ih čovek zatrese, zveče kao šaka puna novčića, razni hrvatski automati s početka rata pravljeni od plastike i presovanog lima i uopšte vojni otpad. Ti automati, a bilo ih je od tri vrste (Ero, Agram i Zagi; ne zna se koji je gori) odigraće ulogu u skandalima sa ilegalnim izvozom oružja iz Hrvatske u Evropu. Zanimljivo je da je prvi pištolj ikada napravljen u Hrvata odmah doveo do hapšenja tri Mađara u Segedinu i Nađkanjiži, koji su proizvodili u svojim radionicama delove za PHP (prvi hrvatski pištolj), dosta jadan poluproizvod pravljen po uzoru na Walther P-38 – iz nekog razloga (jedan od složenijih pištolja u Evropi ikad). Mađarske vlasti su smesta razbile tu ekipu; isaplo je da su radili preko nekog posrednika, Free Trade Kmf. iz Pešte, a za račun firme T.M.T. iz Čakovca, koja će se posle dičiti kao prvi hrvatski proizvođač oružja. Taj pištolj ostao je u istoriji kao kolekcionarski primerak.

Ozbiljnu proizvodnju streljačkog naoružanja – pištolji i automati – Hrvatska započinje relativno rano; preživela su dva proizvoda – Ero, automat koji je direktna kopija izraelskog Uzija i HS-2000, lokalna verzija austrijskog Glocka 17, oba u kalibru 9 X 19 mm (9mm Para). Jedan međumodel pištolja, HS-95 (kopija kragujevačkog CZ-99), uspeo je da izađe preko granice raznim švercerskim kanalima i stigne do Velike Britanije, ali i Severne Irske, gde su primerci nalaženi u skladištima IRA. U Jorkširu je neki američki gangster ubio lokalnog policajca takvim pištoljem 2003. godine, pa je hrvatski MUP pokrenuo istragu protiv vlasnika fabrike IM Metal iz Ozlja kod Karlovca, koja je proizvodila HS-95, a sada proizvodi HS-2000, uspešan izvozni artikal (ugledni američki arsenal Springfield prodaje pod svojom signaturom). Fabrika se danas zove HS Produkt. Posle je ispalo da je toga bilo više: IM Metalu u inspekciji carine i MUP 2004. zafalilo je ukupno 3810 pištolja koji su bili višestruko numerisani; iz kasarne Dračevac u Splitu ukradeno je još 230 komada, od kojih se jedan pojavio prilikom pljačke banke u Švedskoj. Od toga, najmanje 106 pištolja ukrala su dva vojna lica (Zoran Džalo i Ante Milojević); obojica su pala pod disciplinski postupak zbog krađe državne imovine i najureni su iz vojske. Nekoliko meseci kasnije, septembra 2004, obojica dobijaju "časni otpust" iz Hrvatske vojske, dakle penziju i sve što ide. Pravi skandal za IM Metal iz Ozlja, međutim, nastao je kada je u Madridu bio ubijen jedan značajni gradski odbornik: ubici iz ETA je ispao pištolj HS-2000 koji je policija našla i zamolila MUP Hrvatske za proveru. Ispalo je da su barem tri pištolja tog tipa bila numerisana istim serijskim brojem. Takvim pištoljem ubijena je i jedna članica ruske Dume. Krivični postupak protiv vlasnika i odgovornih lica iz IM Metala pokrenuti su, ali ishod do dana današnjeg nije poznat – ako ga je i bilo, jer je predmet na najboljem putu u zastarevanje. Osim toga, pištoljem HS-2000 bio je ubijen i holandski reditelj Teo van Gog, novembra 2004; oružje je bilo bez porekla, iz šverca. Holandska policija procenjuje da je nekih 3700 pištolja tog tipa prošlo kroz Holandiju, uz posredovanje raznih "miki maus" firmi sa Devičanskih ostrva i sličnih mesta. U Holandiji je do sada zaplenjeno pedesetak komada, ali ih stalno ima na crnom tržištu u neodređenim količinama.

MUKE S PODACIMA

Drugi aktuelni slučaj je jevtini automat Agram 2000 (proizvod firme Arma), kal. 9 X 19 mm, napravljen od plastike i presovanih limova; uz njega ide i prigušivač – uz doplatu. To oružje nikada nije ušlo u naoružanje Hrvatske vojske ili MUP-a, ali je našlo put napolje. Samo u Britaniji zaplenjena su dva takva automata, ali ih ima po drugim zemljama. Britanska carina zaplenila je 2002. tridesetak automata Ero (hrvatska verzija Uzija) koje je hrvatski državljanin pokušavao da prošvercuje u Irsku; u skladištima IRA i ETA redovno se otkrivaju komadi streljačkog oružja proizvedenog u Hrvatskoj.

Sadašnja situacija sa streljačkim naoružanjem u Hrvatskoj nije sjajna. Policija vodi evidenciju oduzetog oružja, ali bez provere porekla. Tako je tokom 2004. oduzeto 173 automatske puške i automata, 16 mitraljeza i 8285 komada eksplozivnih naprava svih vrsta. Policija ne analizira svaki zaplenjeni komad, što je šteta: tako nedostaju važni statistički podaci za dalje zaključivanje. Ipak se može zaključiti da najveći deo oružja u rukama civila potiče iz "oslobađanja" kasarni JNA; zatim iz uvoza od 1990. na dalje, što se pretežno krade iz kasarni HV (AK-47 različitog porekla, ali i modernije oružje). Što se državnog i paradržavnog ilegalnog izvoza posle Dejtona tiče, reč je bila pre svega o oružju Varšavskog standarda (AK itd.), poreklom što iz zaliha JNA, što iz uvoza 1990–1995. To je uglavnom išlo na Kosovo, raznim putevima. Oružje domaće, hrvatske, proizvodnje, međutim, nalazilo je svoj put pretežno ka Zapadnoj Evropi i bogatim zemljama. Tu se HS Produkt iz Ozlja istakao: od skoro 4000 pištolja, do sada je što u Hrvatskoj, što po Evropi pronašlo svega oko 200 komada. Modus operandi HS Produkta bio je jednostavan – jer su imali državnu zaštitu. Naime, oni cevi za svoj pištolj uvoze iz Austrije, od istih snabdevača koji rade i za Glock; na svaku numerisanu i ocarinjenu cev, oni su krišom unosili još bar tri "nevine" cevi bez oznaka i žigova, u koferima i automobilima, pa su kasnije istim serijskim brojem numerisali toliko pištolja koliko su cevi imali.

E, sad: nadzorni organ za domaću proizvodnju oružja jeste državno preduzeće RH Alan, na čijem čelu je godinama bio gen. Vladimir Zagorac, jedan od najbogatijih ljudi u Hrvatskoj, upetljan u svašta. Nije on jedini general HV u tom poslu: 1998. bivši legionar, gen. Bruno Zulu Zorica hapšen je zbog pokušaja šverca oružja, vrednog 700 000 evra, naveliko kroz luku Rijeka za Francusku. Ministarstvo gospodarstva proverava strane narudžbine; MUP samo daje dozvole za transport. Ta kontrola, međutim, sprovodi se traljavo svuda: od RH Alana, preko Ministarstva, pa do saborskih odbora koji su nadležni za trgovinu i proizvodnju naoružanja i vojne opreme. Slično je i sa Državnom revizijom, organom finansijske kontrole. Onda se posle dogodi da gangsteri jedni druge gađaju Armbrustom, promaše i ubiju nevinog civila na kućnom pragu usred Zagreba.

Poseban je problem – kao i u drugim balkanskim zemljama – to što policija ne uništava zaplenjeno oružje pošto prethodno proveri balističkim analizama je li tim oružjem počinjeno neko krivično delo. Zaplenjeno oružje gomila se po magacinima policijskih uprava i stanica i glavnom skladištu MUP-a, jer petočlana komisija Ministarstva, formirana još 2002, ne želi da krene u uništavanje zaplenjenog oružja sve dok se ne donesu novi pravilnici. Kažu da je do 2002. bilo teških zloupotreba: navodno uništeno oružje pojavljivalo se na crnom tržištu… To je još jedan dokaz da su Ujedinjene nacije u pravu kad traže javno uništavanje zaplenjenog oružja, uz kontrolu nezavisnih civilnih komisija. Oružje koje građanstvo prijavljuje i legalizuje u programima amnestije i legalizacije ne proverava se; nema saradnje sa policijama okolnih zemalja kad je reč o proveri prethodnog kretanja ni zanimljivih, a kamoli rutinskih komada naoružanja. Opšti utisak kad je o Hrvatskoj reč jeste da se međunarodne obaveze i elementarna kriminalistička logika poštuju preko volje i traljavo, kad je o krijumčarenju oružja reč; pogotovo ako je reč o hrvatskim proizvođačima. MUP Hrvatske tek planira kupovinu informatičkog sistema koji bi omogućio stvaranje baze podataka o oružju, o balističkim karakteristikama oružja i municije korišćenih u krivičnim delima i koji bi omogućio trenutnu proveru nađenih materijalnih dokaza sa latentnim podacima iz baze podataka. Uostalom, u MUP-u Hrvatske na tim poslovima rade samo dva relativno specijalizovana operativna radnika. Planira se osnivanje posebnog policijskog tima za balistiku i balističku i oružarsku informatiku, ali je procena da će se na taj tim čekati još dve godine – najmanje.

Ako sudimo po rezultatima rada policije, Hrvatska više nije zemlja obećana za belosvetske trgovce oružjem, kao od 1990. do 1996. Hrvatska ima svoje čvrsto mesto na staroj krijumčarskoj ruti za oružje: sa istoka ka zapadu; od Kosova i Srbije, preko Bosne i Hercegovine, pa kroz Sloveniju dalje u Evropu. Potražnja postoji: gangsteri, teroristi od ETA do IRA, pa još i nova generacija Al kaidinih klonova. Sredinom novembra ove godine, slovenačka policija uhapsila je kod Rogaške Slatine pet švercera: dva Slovenca, dva Hrvata i jednog iz BiH, sa 37 kg vojnog eksploziva, 37 električnih i mehaničkih detonatora i nekoliko automata. U zaplenjenom eksplozivu bilo je i 7 kg plastičnog eksploziva recepture G2E, kakav je Al kaida koristila u Madridu prilikom napada na gradsku željeznicu. Pored toga, letos u julu, policija je u Zagrebu, u stanu jednog tridesetogodišnjaka, pronašla 11 raketnih bacača, nekoliko kilograma plastičnog eksploziva C-4 i mnoštvo raznih detonatora. Italijanska štampa, oslanjajući se na tajne službe Italije, tvrdi da je sve to krenulo iz BiH ka Italiji. Zanimljivo je da se hrvatske vlasti, policija i tajne službe jako trude da takve incidente minimalizuju. Uostalom, hrvatska policija i tajne službe nikada se nisu ozbiljno pozabavile hrvatsko-francusko-belgijskom vezom švercera oružja: sa hrvatske strane tu su bivši legionari Ante Roso, Milenko Filipović, Ante Gotovina i Bruno Zulu Zorica; Francuzi Bernar i Nikola Kursel, Bernar Antoni, sve partijski drugovi Žan-Mari Le Pena, najboljeg druga Voje Šešelja. Konačno, tu su i Džejms Kapio, ubica Vjekoslava Sliška, čuvenog zagrebačkog gangstera (Kapio je ubijen u tom incidentu), i izvesni Žak Mesje. Ta ekipa zdušno je švercovala oružje u Hrvatsku kad je trebalo i skupo ga naplaćivala Ministarstvu obrane RH; kad se rat završio, viškovi tog oružja krenuli su istim putem natrag – ka Čečeniji, Iranu, na Korziku, u Španiju i Irsku. Hrvatska vlast zatvara oči pred tim prometom, jer je reč o državnim mafijašima pod državnom zaštitom; tako je država Hrvatska došla na crne liste obaveštajnih službi velikih sila, da skratimo priču. Sagovornik našeg dopisnika, čovek iz MUP-a Hrvatske, navodi primer: "Toleriraju se radionice po Zagorju u kojima se prave kvalitetne kopije poznatih tipova pištolja. Ti su pištolji cijenjeni na ilegalnom tržištu jer nemaju nikakav serijski broj, što bitno otežava istrage oko ubojstava." Isti izvor kaže i da se sve češće događa da se oružje plaća narkoticima i da crna tržišta ljudi, narkotika i oružja počinju da se prožimaju.

Istraživači: Svetlana Vasović–Mekina (Slovenija), Ivica Đikić (Hrvatska), Gostimir Popović i Slobodanka Dekić (Bosna i Hercegovina), Siniša Stanković (Makedonija), Jeta Xhara i Zana Limani (Kosovo), Paul Radu (Rumunija), Petia Vladimirova (Bugarska), Altin Raxhimi (Albanija), Slobodan Georgijev, Tamara Skrozza, Dejan Anastasijević, Miloš Vasić ("Vreme", Srbija).

Koordinator istraživanja: Aleksandar Ćirić

***

Realizaciju projekta "Organizovani kriminal na Balkanu" pomogla je Evropska Unija preko Evropske agencije za rekonstrukciju, u okviru programa "Podrška profesionalnom razvoju medija u Srbiji" koji implementira Medija centar.

http://www.vreme.com/cms/view.php?id=431682

ULAZ-IZLAZ: Ilegalno naoružavanje Hrvatske

(U crnim poljima: države, redom, počev od najviše, po krugu – Nemačka, Češka, Mađarska, Rumunija, Singapur, Kosovo, BiH, Južna Afrika, Argentina)

🙁
da li ovo neko čita?
ne smem da pišem ovakve stvari…ali možda i treba da istrpim otkaz…sve radim kako mi kažu
🙁